Kako je pre 30 godina sankcijama počela sportska mitologija: Zašto Jugoslavija ne bi postala šampion Evrope 1992. i druge sportske zablude

Gotovo da nema kafanskog razgovora – a to se posebno pojačava u periodima godišnjica ili „obljetnica“ – u kojem se ne potegne „alternativna sportska istorija“, ona u kojem bi se „zajedničkim snagama“, samo da Jugoslavija nije propala, lagano pobedio „Drim tim“, a u fudbalu osvojilo Evropsko prvenstvo 1992. i minimum još jedno veliko takmičenje. Upravo danas se navršava 30 godina od dana kada su Jugoslaviji uvedene sankcije zbog kojih nije mogla da nastupi na EURO92. Upravo je to i bio početak priča o sportskoj alternativnoj istoriji. Nedeljnik je, uz pomoć „ključa“, odgovorio na pitanje: zašto, u stvarnosti, ne bi bilo tako?

***

Sedeli u kafani Srbin, Bosanac i Hrvat i nikad niko nije pobedio. Osim Jugoslavije, u svakom sportu. Ona zemlja koja se u krvi rasturila u paramparčad, ali bi „sad da nas sastave“ osvojila svaku zlatnu medalju i sa prvog mesta na postolju gledala konkurenciju, uz još uvek nedefinisanu himnu. I pre nego što neko stigne da se usprotivi, već se na salveti ispisuju olimpijske medalje, podvlače se crte, poredi se zbir odličja a onda sledi klimoglav neverice – šta su nam uradili. Srpskim medaljama u streljaštvu dodaj one slovenačkog džudoa, a gde je hrvatska atletika, srpska odbojka, slovenačko skijanje, ej! Onda neko spomene fudbal i pogledi su usmereni ka dole, samo Hrvat vrti čašu. Kad neko doda i košarku, onda i on gleda u dno.

Zvuči kao neki vic zbog kog bi se Hercegovac uvredio baš zbog toga što nije spomenut, ali u pitanju je razgovor koji često možemo čuti kada se okupi više od dvoje ljudi koji su stajali mirno uz „Hej Sloveni“ i nakon veleslaloma i nakon rukometnog zlata.

Posebno u ove svečarske dane, kada i maligani učine svoje, prošlost u njihovoj magli zapravo je mnogo čistija. Kada se završi sa zbrajanjem olimpijskih medalja, tom se salvetom obriše znoj sa čela kada neko spomene fudbal i onda se na novoj salveti ispisuju sastavi. Tako samo u mašti i kafanskim pričama žive timovi koji bi mogli da mogu.

U onoj kafani s početka vica koji to nije, nisu svi jednako zainteresovani za tu temu.

„Sportska jugonostalgija u Hrvatskoj je marginalizovana“, kaže za Nedeljnik Aleksandar Holiga, glavni urednik Telesporta, najčitanijeg sportskog portala u Hrvatskoj. „Za to su delom zaslužni rezultati fudbalske reprezentacije, dok su sa druge strane košarkaška razočaranja. Ljudi su od košarke već digli ruke i nije im preostalo previše prostora za maštu.“

Oko fudbalske lopte se okreće Sunce. Zato Srbin i Bosanac i Hercegovac mnogo žučnije o tome raspravljaju.

„BiH je specifična sredina, u raspadu Jugoslavije je daleko najteže stradala i onda ostala u nekakvom limbu i više od dvadeset godina živi primirje, prekid vatre koji je doneo Dejton“, započinje priču za Nedeljnik Saša Ibrulj, bosanskohercegovački novinar koji piše i za Guardian, ESPN, World Soccer.

„To je BiH pretvorilo u zaostalu zemlju u kojoj političari, pod krinkom nacionalnih interesa, kontrolišu sve, pa tako i sport. Naravno da u takvom stanju stvari živi nostalgija, naročito u mestima koja su bila centri nekih sportova ranije. Generacije koje su na ovaj ili onaj način imale dodir sa jugoslovenskim sportom osim što ga preuveličavaju, žele ga nekako i proživeti i to se često završava maštarijama o najboljima na svetu.“

O onima koji bi pobedili „Drim tim“ samo da su imali priliku i o onima koji bi osvojili Euro 1992. da nisu uvedene sankcije i koji bi makar još jednom bili evropski šampioni i učesnici finala Mundijala, samo da ih neko nije rastavio.

Bez obzira na činjenicu da je Jugoslavija postojala više od četiri decenije i za to vreme je u košarci pobeđivala Amerikance samo kada pošalju amaterski tim, a u fudbalu se nikada nije okitila nijednom titulom osim u mlađim kategorijama.

Jugoslavija je bila daleko od „underachivera“ u sportu, imala je svoje klupske šampione Evrope, periode dominacije u individualnim sportovima, dominantne reprezentacije u rukometu i vaterpolu, najbolju košarku van SAD i fudbal sa večnim nesrećnim krajem.

„Mislim da nije problem u onome što nekad nismo bili nego isključivo u današnjoj percepciji toga što jesmo bili. Tu mora da se računa i na sindrom dobrih starih vremena, a to nikako nije ekskluzivitet naših prostora. Ljudi to rade. Ono čemu su bili savremenici automatski smatraju boljim, i naravno da sport nije nikakav izuzetak. Na to se kod nas dodaje činjenica da smo prošli kroz katastrofalno raspadanje društva, a onda logično i sporta. Ljudi su najednom iz zemlje koja je imala sasvim solidnu kulturu življenja i sportsku kulturu usisani u nekakav međuprostor u kojem je to postalo relikt prošlosti, lepo sećanje koje pokušavaju improvizacijom preslikati na sadašnjost“, objašnjava Ibrulj.

Najčešće, kako je i red sa kafanskim temama, ta priča nema svoj početak i kraj, nema argumente u razradi, već samo levitira u neodređenom obliku koji ima samo zaključak – bili bismo najbolji.

Jugoslavija je imala veoma dobra domaća prvenstva u evropskim okvirima, ali i pravilo da igrači mlađi od 28 godina ne mogu da igraju u inostranstvu. Nije u doba njenog postojanja bilo Bosmanovog pravila, a i ekonomski odnosi su bili drugačiji.

„Pre svega moramo da se dogovorimo oko premise kada maštamo. Ako se u ovom paralelnom univerzumu Jugoslavija nije raspala, znači da nema rata, sankcija, sveg haosa koji se dešavao, znači i da je Jugoslavija u EU u paketu sa Švedskom, Finskom i Austrijom od 1995, da služi kao posterboy istočnoj Evropi jer je to jedina Jugoslavija koja bi imala šanse da opstane“, objašnjava za Nedeljnik Vladimir Novaković, novinar Sport kluba.

„Samim tim pričamo o ekonomiji koja u fudbalu može da izdržava veliku četvorku u najmanju ruku nivoa nekog Olimpijakosa. Talenti bi izvesno odlazili, oni veliki posebno, ali bi ekipe sve vreme igrale LŠ, svaki fudbaler bi znao da će se lakše iz Zvezde i Dinama prodati u Real, Milan, Bajern i Barsu nego iz Espanjola, Nirnberga, Bolonje, ili Betisa. To su osnove za postojanje te nove evropske Jugoslavije. Da bismo mogli da pričamo o nekom najboljem slučaju, moramo u obzir uzeti i da li se u toj zemlji popravilo mentalno stanje ljudi koji su živeli u nefunkcionalnoj SFRJ.“

Kada se iz ove tačke krene u domaštavanje jugoslovenskih rezultata, onda sa svih strana izviru ti pomešani sastavi, sa nacionalnim ključem ili bez tog ključa koji je predstavljao jednu od kočnica za još bolji rezultat ranijih jugoslovenskih selekcija.

Ni tu se za stolom ne bi složili ponovo okupljeni, pa Holiga recimo smatra da bi nacionalni ključ dodatno obesmislio već marginalizovanu temu, dok Ibrulj tvrdi da bi nacionalni ključ nastavio da pravi probleme.

Bez obzira na to, sastavi projektovanih timova nastalih između Beograda, Zagreba, Sarajeva, Mostara, ili nekog Stokholma u kom takođe vlada sportska jugonostalgija, ne razlikuju se previše. Da li bi tako bilo i u stvarnosti?

„Najlakše je da kažemo da bismo bili premoćni, evropski Brazilci i da bismo se prošetali Evropskim prvenstvom. Kako bismo se dogovorili koji će grad biti domaćin jedne od grupa? Kako bismo udovoljili današnjim velikim gazdama i menadžerima decenije, koji opet kontrolišu svu tu gomilu medija? Pa mi nismo u stanju u ovim svojim državicama da izaberemo pristojnog selektora ili da imamo situaciju u kojoj neko ko očigledno zaslužuje reprezentaciju ne visi“, kaže Ibrulj.

Primera radi, pred minuli Mundobasket koji je Srbima ostao u argentinski gorkom sećanju, bilo je problema kako napraviti selekciju samo u košarkaškoj reprezentaciji Srbije. Kako bi selektor u nju uklopio i jednog Dončića, i jednog Dragića, i „drugog Bogdanovića“, i Šarića, Zupca, možda Hezonju ili Džanana Musu, pa istočnog „ol star“ centra Nikolu Vučevića, njegovog imenjaka Mirotića, koji u paralelnom univerzumu ne bi imao potrebu da igra za Španiju? Da li bi neko nekoga – a odgovor je jasan – popreko gledao i može li se uopšte u takvoj atmosferi do rezultata? Srbija je naposletku pobedila Ameriku na Mundobasketu, ali to je bila najjača Srbija, protiv najslabije profesionalne Amerike.

Ipak, za onim je kafanskim stolom i neko ko može da podigne glas kada se spomene fudbal. Neko ko bi mogao da kaže, „šta će nama Jugoslavija, kada smo mi već viceprvaci sveta“.

Aleksandar Holiga tvrdi da su ti rezultati hrvatske fudbalske reprezentacije „nadrealni“.

„Mi nemamo pojma kako smo tamo dospeli uz sve probleme, diletantizam, stihiju i korupciju u domaćem nogometu. Istina je da su obe selekcije (1998. i 2018) imale i dosta sreće i da im se dosta toga poklopilo u pravi trenutak, ali mora se reći i to da su obe – ova druga pogotovo – po kvalitetu igrača spadale u vrh, tj. zaslužile najmanje četvrtfinale. Ali imali smo, recimo, i na Euru 2008. izvanrednu reprezentaciju koja je mogla do finala ali je ispala na bizaran način od Turske; kasnije je, nakon povlačenja Nike Kovača, ’vatrenima’ silno nedostajao pre svega igrač tipa onoga kakav je tada bio Nemanja Matić i to ih je, između ostalog, kočilo. I danas bi, bez obzira na postignute rezultate, igrači iz susednih zemalja bili velika pojačanja za Hrvatsku. Međutim, u našem slučaju se pokazalo da je ponekad manji izbor i plići bazen s talentima zapravo blagoslov, jer selektora koji ima manje gotovih rešenja to može naterati na dublje i kreativnije promišljanje“, objašnjava Holiga.

A bazen jugoslovenskih talenata u fudbalu i košarci, ogroman je bezdan.

S obzirom na trenutnu formu, svi bi sagovornici Nedeljnika na gol stavili Slovenca, pozadi bi igrali Lovren, Savić i Kolarov, neko bi igrao sa tri pozadi neko sa četiri. Niko na spisku ne bi preskočio Dušana Tadića i Sergeja Milinkovića-Savića, a Novaković ni decu emigranata, koji to ne bi postali jer se iz „posterboya“ za istočnu Evropu ne bi bežalo. Tako se taj spisak širi i na Džaku, Eljmasa, Šaćirija, Arnautovića, Dragovića. A ko bi mogao da ubedi Zlatana Ibrahimovića da nije sposoban da igra za reprezentaciju na predstojećem Evropskom prvenstvu i sa 39 godina?

Da li je taj spisak bolji od onog iz Čilea sa Šoškićem, Jusufijem, Šekularcem, Skoblarom ili od onog sa Piksijem, Savićevićem (rezervom, hvala nacionalnom ključu), Prosinečkim, Sušićem, sa Pančevim?

„Tu je negde sa onim najboljima, iz ranih šezdesetih i sa onim timom koji bi bio tu od 1990. pa sledećih pet-šest godina. Još važnije, za razliku od Osimove ključaonice, ovaj bi bio sastavljen po kvalitetu i potencijalu. Da je neko lepo sastavio tu generaciju 1990-1996, to bi bio najbolji mogući jugoslovenski tim i za njega verujem da je mogao da napada trofeje, ali… Ovaj bi tim danas bio iza Belgije, Francuske, Nemačke, Španije i ispred Engleske i Holandije. Tu negde sa Portugalijom. Jedini problem u odnosu na onaj tim iz 1990. koji je pucao od talenta jeste to što su najveće zvezde tog imaginarnog tima igrači oko ili preko svoje tridesete godine. Ne verujem da bi osvajali trofeje, ali bismo razumno mogli da se nadamo četvrtfinalu“, objašnjava Novaković.

Može li jugoslovenski „ol star“ tim od Dončića, preko dvojice Bogdanovića, do Jokića i Nurkića i Vučevića, da se uporedi sa spiskom koji počinje sa Kukočem i Rađom, a završava se sa Divcem i Đorđevićem?

Oni koji su s vremenom naučili da je moguće pobediti i ako je nerealno, smatraju da bi rezultati bili dobri. Mi koji smo se toliko puta opekli, ne verujemo ni u bajke.

I bilo bi sasvim opravdano verovati, nasuprot svim onim koševima u poslednjoj sekundi koji su se dogodili, da bi u nekom imaginarnom finalu, makar se čitavu utakmicu držali protiv Lebrona, Dejvisa, Hardena, Vestbruka, Irvinga, Durenta, Karija (sigurni ste i dalje da bi se držali do poslednjeg napada), da bi baš u poslednjoj sekundi ta jedna ušla u naš koš.

„Verujem da bi ta fudbalska Jugoslavija bila u krugu desetak najboljih reprezentacija Evrope, ako ništa onda na suvi individualni kvalitet. Moj je tip da bi osvojili nekakvu Ligu nacija, možda se prošetali kroz kvalifikacije koje su sad baš olakšane, bili među favoritima, živeli veliku euforiju koja bi se onda završila brutalno, ispadanjem u grupnoj fazi zbog kiksa protiv neke Finske ili Mađarske. Onako, jugoslovenski“, zaključuje Ibrulj.

A bez toga, bez pobede nad Amerikancima u finalu Olimpijskih igara – u Barseloni ili u Tokiju – i bez jednog podizanja pehara u fudbalu za velike momke, večiti svetski šampioni u izgubljenim snovima ne bi mogli da se oslobode te nezahvalne titule.

(Ovaj tekst čitate namršteni jer vaša argumentacija za romantične razgovore uz prazničnu trpezu možda slabi, ali vam ostavljamo slobodu da naše sastave koristite u tim prepričavanjima.)

„A moglo je bolje“, znamo.

Fudbalska reprezentacija preživele Jugoslavije:

Oblak – Lovren, Savić, Milenković – Kolarov, Pjanić, Džaka, Modrić, Tadić – Džeko, Mitrović

(Brozović, Vrsaljko, Šaćiri, Milivojević, Kolašinac, Handanović)

* „Rakitić bi u toj ŠBBKBB situaciji verovatno ostao Švajcarac“ – Holiga

Selektor: Vahid Halihodžić, „ters, samodopadniji od svih velikih zvezda ekipe“

Košarkaška reprezentacija preživele Jugoslavije:

Dončić, Dragić, Teodosić, Boj. Bogdanović, Bog. Bogdanović, Bjelica, Mirotić, Šarić, Nurkić, Jokić, Vučević, Zubac (opet četiri centra)

Selektor: Igor Kokoškov