Dug je put Nikola Jokić prošao od debeljuškastog momka koji je pustio suzu na očeve reči da će ga voditi na košarkaški trening do debeljuškastog – isključivo po američkim NBA standardima – diva koji je u panteonu košarkaških bogova zadužio mesto na kom su pre njega sedeli Džordž Mikan, Bil Rasel, Vilt Čemberlen, Karim Abdul Džabar, Olajđuon, O’Nil, Dejvid Robinson… Koliko do juče, Jokić je posmatran kroz istorijsku vertikalu koja vodi od Krešimira Ćosića i Vlade Divca, ali Jokić je iskočio iz tog sedla. Nikola Jokić je umesto somborskih grla zajahao američkog jednoroga i odleteo u visine koje nikada niko sa ovih prostora nije ni omirisao.
Evropljanin u najboljoj petorci NBA lige nije česta pojava, ali dešavalo se. Evropljanin koga biraju u prvu petorku već u četvrtoj godini NBA karijere, to se već ne pamti (prethodno su Novicki, Joakim Noa i Mark Gasol u sedmoj sezoni bili birani).
Igrač sa jugoslovenskih prostora među pet najboljih? Ne, ni to se nije dešavalo. Jedino su Dražen Petrović (treća petorka 1993) i Peđa Stojaković (druga 2004) bili u konkurenciji za najbolje timove.
Srbija je prerasla u jaku NBA ekipu. Reč je ne samo o hipotetičkoj NBA petorci (Teodosić – Bogdanović – Bjelica – Jokić – Marjanović) koja bi se mogla zamisliti u borbi za plasman u plej-of, već i o činjenici da većina njih iza sebe ima najbolju NBA sezonu. Osim Teodosića, koji inače igra na fintu i trenutna forma nije presudna kada se o njemu priča
Još uvek je rano ovog dečaka stavljati u kategorije „naj“ svih vremena, ali ono što Jokića čini unikatnim slučajem u odnosu na sve velike Evropljane je to što se on nije prilagođavao američkim standardima – niti je tražio rupu kroz koju će se provući jednim elementom igre koji bi ga, nakon dovođenja do savršenstva, lansirao u vrh lige (poput Dirkovog „fejdaveja“ ili Peđinog šuta). Nije ni poput Gasola ili Noe iskoristio nedostatak konkurencije na poziciji centra u datoj sezoni zbog čega je njihov hit trajao po jedno leto. Ne, Jokić igra u generaciji koja je dala mnogo potencijalnih budućih stanovnika Kuće slavnih, poput Karla Entoni-Taunsa iz Minesote ili Džoela Embida iz Filadelfije. Doduše, imao je malo i sreće da Entoniju Dejvisu ove godine igra na terenu bude sporedna aktivnost. Ali neke stvari u životu moraju i da se poklope.
Nikola Jokić je već kandidat za najvećeg, ne zato što je izabran u prvu petorku, nego zato što je došao u situaciju da menja NBA ligu.
Do njega je bilo nezamislivo da zasija igrač kome ne puca dres od mišića, u vreme kada su tradicionalni centri izašli iz mode, jedna ekipa – druga u mnogo jačoj Zapadnoj konferenciji – gradi igru tako da centar bude istinski plejmejker, zbog čega se ponovo u Americi priča o timskoj igri.
I zato je velika vest za srpsku košarkašku reprezentaciju što će Nikola Jokić igrati na Mundobasketu.
Naruku nam, kao i svim neameričkim ekipama, ne ide to što se prvenstvo igra u Kini. Veliko je to tržište da bi najveće američke zvezde, a i NBA u celini, propustili mogućnost za promociju
Ovaj sport je kod nas suviše duboko upisan u genetski kod da bi reprezentacija mogla da zavisi od jednog čoveka. Čak i kada je to objektivno, tradicija nalaže da se takve stvari ne ističu.
Ali somborski veseljak je onaj jedan igrač koji od zadatog minimuma od kog nijedna generacija i nijedan selektor ne mogu da pobegnu – „idemo na medalju“ – kao najbolji centar na svetu, sa sobom nosi i neizbežnu nadu da je moguće pobediti američki timčić snova.
Na prethodna dva velika svetska takmičenja (SP 2014. i OI 2016) igrali smo finala sa Amerikancima, koja su indigom preslikana, prikazala srpske košarkaše kao balone izduvane nesumnjivo velikim uspehom u tom trenutku, što je sam plasman u finale uistinu bio. I oba finala su bila daleko više od dometa koje su u tom trenutku stručne analize prognozirale momcima Saleta Đorđevića.
Ove godine neće biti tako.
Te 2016. godine – a prethodno u grupi sa Amerima su igrali na jedan šut – u srpskoj ekipi je igrao jedan NBA igrač. I to „ruki“ Nikola Jokić. Član prve petorke početnika, ali i dalje sa stavkom 41. pik u biografiji.
Jedna jaka evroligaška ekipa igrala je protiv američkog „Ol-stara“.
Naruku nam, kao i svim neameričkim ekipama, ne ide to što se prvenstvo igra u Kini. Veliko je to tržište da bi najveće američke zvezde, a i NBA u celini, propustili mogućnost za promociju.
Zato Ameri šalju najjače što imaju. Ne samo da je napravljen „pul“ od 35 igrača iz kojih će se sastavljati ekipa za Mundobasket ove godine i Olimpijadu naredne u Japanu sa svim izabranim i potencijalnim „ol-star“ igračima, nego su na klupu stavili najvećeg trenera današnjice Grega Popovića, a asistent će mu biti trostruki šampion Stiv Ker.
Danas, međutim, Srbija je prerasla u jaku NBA ekipu. Reč je ne samo o hipotetičkoj NBA petorci (Teodosić – Bogdanović – Bjelica – Jokić – Marjanović) koja bi se mogla zamisliti u borbi za plasman u plej-of, već i o činjenici da većina njih iza sebe ima najbolju NBA sezonu. Osim Teodosića, koji inače igra na fintu i trenutna forma nije presudna kada se o njemu priča.
Jokić je ove godine postao najbolji centar sveta, Boban Marjanović je pokazao da može da ima ulogu i u timu sa velikim ambicijama u plej-ofu, Bogdanović je uspešno pregurao kriznu drugu godinu sa porastom brojeva u statistici, a Nemanja Bjelica se dokazao kao dostojan mesta u startnoj petorci jednog NBA tima.
Od kada je izbrisana razlika između evropske i „profesionalne NBA košarke“, sa raznim reinkarnacijama „drim tima“ smo igrali četiri puta (na velikim takmičenjima). Skor nije loš – 3:1.
Možda jedan igrač u prvoj petorci NBA lige nije dovoljno (pošto uz Janisa Adetokunpa tu su i trojica koji će verovatno igrati za SAD), ali ni velike košarke na ovim prostorima ne bi bilo da se nije sanjalo o rušenju najjačih.
Tek, ovog leta bismo sigurno mogli da svedočimo najjačoj reprezentaciji Srbije, sigurno od kada se naša reprezentacija tako zove, a možda i još deceniju unazad.
I u Atlanti 1996. su NBA čudovišta strepela do 30. minuta. U poslednjih tridesetak sekundi igrači su stajali na terenu. Lopta je bila kod Džona Stoktona. Čekao se kraj utakmice. Saša Obradović prilazi da mu čestita. Krenuo je da mu pruži ruku, ali ga je u poslednjem trenutku „cimnuo“ da mu izbije loptu… Možemo ponekad pošteno da izgubimo, ali uvek možemo da im prodamo „foru“.
U almanasima košarkaške istorije upisan je i onaj susret koji se nikada nije dogodio. Protiv originalnog „Drim tima“ 1992. godine. To nije bio Tim snova, nego tim koji je neko – kada je Jugoslavija već rasturena – samo u snu mogao da pobedi. Srpska reprezentacija sa Jokićem, za razliku od drugih, može da sanja pobedu. I zato je Srbija 2019. naš istinski Tim snova
Nije ni Jokić na terenu postao američka mašina koja sve melje – onoliko koliko je van terena usvojio sve neophodne manire da postane istinska NBA zvezda – sve to je postigao zadržavajući onu foru koja se uči na basketu iza zgrade, ono što je Boža Maljković definisao: iz srpskog mentaliteta uzeli smo prevaru.
Na „Ol-star“ debiju nije dominirao asistencijama, trojkama ili (ne daj bože) zakucavanjima. Ne, Jokić je ispod koša uvalio u ruke loptu Lebronu Džejmsu koji je već zagazio u aut. Jokićev smešak posle dobre fore pokrio je zabezeknuti Lebronov pogled u svodove dvorane. I jednom od dvojice najboljih svih vremena možemo da prodamo foru.
U almanasima košarkaške istorije upisan je i onaj susret koji se nikada nije dogodio. Protiv originalnog „Drim tima“ 1992. godine. To nije bio Tim snova, nego tim koji je neko – kada je Jugoslavija već rasturena – samo u snu mogao da pobedi.
Sadašnji američki sastav, takođe, nije „drim tim“, iako živimo u vremenu kada je dominacija NBA igrača nad Evropom možda i veća nego u to vreme. Iako je do juče samo u snu mogao neko da ih pobedi. Srpska reprezentacija sa Jokićem, za razliku od drugih, može da sanja tu pobedu. I zato je Srbija 2019. naš istinski Tim snova…
Tagovi
