Kako je Alen Delon postao simbol sofisticiranosti

„Nisam rođen da bih bio običan“.  I zaista je kroz život i karijeru bio sve, samo ne običan.

Tako je govorio Alen Delon, koji je, u tišini koja je iznenada označila kraj jednog poglavlja zlatnog doba evropskog filma, preminuo danas u 88. godini. Bio je glumac čije je ime uvek izgovarano sa reverencijom, a vest o njegovoj smrti zatekla je sve ljubitelje sedme umetnosti.

Pa, zatekla je sigurno i one koji to nisu, jer na pojavu Le Guépard-a niko nije bio ravnodušan.

Delon je rođen 1935. godine u predgrađu Pariza, gde su ga prve godine života već upoznale sa strahom i neizvesnošću. Njegovo detinjstvo bilo je obeleženo brojnim izmeštanjima iz škola i kratkim radnim iskustvima, pre nego što je ušao u svet glume. Sa 14 godina, nakon što je napustio školu, počeo je da radi u mesari, ali su mu avanture u mornarici i kasniji povratak u Francusku postavili temelje za glumačku karijeru.

Njegova karijera krenula je uzbudljivim tempom, veoma rano i neočekivano je ušao u svet filma.

Prve, ali upečatljive uloge brzo su mu otvorile vrata ka glavnim filmskim projektima.

Alen Delon je već na početku svoje karijere postao sinonim za sofisticiranost i neodoljivu privlačnost, predstavljajući ne samo francuski, već i evropski glamur. Saradnja sa renomiranim režiserima kao što su Žan-Pjer Melvil, Rene Klemen i Žak Deraj, rezultirala je stvaranjem nezaboravnih filmova poput „Plein Soleil“ i „Le Samouraï“, koji su ga učinili globalno prepoznatljivim i ostavili dubok trag u filmskoj industriji.

Filozofija i stil njegove umetnosti nisu bili prepoznatljivi samo na ekranu. Njegova ličnost, privatni život i kompleksni „love-hate“ odnosi sa Romi Šnajder, Mirej Dark i Rozali van Bremen, dodali su dublji sloj složenosti njegovom javnom imidžu. Delon je kroz svoju karijeru i privatni život koketirao između očaravajuće fasade i ozbiljnih izazova, što je u velikoj meri oblikovalo njegov status ne samo kao zvezde, već i kao kontroverzne figure u svetu filma.

Sofisticirani šmeker

Stvaralaštvo

Zanimljivo je da je Delon u 1970-im godinama, nakon što je dostigao vrhunac svoje karijere, još uvek bio u stanju da impresionira i natera ljude da govore o njemu. Njegovi filmovi iz tog perioda, poput „Monsieur Klein“ i „Notre Histoire“, potvrđuju njegovu trajnu sposobnost da uvek donese nešto novo i relevantno.

Iako je pokušao da se probije u Holivudu, uspeh koji je postigao u Evropi bio je teško nadmašiti. Njegove američke avanture, uključujući uloge u filmovima kao što su „Lost Command“ i „Texas Across the River„, nisu bile dovoljno uspešne da ga vinu do Holivudskih visina. Povratak na francusku scenu, uključujući njegovu poslednju ulogu kao Julije Cezar u „Asterix at the Olympic Games“ 2008. godine, bio je podsetnik na njegovu neupitnu povezanost sa evropskim filmom, iako se polako povlačio iz javnosti tokom 1990-ih.

Skandali

Iako je bio jedna od najsvetlijih zvezda evropskog filma, nije uspeo da izbegne brojne kontroverze i skandale koji su  posle obeležili njegov život.

Njegov privatni život bio je jednako uzbudljiv i turbulentan kao i filmski opus.

Iako nikada nije otvoreno govorio o korišćenju droga, Delon je tokom mladosti bio u kontaktu sa svetom narkotika, što je delimično uticalo na njegove kasnije zdravstvene probleme. Isplivavali su u javnost izveštaji o njegovom nespretno vođenom životu, ali je Delon uspeo da se distancira od takvih skandala.

Delon je takođe bio umešan u nekoliko kontroverznih incidenta, uključujući „Krvavi pir“ sa režiserom Žan Pijer Melvilom, koji je ostavio mrlju na njegovom imidžu.

Zbog toga nije iznenađujuće što je Delon bio predmet nekoliko optužbi za nasilje. Prema policijskim izveštajima, njegov privatni život bio je obeležen optužbama za nasilje u porodici, što je dodatno pojačalo kontroverzu oko njegove ličnosti. Delon je negirao sve optužbe, ali su one dodatno podgrejale kritike usmerene prema njemu.

Pored skandala u privatnom životu, Delon je takođe bio poznat po svojim kontroverznim političkim stavovima. Njegova podrška desničarskim politikama i negativan stav prema određenim društvenim pitanjima često su izazivali oštre reakcije i polemike. Sve ove kontroverze su, bez sumnje, dodale sloj kompleksnosti njegovoj publici i filmu uopšte, čineći ga jednim od najintrigantnijih i najsvetlijih figura u filmskoj industriji.

Van granica Francuske, Delon je ostavio dubok trag i u Beogradu.

Zvezde uvek kasne. Krajem februara 1962. godine Beograd je iščekivao ekipu filma „Marko Polo“ koji je trebalo da se snima u našem gradu. Sa jednim danom zakašnjenja, zbog neredovnog avionskog saobraćaja, tog 20. februara Alen Delon i Doroti Dendridž u, pretpostavićemo, kasnim večernjim satima kročili su na tle ovog grada. Okej, ove zvezde ne kasne bez razloga.

Prijem za očekivanu filmsku svitu filma „Marko Polo“, koji se snimao u aranžmanu Centralnog filmskog studija Košutnjak, održan je u Sali broj jedan Beogradskog sajma, sa tada najvećom kupolom od prednapregnutog betona na svetu, uz tadašnjeg direktora Sajma Jašu Rajtera. Dok je Delon zamišljeno sedeo na ivici fotelje u kožnoj crnoj jakni, ležerno kao na nekom opuštenom druženju, oko njege su bili režiser filma Kristijan Žak, producent Radi Levi, glumci Jona Levi i Doroti Dendridž i direktor UFUS-a Subota, kao i drugi bitni ljudi za ostvarenje ovog filma.

Prizori Sultanove dvorane – za one koji su gledali a i za one koji će tek gledati film – snimljeni su u filmskom gradu Košutnjak. Ceo enetrijer njegove palate snimljen je upravo u ovom studiju. Velika partija šaha koja se odvija između Sultana i Marka Pola, takođe je ovde ukadrirana. Za celokupan proces bilo im je potrebno 15 dana. Nakon Jugoslavije, ekipa filma produžila je u Nepal gde su snimali veliku bitku sa 200 slonova i 500 konja.

Od dečaka koji biva nekoliko puta izbačen iz katoličke škole zbog neposlušnosti, kratkotrajnog zaposlenja u očuhovoj mesari, odlaska u mornaricu sa nepunih 18 godina, u kojoj su ga pet puta šišali na ćelavo – zamislite taj greh – i gde je proveo 11 meseci u zatvoru zbog magupskog ponašanja (kao kad je ukrao džip sa svojim ortacima i svi zajedno u džipu završili u reci), do najtraženije mladog francuskog glumca. Uz puno žena, koje su mu kako kaže bile motivacija, u tom periodu Alen Delon bio je na vrhuncu svoje karije, a uz to bio je u Beogradu. I pored ove činjenice njegov dolazak je u novinama Politika tada najavljen u svega tri rečenice na dnu desne strane lista odeljka za kulturu.

Naši filmski producenti nisu se otimali niti trkali ko će pre do Delona. Oni su priželjkivali saradnju sa njegovom koleginicom, mladom francuskom glumicom Doroti Dendriž. Vijali su je po gradu, kako su Večernje novosti tada pisale, kako bi je angažovali za još poneki film. Glavni junak “Marka Pola” igrao je sporednu ulogu u realnosti.

Nije se Delon puno potresao što ga nisu jurili za saradnju.

Nije on ovde samo snimao film. Ipak je ovo Beograd. Neka drugima blicevi. On je mnogo više voleo potmula svetla tamnih ulica.

Više o njegovom dolasku u Beograd pročitajtena sajtu „Velike priče“.