Neki među nama ne mogu se čudom načuditi izjavama koje na dnevnom nivou ispaljuju predstavnici vlasti u Srbiji. Ne možemo ih više jasno definisati, ne daju se staviti niti u jednu kategoriju, a nama je sve neugodnije da ih uopšte komentarišemo ili prepričavamo. Svi ti doprinosi koje narodni poslanici, urednici tabloida i tabloidnih televizija sa nacionalnom pokrivenošću daju javnoj raspravi o pitanjima od javnog značaja, kotrljaju se poput loptaste balege, usput sakupljajući sve i svašta po zagađenoj zemlji. Svakim pokušajem da se uključi u polemiku sa bilo kim ili bilo čim u tom taboru, običan čovek rizikuje da ga velika loptasta kotrljajuća balega zalepi za sebe i onda nastavi valjati po blatnjavom terenu punom kamenja i džombi na koje možete samo još dodatno razbiti glavu. Baš zbog toga, čini se da je dobar broj ljudi koji žele učestvovati u javnoj sferi i polemisati o stvarima od javnog značaja ostao izvan ove javnosti koja zaudara sve jače, što više raste i postaje balegastija. U ovom drugom taboru, pak, čini se da ljudi svakog dana sve glasnije viču kako ova prva zaudara i malo čime se drugim bavi osim toga.
Dve javne sfere u Srbiji
Stoga možemo otpočeti polemiku ovde sa tezom da u Srbiji ne postoji jedna javna sfera, već dve. Svaka ima svoja glasila, svoj javni (medijski) prostor, u kom teži sopstvenoj reprodukciji. Odnos između ove dve javnosti u rano pandemijsko vreme postao je nešto drugačiji nego obično. U ovom tekstu pozabavićemo se analizom tog odnosa u vreme pre pandemije i u vreme rane pandemijske „groznice“.
Pre nego se, ipak osvrnemo natajodnos, trebalo bi makar u opštim crtama ponuditi čitaocima naše razumevanje javne sfere. Najšira definicija prostora koji se naziva javnošću ili javnom sferom, jeste da je to područje društvenog života u kom nastaje javno mnenje ili javno mišljenje. U idealnom scenariju, javnost je zamišljena kao mreža interakcija između zainteresovanih građana koji deliberativnim metodom raspravljaju o stvarima od javnog značaja i time krče put nečemu što je Žan Žak Ruso nazvao „opštom voljom“. Ona nije puki zbir mišljenja, već nastaje kao izdvojeni entitet kada se u obzir uzmu lični doprinosi i način na koji se oni odnose međusobno. Tada nastaje nešto što nazivamo „zajedničkim dobrom“ ili javnim interesom. Pojam javnosti ili javne sfere svakako jeste buržoaski koncept i u praktičnom smislu je do dana današnjeg ustrojen hijerarhijski, što znači da niži slojevi u socijalnom i ekonomskom smislu neretko ostaju nezastupljeni u procesu (javne) deliberacije. Međutim, uzevši u obzir broj i domet alternativnih kritičkih medija (pogotovo u eri interneta) ali i levih intelektualaca, kao i sve veći broj „organiskih intelektualaca“ koji niču iz pokreta (radničkih ili drugih progresivnih), javnostpostaje otvorenija posle svake borbe potlačenih slojeva za bolji položaj u društvu. Važno je naznačiti da je jedna od najvažnijih podvrsta javne sfere politička javna sfera, koja je rezervisana za deliberacije o političkim stvarima. Uzevši u obzir to, da je javna sfera spojnica između društvene sfere i države (ona preseca i jednu i drugu sferu), političke deliberacije se mogu smatrati najbližim državi jer pretenduju da formiranjem „opšte političke volje“ utiču na političke poslove koje u ime građana (u reprezentativnim parlamentarnim sistemima) obavljaju narodni predstavnici.
S obzirom na svrhu javnosti u celini, a pogotovo političke javnosti, jasno je da je uloga javnosti da kroz društveno i politički angažovanu raspravu vrši pritisak i pojačava uticaj na nosioce političkih funkcija u državi. Javnost postoji kako se demokratski proces ne bi sveo samo na čin izbora i kako bi u toku jednog izbornog ciklusa demokratski život neprestano funkcionisao. Da bi javnost vršila svoju funkciju, potrebno da je da postoje javna mesta, bila ona fizička ili „sajber“, na kojima bi mogla da se odvija potraga za „opštom voljom“. Da bi ta potraga bila bazirana na racionalnim osnovama, potrebno je imati otvorene kanale komunikacije, kako među samim građanima tako i između javnosti i nosioca političkih funkcija u državi. Imajući to u vidu, problem sa Srbijom i njene dve javnosti postaje očit. Najpre, uloga javnosti koja je kreirana od strane aktuelne vlasti, ne ispunjava niti jedan kriterijum javne sfere. Ona nije nastala odozdo, iz društvene sfere interakcijom zainteresovanih građana, već je njene okvire i svakodnevnu reprodukciju obezbeđuje vladajuća SNS, odozgo. Ta javnost ne služi niti da pritiska niti da koriguje i uopšteno – komunicira sa državom i nositeljima političkih funkcija u njoj, već služi tome – da im služi.
Vlast svakako uvek koristi javnost za sopstvenu legitimaciju, ali ne na način da javnost zadovoljava nju – već da ona uspe da zadovolji javnost i time se kroz nju legitimiše. Otuda, javnost koju smo gore opisali kao veliku kotrljajuću balegu, nije javnost – i to ne samo zbog toga što zaudara, već zato što naprosto ne ispunjava niti jedan kriterij javnosti.Ova druga javnost koja se naziva „opozicionom“, ispunjava kriterij javnosti utoliko što je, makar delimično, stvorena odozdo i obavlja interakciju sa političkim akterima iz opozicionog bloka. Problem ovde je taj što „opoziciona“ javnost ne komunicira sa državom, odnosno nosiocima javnih i političkih funkcija. Kritika koju ta javnost upućuje državi vrlo retko ima bilo kakav efekat na politike koje se kreiraju na najvišem nivou. U izvesnom smislu, i ta druga javnost postala je žrtva dominacije vladajućih političkih aktera i besmisla kojim boje svoju javnost – pa je tako neretko u situaciji da ne zna više kako da se sama reprodukuje i koju ulogu da sebi dodeli pošto joj je uloga „diskutanta“ u dijalogu sa državom uskraćena od strane te iste države.
Logična posledica ovakve situacije je ta da dve javnosti među sobom komuniciraju tako što svaka iz svoje medijske „sobe“ napada „drugu stranu“, ali stavovi jedne javnosti jako malo ili nikako ne rezonuju niti sa jednim činiocem suprotne javnosti. Razlog je taj što je „SNS“ javnost produžena ruka vlasti i uspeva u svojoj težnji da javnu sferu u potpunosti eutanizira i obesmisli. Zanimljivo je bilo posmatrati kako se u jednom trenutku, tamo negde krajem marta i u aprilu, ovaj konflikt nekako „zamrzao“. Iz tog zamrznutog konflikta međutim, nije nastala nikakva integracija jedne (opozicione) „polu-javnosti“ i druge (SNS-ove) „anti-javnosti“ u nešto što bismo konačno mogli nazvati javnom sferom. Na trenutak, dogodio se scenario koji, verujemo, SNS i priželjkuje. U javnom prostoru ostali su manje-više samo vladajući političari i po koji lekar koji je trebalo da nam kažu šta nam je činiti usled pandemije. Čak je i privid javnog mnjenja nestao, jer se „opoziciona“ javnost (s pravom) povukla, čekajući prvu grešku većih razmera – a „vladajuća javnost“ više nije imala potrebe za preteranom aktivnošću s obzirom na to da su njeni politički tvorci konačno dobili sav javni prostor za sebe. Vreme rane epidemije, drugim rečima, pokazalo nam je kako izgleda budućnost koju zamišlja SNS kada je u pitanju srbijanska javnost.
SNS-ova anti-javnost u zaletu
Ubrzo, međutim, stvari su se vratile u normalu i u ovom momentu imamo ponovo pred-koronarno stanje, gde je SNS-ova anti-javnost uhvatila zalet. U ovom trenutku na ruku joj ide i (de facto) jednopartijski parlament koji je postao glavni odašiljač poruka koju ova mora da ponavlja do iznemoglosti u javnom prostoru – obično kroz medijatore u vidu tabloida ili internetskih botovskih stranica. Ova druga, „opoziciona“ javnost, i dalje viče da kotrljajuća balega u vidu SNS javnosti zaudara sve jače i razotkriva delić po delić izvora tog zaudaranja. Njen problem nije u tome što je heterogena, za razliku od ove druge koja je homogena – naprotiv. To i jeste jedna od glavnih odlika javnosti. Njen problem je u tome što sopstvenu reprodukciju umnogome zasniva na odnosu prema drugoj javnosti i ličnostima koje su okupirale političke pozicije. SNS-ova anti-javnost je na neki način postala „konstitutivna spoljašnjost“ (Derrida) ovoj opozicionoj. Pitanje je koliko je ta drugopomenuta javnost uopšte spremna da postane inkluzivna i po prirodi, kritična spram svake vlasti. Još jedno je goruće pitanje na koje možda možemo pružiti odgovor u sledećem tekstu, a to je – kako ćemo, sve i da se vlast promeni, dekontaminirati okoliš kroz koji je uzduž i popreko prošla ova kotrljajuća balega i vonj (koji se ne daju tako lako izvući, kao duvanski dim iz kaputa nakon noći provedene u beogradskoj kafani)?
Problemi koji takvom scenariju nastaju brojniji su od prilika koje bi se otvorile. Najveći problem je sistemske prirode. Da bi postojala arena u kojoj se ukrštaju ideje, argumenti, emocije na temelju kojih se onda uspostavljaju neki odnosi moći, mora postojati bazično poverenje u sistem unutar kog institucije i javnost kao heterogena i dinamična arena ondosa funkcionišu. Poverenje u ovom slučaju nije ono koje birači poklanjaju ovom ili onom političkom akteru. To je poverenje koje se može prevesti kao osećaj sigurnosti, svrsishodnosti i potrebe za informisanim angažmanom u javnosti. Da bi se takav osećaj javio, potrebno je da institucije ne ostaju gluve za signale koje primaju iz javnosi. Prema njoj se sa poštovanjem moraju odnositi i politički predstavnici i zauzvrat ne mogu uvek očekivati poštovanje od te iste javnosti. Ona nije tu da pruža poštovanje ili daje poverenje političarima – ona poverenje mora zadržati samo za sebe samu, dok poštovanje može dati i ne mora.
Nepoverenje u državu
Osim na opštem nivou, treba naglasiti da je poverenje u državu i njene institucije koje je na globalnom nivou uzdrmano u poslednjih desetak godina, dodatno uzdrmano još uvek aktuelnom pandemijom. Tenzija koja je nastala između nepoznanica vezanih za virus i blage panike s početka pandemije sa jedne strane i očajničke potrebe ljudi za poverenjem u svoje političke i zdravstvene sisteme sa druge strane, osnažila je osećaj nesigurnosti i straha. U zemljama poput Srbije, takvi osećaji su još dodatno osnaženi autoritarnim uslovima političkog života koji pothranjuju tenziju i nepoverenje. U pandemiji se tako došlo do tačke koja nadiliazi skepsu prema vlastima, lekarima, obrazovnom sistemu. Ljudi sve manje veruju u mogućnost da poverenje može uopšte postojati.
Drugi veliki problem je vezan za specifičnost „post-faktualnog“ vremena, u kom je odnos između istinitih i proverenih informacija sa jedne i lažnih vesti i nenaučnih spekulacija sa druge strane poremećen. Spekulativno i lažno je u značajnoj meri osnažilo i postalo relevantno – a u nekim slučajevima i prevaže u odnosu na istinu. Javnost koja bi, ukoliko je kritička i konsolidovana, trebalo da filtrira i nekom vrstom „prirodne selekcije“ marginalizuje spekulativne i post-faktualne sudove i tvrdnje, pretvorila se u smetlište u kom argumentovane diskusije i racionalne tvrdnje ne mogu doći do izražaja od đubreta koje se tu nakupilo. Srbija je, konkretno, zemlja autokratskog političkog poretka koji sistemski i namenski zatrpava javni prostor izmetom u vidu spekulacija, laži i simplifikovanog (novo) govora. U pandemijsko vreme, ona se gotovo udavila u poplavi lažnih vesti, pretnji, ucena i straha koji su kroz svoja propagndna glasila (kao što su Informer, Alo, Srpski Telegraf, Pink TV, Happy) plasirale srbijanske vlasti.
U takvim uslovima, zamislimo da je, dok čitate ove redove, došlo do smene vlasti u Srbiji. Dojučerašnja nepropagandna javnost u Srbiji ima za zadatak da počne sa vraćanjem izgubljenog poverenja, podstakne participaciju, povrati vrednost istini ili drugim rečima, izleči bolesno društvo i pruži sigurnost uplašenom pojedincu. Svakom ko uzme učešće u ovom misaonom eksperimentu, prvo bi palo na pamet da su pre svega navedenog, poverenje stekli nosioci političkih promena jer, da nisu, ne bi ni došli na vlast. Tu je prva zamka. Javnost ne treba da bude poverljiva već uvek nepoverljiva. Ona mora terati donosioce odluka ili one koji pretenduju da to postanu da ju ubeđuju čak i u ono što je samoevidentno. Ono što treba društvu u Srbiji, nije da poveruje predstavnicima opozicije ili vlasti, potrebno mu je da poveruje sebi da je javni angažman svrsishodan i da je informisana participacija u diskusijama od javnog značaja vrlina.
Dobar primer na kom bismo mogli da sagledamo situaciju u Srbiji koja, zamislimo, teži formiranju kritičke javnosti, bila bi skepsa spram vakcinisanja protiv virusa COVID 19. Sa jedne strane, nepoverenje nije karakteristično samo za Srbiju, već je u duhu post-faktualne ili anti-naučne epohe rašireno širom sveta. Autoritarni režim u Srbiji je ovo samo pojačao „na trojku“. Ne veruje se državi, ne veruje se lekarima koji su postali žrtvama vladajuće stranke, govori se o zaverama, svetskim, soroševskim, Bil Gejtsovim, Vučićevim. Tako jedan dobar deo stanovništva ne veruje ni Fajzerovim ili drugim vakcinama. Ili je 5G, ili su čipovi ili je čudesna tečnost koja od Srba pravi zombije ili nedajbože Hrvate ili Albance.
Kakva nam javna debata treba
Elem, da ne karikiramo previše. Put koji bi po našem sudu trebalo odabrati svodi se na intenziviranje, a ne suzbijanje javne debate o ovom pitanju. Stvar je u tome, kakva nam javna debata treba. Sa jedne strane, trebalo bi dovesti stručnjake, možda virusologe ili one koji mogu najjasnije i najstručnije govoriti o vakcinama – čemu su one doprinele kroz istoriju, na kom principu funkcionišu. Na drugoj strani, trebalo bi pozvati nekog ko barata spekulacijama i teorijama zavere. Svake nedelje, po jedna takva debata u prajmtajmu javnog servisa, raspršila bi argumente jedne i druge strane u širu javnost. Verujemo da bi otvorena i polu-dirigovana debata (ili makar polu-dirigovana platforma za debatu) pre dovela do optimalnog ishoda nego li slobodno-tržišni model prema kom svako priča šta hoće, kako hoće i gde hoće, na osnovu čega hoće i bez jasnih epistemoloških pravila pri promišljanju.
Po ovom modelu, možemo i dalje razviti projekciju poželjne javnosti posle pada režima SNS-a. Druga stvar koja bi nam pala na pamet u kontekstu nove kritičke javnosti, tiče se pandemije. Jedno je svakako to, pomislio bi neko, što je čitav javni prostor zagađen i što je kakofonija koju stvaraju lažne i poluinformacije, teorije zavere i pojačavanje tenzija duž raznih linija podela obesmislila svaki javni angažman. Potpuno je druga stvar to što su u toku pandemije pod uticaj „zagađivača“ potpali i naši lekari. Ako bi postojala neka brana spekulacijama, teorijama zavere i širenju panike i strahu (čak i od pandemije), onda su to lekari. U njih se ima poverenja i kad se s njima ne slažemo politički, i kad su druge vere ili nacionalnosti. Hipokratova zakletva jača je od svejedne vojne ili ministarske zakletve, jača je i od celivanja i od pričešćivanja. Oni spašavaju živote. Bojazan da nam „možda nema spasa“ imajući to u vidu, opravdana je. Ipak, nova javnost – ona koja postaje od kad smo juče smenili vlast, mora se znati postaviti i ovim uslovima.
Ključ je u odnosu prema novim funkcionerima. Mi smo za njih možda glasali, ali im nismo poklonili poverenje, šta više – ništa im ne verujemo. Naš glas znači da smo napravili izbor u okolnostima oskudnosti izbora i ništa više od toga. Učvršćujemo međusobno poverenje, umesto poverenje prema ovom ili onom političaru. Umnožavamo ideološke debate i diskusije među neistomišljenicima. Učimo se, kontrolišemo, vežbamo. Tako se grade institucije, a ne preko poklonjenog poverenja političkim predstavnicima koji će onda za nas formirati neke demokratičnije institucije ili kritičkiju javnost koja je zapravo preduslov za sve drugo. Ako ovo zvuči preapstraktno, onda možda nije loše reći da to praktično znači da je onaj koji je pobedio Vučića mogao da bude bilo koji kandidat koji je pokazao svest o tome da pobeda na izborima znači jednu teskobu, a ne privilegiju. Pošto zadatak opozicije nije bio da prigrabi poverenje – jer njega ne može ni dobiti, onda su građani koji su poklonili glas tom kandidatu sada svesni da je ključ kod njih, a ne kod onog kog su izabrali. Ako nisu, onda imamo problem i moraćemo sve „jovo nanovo“. Srećnom pa govorimo o hipotetičkoj situaciji koja se još nije dogodila pa imamo vremena da dođemo do te spoznaje.
Tagovi
