Rivalstvo između velikih svetskih sila i alokacija moći i uticaja u globalnoj politici nužno dovodi do potrebe za udruživanjem u saveze. Prethodnog meseca, inicijativom za osnivanje BRICS-a pokrenuta je priča o novoj formi “blokovske” podele, koja u svojoj osnovi manje ili više podseća na sve prethodne od Drugog svetskog rata pa naovamo. Samit u Johanesburgu okupio je lidere Rusije, Kine, Brazila, Indije i Južnoafričke Republike, sa ciljem osnivanja saveza koji bi trebalo da bude kontrateža zapadnoj odbrambenoj mreži na Pacifiku.
Ciljevi samita bili su pre svega pridruživanje novih država, ali i poboljšanje rada u oblasti finansija. Izbor zemalja kojima je upućen poziv za članstvo, pokazao je izrazito antizapadni karakter saveza. Među novim članicama BRICS-a bi se od januara sledeće godine mogle naći Argentina, Iran i Saudijska Arabija. Pored želje da se parira američkom uticaju na Pacifiku, članice saveza naći će se i pred izazovom da održe efikasnost funkcionisanja, s obzirom na šarenolikost i različite politike zemalja koje čine savez.
Upravo ta šarenolikost bi se mogla isprečiti na putu zajedničkim ciljevima BRICS-a. Sam Vladimir Putin je morao da se obrati samitu putem video-linka, iz straha da će južnoafrički domaćini morati da sprovedu globalni nalog za hapšenje protiv njega zbog ratnih zločina. Tenzije postoje i na relaciji Kine i Indije jer se Indija pribojava da će njen uticaj biti razvodnjen, usled činjenice da je njen sused glavni igrač u savezu. Napor da se stvore zajednička finansijska infrastruktura i zajednička valuta izgleda previše ambiciozno za zemlje sa veoma različitim ekonomijama i politikom.
Umesto tela koje je sposobno da deluje široko i dosledno na koordinisan način, BRICS bi u finalnoj računici mogao imati ograničeniju ulogu. Njegove članice bi zajednički radile na uskim pitanjima oko kojih se slažu, kao što su obaveze zemalja u domenu energetike, kao i zajedičko delovanje pri napadu ili blokiranju inicijativa koje predvodi Zapad.
Sa druge strane, mreža bezbednosnih sporazuma koje su SAD postigle u poslednje vreme pokazuje jasni zaokret njene vojne politike prema Aziji kako bi se suprotstavili Kini, ali i Rusiji. Džo Bajden je 18. avgusta na samitu u Kemp Dejvidu ugostio lidere Japana i Južne Koreje. Ostavljajući po strani svoje stare animozitete, pristali su da pojačaju saradnju u oblasti balističkih raketa i uspostave vojnu telefonsku vezu za vanredne situacije. Nešto ranije, Bajden je sklopio dogovore sa Filipinima i Papua Novom Gvinejom i dobio na korišćenje nekoliko vojnih baza na tim teritorijama.
Za to vreme, davno uspostavljeni vojni odnosi sa Australijom se dodatno učvršćuju. Prema AUKUS sporazumu, Australija će dobiti sopstveno oružje dugog dometa koje će se razvijati uz pomoć Amerike i Britanije. Tri partnera izrazila su želju da rade i na drugim vojnim tehnologijama, od hipersoničnih projektila do podvodnih dronova. U martu ove godine sklopljen je i niz drugih ugovora o vojnoj opremi i zajedničkim vojnim vežbama, tako da ukoliko bi tenzije između Kine i Amerike eksalirale, jasno je na čijoj strani bi se našla Australija.
Ipak, Bajdenovi planovi takođe imaju svojih slabosti. Protekcionistički pristup Amerike prema njenim saveznicima, sprečava SAD da parira Kini na ekonomskom planu. Dok se Kina žali na „azijski NATO“, ne postoji zajednička posvećenost Amerike i njenih azijskih saveznika da brane jedni druge, a kamoli da ratuju oko Tajvana.
Ako Tramp postane predsednik 2024. godine, Bajdenovo podmlađivanje američkih bezbednosnih saveza bi moglo biti prekinuto. Iako se prethodnih meseci pokazalo da je američka mreža prijateljstava, uprkos svim problemima i nedostacima i dalje živa, za održavanje odnosa bitna je dvostranačka podrška te politike, što kako stvari stoje, trenutno nije slučaj.
Tagovi
