Sendvič Nasera Orića
„Čiča, specijalci ulaze u Skupštinu!“, panično mi je saopštio Zvonko Osmajlić. Zatekao me je iznad lavaboa, dok sam vodom ispirao oči krvave od suzavca.
„Pođite sa nama!“, rekao je jedan iz buljuka njih koji su me čekali u hodniku i odvojili Zvonka od mene. „Idete u Centralni zatvor. Prije toga, morate na ljekarski pregled.“
Pregled potraja kratko. Specijalac koji me je uhapsio u hodniku Skupštine upita da li bih pojeo njegov sendvič i popio jogurt.
„Sigurno ste gladni, a u Centralnom zatvoru nećete jesti prije sutra. Do zatvora ćete u ‘marici’. Biću pored vas…“, pričao je još nešto, a ja sam se naprezao da dokučim iz koga bi kraja Bosne on mogao da bude. Da je negde otuda, odavao ga je njegov govor.
„Odakle ste?“, upitao sam ga u vožnji ka Centralnom zatvoru.
„Iz Srebrenice“, odgovorio je i rekao, čini mi se, i svoje ime i prezime, ali sam ja to prečuo.
„Čitao sam ’Nož’!“, prošaputao je i naglo zaćutao.
Do zgrade Centralnog zatvora više nismo razmenili ni reči. Dve ili tri godine kasnije, videću ga i prepoznati na televiziji kao ratnog komandanta Srebrenice Nasera Orića! I saznaću da je pištolj koji je nosio kad me je hapsio bio poklon njemu od Slobodana Miloševića!
Pred zatvorom, dao mi je i svoju paklu cigareta…
***
Memoari jednog od najpoznatijih srpskih pisaca i političara, svedoka i učesnika prelomnih trenutaka novije istorije, svuda bi bili događaj prvog reda. Kako će proći u zemlji koju je zahvatila putinizacija, kako on sam definiše ovo u čemu danas živimo, ostaje da se vidi.
Izvodi iz knjige “Ožiljci života” objavljeni su u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 1. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
