Crna kožna jakna sa širokom kragnom belog krzna, istog kao i na ramflama rukava. To je izabrao tog dana da ogrne preko crnog sakoa. Uz ravne, cigar, crne pantalone i crne, čini se lakovane, cipele obukao je belu košulju ispod čije kragne je virila šarenkasta marama. Stil je život. Nakon jutarnje kafe, i naravno cigare koja je neizostavni „modni“ momenat svakog mladog umetnika, iz centra grada uz pratnju jednog od najznačajnijih jugoslovenskih fotoreportera i fotoumetnika, Stevana Kragujevića, Kolarčevom ulicom krenuo je ka Makendoskoj.
Na mestu gde se ove dve ulice seku, ispred nekadašnjeg Jugoexporta, nešto je podetinjilo u mladoj nadi francuskog glumišta. Sa krova automobila – naravno da je morao biti Renault – uzeo je malo snega i napravio grudvu. Pri zamahu da je baci, spreman Kragujević vadi svoj aparat i beleži grudvu u letu i glumca u pokretu.
Ostala je to jedna od najskupljih razglednica Jugoslovije iz 1962. godine sa najskupljim ukrasom Francuske – Alenom Delonom.
Iako je njegov dolazak ostao upaćen i urezan u sećanje svih beograđana i priča o njemu postala urbana legednda ovog grada, to je samo jedna u nizu kultnih dešavanja i pojava za tu deceniju. Šezdesete su bile revolucija, kako u svetu tako i u Beogradu.
U italijanskom stilu na ulicama našeg grada su se vozile “vespe”, a mesto za izlazak bile su igranke. Neka od najpopularnijih mesta, za ono “finije i pristojnije stanovništvo”, bila su „Euridiku“, kod Laze Šećera i matine u Dom omladine. S druge strane, malo zavučeniji i mračnije, postojao je čuveni “Lotus bar” gde su pojavile prve “zečice”. Bila je to decenija kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, kada su našu prestonicu posetili Vitorio de Sika, Ela Ficdžerald, Grigorije Ginzberg, Fransoa Bijedu, matematičar dr Norbert Viner, Sidni Poatje, Luj Armstrong, kao i članovi posade „Apola 11“, Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins.
To je takođe bila decenija kada su mnogobrojni filmski festivali, mimo FESTA, koji postoje i traju i danas. Jedan od filmski ostvarenja tog vremena, koji je iznenađujuće dobro prihvaćen od strane publike i izazvao masovno oduševljenje, kao i nestašicu materijala, ali o tome malo kasnije, bio je film “Ljubav i moda”.
Za modni svet ova decenija je svkako bila revolucionarna. Pojavila se Koko Šanel koja je hrabro skratila dugu suknju i otkrila ženske noge, pa su tako, zahvaljujući Meri Kvant, nastale mini suknje i mini haljine. Jedan od naupečatljivih modnih odabira u kojima su žene šetale ulicama Beograda bila je mini haljina A kroja u intenzivnim bojama i raznim geometrijskim oblicima.
Ali “it” komad odeće, kako bi se to danas reklo, za 60te godine bio je najlonski mantil.
U šestoj epizodi serije Nobelovac, dok traju visinske pripreme za odlazak u Švedsku po uručenje Nobelove nagrade, Andrić i Milica odlazze do prodavnice materijala “Kašmir”. Zaobilazeći podugački red, ulaze u radnju gde su rafofi poluprazni.
“Stigli su nam šuškavci iz uvoza. Ceo dan vlada potpuna histerija. Još nije stigla sutrašnja pošiljka a ovi ljudi su se već okupili čekaući celu noć ovde”, objašnja prodavac gomilu ljudi ispred svoje prodavnice.
“Da mi je neko rekao da će svet da poludi zbog mantila od najlona, ne bih mu verovala”, uzvratila mu Milica začuđeno.
Kao što je Delonov dolazak postao jedna od kultnih priča ovog grada, tako je i nezapamćena pomam za mantilima od najlona, koje su beograđani ubrzo nazvali “šuškavcima”, postala jedna od omiljnenih kod ljubitelja mode, jer oslikava duh tog vremena i orgomnu želju da budemo u korak sa svetom.
Beograd 60ih, svaka devojka kao model Pariskog fashion week-a. 🖤🖤🖤🖤🖤🖤 pic.twitter.com/60csVGRfHr
— Libertina (@Hetera7) October 5, 2021
Poput mini suknje ovi mantili takođe spadaju u modnu revolucujii jer za njihovu izradu korišćen do tada “nepoznat” materijal – najlon. Dugo nisu mogli da se nađu na našem tržištu. Onda je, 15 oktobra 1961. godine, zavladala histrija. Na rafofe Robne kuće “Beograd” stigli su dugo priželjikivani mantili. Da je zainteresovanost i iščekivanje građana bila je toliko velika govori podatak da je Robna kuća zbog neverovatne gužve morala da privremeno obustavi prodaju. Sledeći korak, kako bi se rasteretila posećenost ove prodavnice, bio je da se prodaja najlon mantila pomeri samo za vikend. Ali ni to nije preterano pomoglo, pa je zbog prevelike navale prodaja pomerena u novu halu na Beogradskom Sajmu.
Gužva na vratim Sajma bila je toliko velika da su prodavci vrata umesto u osam otvorili tek dva sata kasnije, a već do 17 časova više nije bilo nijednog mantila u ponudi. Ljudi su se gurali, i kako se tada pisalo, nedisciplinovano ponašali toliko da je morala i policija da reaguje.
“U tom modnom haosu pojedinci su ostali bez pripremljenih 5.500 dinara, koliko je koštao popularni mantil, drugi su se onesvešćivali u gužvi, dok je bilo i onih koji su koristili svako komešanje da se približe ulazu u halu”, piše na portalu Kaldrma.
Malo nakon što je ovaj modni horor prošao puštena je glasina da je Beograd naručio novi kontigent mantila od 50.000 komada, međutim odmah potom je direktor Robne kuće demantovao te priče. Zato, oni kojii nisu uspeli da ugrabe svoj šuškavac, morali su da čekaju još pet godina do 1966., kada je počelo masovno izdavanje pasoša Jugoslovenima, i uprte se put Trsta.