Kako je cena karte za metro izazvala eksploziju u Čileu

U protekle dve nedelje, katastrofalne za Latinsku Ameriku – pored Makrijevog poraza u Argentini i povratka peronizma s gospođom Kiršner, skandalozne prevare na izborima u Boliviji koja će omogućiti demagogu Evu Moralesu da večno ostane na vlasti, revolucionarne pobune domorodaca u Ekvadoru – desila se i jedna tajanstvena i iznenađujuća činjenica koju ne mogu da dovedem u vezu s pomenutim događajima: silovita društvena eksplozija u Čileu protiv povišenja cene karata za metro, koja je prouzrokovala pljačke i razaranja, dvadesetoro mrtvih, hiljade uhapšenih i naposletku ulične demonstracije miliona ljudi koji protestuju protiv vlade Sebastijana Pinjere.

Zbog čega je to tajanstveno i iznenađujuće? Iz vrlo objektivnog razloga: Čile je jedina latinoamerička zemlja koja se uspešno izborila s nerazvijenošću i zadivljujuće porasla tokom proteklih godina. Premda znam da na međunarodne izveštaje niko ne obraća naročitu pažnju, podsetiću vas da čileanski prihod po glavi stanovnika iznosi 15.000 dolara godišnje (a prema podacima organa poput Svetske banke, kupovna moć zemlje je 23.000 dolara). Čile je stavio tačku na ekstremno siromaštvo i jedina je latinoamerička država u kojoj su brojni državni službenici postali deo srednje klase. U zemlji vlada puna zaposlenost, a strana ulaganja i izvanredan razvoj privatnih firmi i tehnologije doprineli su ubrzanom porastu životnog standarda, čime je Čile ostavio daleko iza sebe sve ostale zemlje na kontinentu. Prošle godine sam putovao po unutrašnjosti Čilea i bio sam zadivljen napretkom koji je posvuda primetan: sela zaboravljena pre trideset godina sada su gradovi u punoj snazi, moderni i na visokom nivou, u odnosu na životni standard Trećeg sveta.

Iz svih ovih razloga, Čile takoreći više nije nerazvijena zemlja; mnogo je bliži Prvom nego Trećem svetu. Za to nije zaslužna surova diktatura generala Pinočea, već rezultat referenduma održanog pre trideset jednu godinu, kada je čileanski narod odlučio da stavi tačku na diktaturu (i kada je, uzgred, Pinjera sproveo kampanju protiv Pinočea), kao i sporazum između levice i desnice po pitaju političke ekonomije, koji je doneo ogroman napredak toj zemlji. Tokom dvadeset devet godina demokratije, desnica je vladala jedva pet godina, a levica – odnosno Sporazum – pune dvadeset četiri. Stoga nije nevažno istaći da je levica doprinela više od svih da takva politika, usmerena na odbranu privatnih firmi i imovine, podsticanje stranih ulaganja, integraciju zemlje u svetsko tržište i, dakako, slobodne izbore i slobodu mišljenja, donese toj zemlji izvanredan razvoj, istinski napredak – ne samo ekonomski već istovremeno i politički i društveni.

Kako onda objasniti to što se dogodilo?

CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 7. NOVEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NOVINARNICA.NET