– Što bi bilo da “Galeb” potone?
– Jugoslavija bi se spasila.
Ako ste se nasmejali ovom vicu to sada i nije veliki problem. Ali da ste mu se nasmejali pre 50 godina, verovatno biste završili na Golom otoku. Ovaj vic, kao i dugački niz drugih, bio je zabranjen u čitavoj tadašnjoj Jugoslaviji. Partija, država i Tito nisu mogli da se diraju ni kroz šalu.
Kontekst ovog vica i zašto je bio zabranjen je to da je “Galeb”, za one koji nisu odrasli kao jugosloveni i Titovi pioniri, bio brod mira kojim je Broz putovao u zemlje članice Pokreta nesvrstanih. Izgrađen je u Italiji kao transportni brod, potom je postao ratni brod, pa polagač mina, dva puta je ozbiljno nastradao, ali se uvek vraćao u život.
Međutim kažu da je Tito voleo šalu i da je imao smisla za humor. Voleo je, u svoja četri zida, naraočito da sluša one o sebi, one koji su bili zabranjeni i nisu smeli javno da se izgovaraju. Pošto je pored partije – koja se voli najsrčanije – najviše voleo sebe, pored viceva pesme o njemu su bile nešto u čemu je takođe uživao. To se ipak smelo pevati, javno i na sav glas.
Jedna od najpoztanijih pesama iz tog vremena bila je “Druže Tito, ljubičica belo” – koja je jednu novinarku koštala dve i po godine života.
To je bila novinarka Ženi Lebl. Bila je beograđanka jevrejskog porekla. Preživela je i nacistički logor i Goli otok. O njoj se jako malo zna, kao i o priči koja se krije iza njenih “zatvorskih” godina. Radila je dugo za list Politika, sve dok je služba nije odvela jednog jutra. Priča je ugledala svetlost dana kada je 2013. godine Politika objavila tekst o njon.
Priča o Ženi Lebl
Kolega joj je jednom ispričao šalu kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičenju u cveću jer je imala ljubičicu belu od 100 kilograma, aludirajući na pesmu „Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela“. Pošto je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl došla su dva udbaša jer je, kako se to tada shvatilo, govorila protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kojeg je čula spornu pošalicu, prenela je Politika.
Tada su je odveli u zatvor UDB Glavnjača, potom u logor Ramski rit, pa u Zabelu, Grgur i Goli otok. U pet zatvora, gde je bila od aprila 1949. do oktobra 1951, od nje su tražili da promeni mišljenje i prizna krivicu. Nakon svih godina provedenih po zatvorima njeno ime ispisano je iz Udruženja novinara.
Kada se Jugoslavija raspala, Ženi Lebl objavila je knjigu „Ljubičica bela“, na nagovor Danila Kiša. On je podstakao da njena iskustva u zatočeništvu pretoči u pisano delo jer se u tom periodu nije pričalo niti se znalo da je na Golom otoku takođe bilo žena. Knjiga je doživela veliku uspeh i bila bestseler u Izraelu. Ženi Lebl, Eva Nahir i Kiš su takođe napravili film “Goli život” u režiji Aleksandra Mandića.
“Samo žedni znaju da cene vodu. Bile smo okružene morem, a žedne do ludila. Spoznale smo kako je komplikovano da iščupamo stenu iz njenog prirodnog okruženja. Tada naučite da kamen ima žile kucavice. Čupale smo temelje stena koje su tamo bile vekovima, menjale smo prirodu”, pisala je Lebl.
Valjda zbog ovoga nećemo nestati negde daleko…:
Druže Brežnjev, jeli istina da skupljate političke viceve?
-Da.
-I koliko ste ih dosad sakupili?
-Tri i pol radna kampa.
Tagovi
