Kako je ispovest jedne novinarke ogolila istinu o sistemu zaštite od porodičnog nasilja

Ima tih tekstova koje zapamtite. Ureže vam se  najčešće jedna rečenica koju ne možete da izbacite iz glave i ona vam se vraća stalno. Tako se meni vraća jedna rečenica iz teksta Sofije Vukajlović o porodičnom nasilju, „Ajde ubije me, ne mogu više“, koji je napisala za novi Nedeljnik.

Morate da pročitate ovaj njen tekst da biste razumeli. Biće vam sve jasno zašto kada vidite tu jednu rečenicu i zašto je ovaj tekst toliko važan za razumevanje kao se oseća skoro svaka žrtva porodičnog nasilja u Srbiji jer ne postoji sistem zaštite. I da nismo odmakli od one stare priče kada policija dođe na vrata stana odakle je neko pozvao za pomoć zbog batina jer je reakcija najčešće, i to će vam reći mnoge preživele: „Ajde nije ti ništa, samo te je malo udario…“. Svim žrtvama  ceo sistem i država koja bi trebalo da ih zaštiti  viče „ajde nije vam ništa, malo su vas tukli“.

O tome je pisala SofijaVukajlović, novinarka Foneta. Njen tekst je iz prvog lica. Ona je preživela porodično nasilje, kako kaže „petnaest godina pakla“. Nije preživela zato što su joj pomogle institucije koje su trebale da joj pomognu-od policije pa do sudstva. Ne znam kako je preživela. Kada je pozvala jednom Sigurnu kuću tolilko je bila obeshrabrena da se narednih 10 godina nnjjije obraćala za pommoć. Kaže da je sada „dobro“.  Na tom putu nije bilo empatije, osim izuzetaka. Bilo je svega što inače biva, nerazumevanja, nepoverenja, lošeg tretmana kao da je ona koja je pretrpela batine krivac, ponižavanja, retraumatizacije-da mora da sedi na dva metra od nasilnika iako može drugačije-ali rekosmo već ovaj sistem baš briga za one koji prežive porodično nasilje. Iako deklarativno nije tako. Imamo mi  dobre zakone, ali u praksi to izgleda mnogo drugačije. O tome kako izgleda kada u našoj zemlji, koja ima veliki problem sa femicidom, prijavite porodično nasilje  piše Sofija Vukajlović–o „sistemu koji ne postoji“, kako ona kaže u šta se sama uverila.

Njena ispovest dolazi u trenutku kada su u Srbiji su zabeležni prvi i drugi femicid u 2024. godini. Uhapšen je muškarac zbog sumnje da je ubio svoju bivšu suprugu i njenu majku čija su tela pronađena u kući u mestu Rakovac kod Beočina. Policija je osumnjičenog zatekla na mestu ubistva, a pretpostavlja se da je zločin najverovatnije izvršio nožem.

Utoliko je njen tekst važniji za razumevanje kroz šta prolaze žene i deca koji prežive porodično nasilje. Njen tekst je drugačiji i to tvrdim kao neko ko je mnogo puta pisao o ovoj temi-jer su kod nas femicidi česti isto kao i slučajevi porodičnog nasilja, i mnogo puta sam lično imala problem kada bi trebalo da pišem o tome. Ne samo zbog osećaja nemoći jer pišem po ko zna koji put jer se ništa ne menja i šta novo da kažem kada je jasno da je država na strani nasilika već zato što nisam htela da se tekst-kako to ume da biva-svede opet na brojke u ubijenim ženama i deci, opšta mesta kako je neko u sistemu zakazao, kako ja nasilnik „od ranije poznat policiji“ ili je „imao zabranu prilaska“,  floskule o tome šta bi i kako trebalo-da sistem štiti žrtve a ne nasilnike a u izjavama za medije zvaničnici pričaju bajke kao su uradili ovo i ono. Ali valjda je taj sistem i hteo da se priča o porodičnom nasilju pretvori u opšta mesta i priče preko kojih se prelazi i na koje niko ne reaguje. Da ućutimo svi. I preživele i mediji. Da pomislimo da nema svrhe izveštavati o porodičnom nasilju.

A onda je Sofija napisala tekst. Tekst koji te trgne. Iznenadi. Šokira. Rastuži. I razumeš (ako si normalan i saosećaš i to je empatija)  kako je težak položaj nekoga ko se bori sa porodičnim nasiljem. I bude ti jasno zašto žrtve ćute, zašto ne prijavljuju i zašto su sve one žene ubijene a mogle su danas da budu žive.  Te žene su oni brojevi femicida. I da mora nešto da se promeni.

Jer čak 60 odsto prijava za nasilje u porodici Srbiji biva odbačeno, kaže Vanja Macanović advokaica Autonomnog ženskog centra. Kaže da je u ispovesi Sofije Vukajlović u Nedeljnikku veoman bitan njen doživljaj da li je ona dobila zaštitu ili nije. „Jer ovo što je ona prošla, faktički se degađa velikom broju žrtava. Nama zaštita žrtava zavisi od toga kod kog profesionalca će da dođe i koliko ima empatije. Kod Sofije se na kraju ispostavlja da empatije ima samom jedan radiolog (kod kog je bila na pregledu posle batina), od trenutka kada je prijavila policiji pa do samog kraja. Pritom policija ima taj stav da ne veruje žrtvama-oni prvi ne veruju. Ona je pametna žena i provalila je šta policajac radi, zato što ti to vređa inteligenciju. Ponašaju se kao da su oni sud i tužilaštvo, a to nije njihov posao već da uzmu izjavu sa što više detalja a ne da  policajac donosi odluk da li je njen iskaz istinit ili nije“, objašnjava Vanja Macanović.

Sofija Vukajlović je u tekstu potkačila sve u sistemu, pa i organizacije koje se bave zaštitom preživelih od porodičnog nasilja, kao što je Sigurna kuća.

I tamo gde je kao dobila podršku to je delovalo kao floskula, one naučene rečenice. Pitanje je način na koji je nešto rečeno, ne samo šta je rečeno.

„Sistem su ljudi i od ljudi koji rade u sistemu zavisi kakav će biti odgovor. Sofija se izvukla zato što je donela odluku da ne odustane“, ocenjuje Macanović.

Ipak, u predistrazi je i tužba Sofije Vukajlović odbijena zbog nepostojanja dokaza, a veštak koga je angažovao advokat nasilnika napisao je da nalazi i njen opis nasilja nisu mogli da se odigraju tako kako je opisala jer ima jaku fizičku konstituciju.

Žrtvama vrlo često nisu omogućena sva njihova prava, kao što je recimo Sofija imala pravo da pogleda nalaz veštaka medicinske struke i da ona da komentare i prigovor i da joj se omogući da ne sedi sa nasinikom u istoj prostoriji. A ništa od toga nije dobila.

„Ono što nama nedostaje je forenzički pregled na Urgentnom centru gde je Sofija upućena posle policije. Ona da je znala mogla je da ode na Institut za sudsku medicinu u Beogradu gde se rade forenzički pregledi kojim se zabeleže najsitnije povrede i sve se fotografiše ali se taj pregled plaća. Posle takvog pregleda teško može da se desi da veštak medicinske struke  u postupku može da ospori da su povrede nastala onako kako kaže žrtva, jer su tipične“, kaže Vanja Macanović

Razlozi zašto ne postoji sistemska pomoć su dosta složeni. Traženje odgovora na to pitanje treba započeti sa konstatacijom da sve umešane službe ne razumeju problem nasilja nad ženama kao društveni već privatni. Drugim rečima, ne prepoznaju da su žene, kao takve, ugrožene, već krivce traže u „monstrumima“, kažu za Nedeljnik iz neformalnog feminističkog kolektiva „Ženska solidarnost“.

„Ali monstrumi se ne rađaju, već omogućavaju. Monstrume ne omogućava i ne ohrabruje žena žrtva nasilja koja, kako i Vukajlović piše, često nema uslove da bezbedno napusti nasilan odnos, već službe kojima je „zakazivanje“ prirodno stanje“.

Razlozi zašto te službe ne rade ono što bi zapravo suzbilo nasilje nad ženama su takođe mnogobrojni – manjak službi, manjak zaposlenih, nesenzibilisanost, neumreženost, itd.

„Nedopustivo je da zaposleni u Sigurnim kućama, policiji ili zdravstvu svojim postupcima vrše dalje nasilje nad ženom koja je ipak uspela da prijavi svog nasilnika. Povremeni treninzi za zaposlene neće rešiti taj akutni problem, ali moraju biti deo multisektorskog rešenja. Skeptici bi možda rekli kako ne treba generalizovati – nisu sve žene žrtve, nisu svi muškarci nasilnici, nisu svi službenici loši. Međutim, problem nastavlja da postoji, čak i kada nasilje (od strane nasilnika) prestane. Svakoj ženi je potrebno razumevanje – da je službenici saslušaju, pruže joj zaštitu, prikupe dokaze, sprovedu kaznene mere“, objšanjava Nina Radulović iz „Ženske solidarnosti“.

Za tako nešto potrebno je da se oglase i organizuju službenici na svojim radnim mestima – rad sa žrtvama dovodi do posebne vrste pregorevanja, pogotovo kada je država za duboke i sveže rane nabavila samo flastere.

O nasilju u porodici koji se tretira flasterima piše Sofija:

„Žrtva godinama propada kroz rupe sistema, prava zaštita ne postoji.

Ako se pitate kako sam ja četiri godine nakon tog pakla, pa – dobro sam.

Izlečena sam od posttraumatskog stresnog poremećaja, kosa koja je opala od stresa je izrasla.

Više se ne plašim“.

P.S Pročitajte tekst Sofije Vukajlović. Do kraja.