Kao desetogodišnjak, Riki Rubio morao je da odabere između fudbala i košarke, i nije mu bilo teško.
“Shvatio sam da mi košarka previše nedostaje”, ispričao je Rubio u intervjuu za Atletik. “Jednostavno, košarka je oduvek bila nešto duboko usađeno u meni. Niko me nikada nije primoravao da igram košarku. U nju sam se sam zaljubio zbog njene kompleksnosti i svih tih sitnih detalja koji su toliko važni za igru.”
Nije pogrešio.
Sa samo 14 godina i 11 meseci, debitujući u seniorskoj selekciji legendarnog Huventuda, Riki Rubio postao je najmlađi igrač u istoriji španske ACB Lige. U pobedi njegovog matičnog kluba iz Badalone nad Granadom, tog 15. oktobra 2005. godine, taj vižljasti mršavi dečak razbarušene i kao ugarak crne kose postigao je dva poena, zabeležio jednu asistenciju i dva puta uspeo da iz ruku protivničkih igrača iščačka loptu, načinivši tako prvi korak ka putu dostizanja statusa jednog od najkultnijih i najboljih španskih košarkaša 21. veka.
Samo dve godine kasnije postao je i jedan od najmlađih debitanata u Evroligi, a potvrde o tome koliki potencijal čuči u Rikiju Rubiju stizale su i od FIBA, kada je u tri uzastopne sezone (2007, 2008, 2009) pokupio i isto toliko titula najboljeg i najperspektivnijeg mladog igrača Evrope. I uprkos ogromnoj popularnosti koju je još kao tinejdžer stekao, roditelji su dosta dugo uspevali da ga zaštite od medija, ne dozvoljavajući mu da daje bilo kakve izjave dok ne napuni 18 godina, čak ni kada je u aprilu 2008. (i dalje kao sedmnaestogodišnjak) sa Huventudom osvojio Evrokup.
Ali onda je uoči Olimpijskih igara u Bejingu 2008. Rubio pozvan u A tim nacionalne selekcije, i roditeljski dogovor morao je biti prekinut, jer kada se ime jednog sedamnaestogodišnjaka nađe pored imena Marka i Paua Gasola, Rudija Fernandesa, Hosea Kalderona i Huana Karlosa Navara, onda je to poprilično velika stvar. Toliko velika da vredi prekršiti i dogovor kog su se roditelji tako dugo i tako stoički pridržavali.
Te 2008. u Bejingu Španija je stigla do finala, gde su im san o zlatu raspršile verovatno nikada jače Sjedinjene Države. U tom finalu Riki Rubio je sa 29 minuta bio igrač koji je proveo najviše minuta na terenu, i iako je njegov statistički doprinos bio skroman (6 poena, 6 skokova, 3 asistencije i 3 ukradene lopte), zahvaljujući načinu i neustrašivosti s kojom je pristupio jednoj toliko bitnoj utakmici, utakmici na kojoj su se u protivničkoj ekipi nalazili Kobi Brajant, Lebron Džejms, Dvejn Vejd i Karmelo Entoni (sam krem de la krem NBA lige, jer to da Ameri uvek više forsiraju Olimpijadu nego li svetska prvenstva dobro je poznata stvar), svojim bleskom zaparao je oči kako evropskih, tako i američkih skauta.
Tako je već naredne godine završio u Barseloni, i tako je već iste te 2009. kao peti pik prve runde NBA drafta izabran od strane Minesota Timbervulvsa. Naredne dve godine proveo je na “kaljenju” u Evropi jer Minesota nije bila spremna da Huventudu isplati traženih 6,5 miliona dolara, osvojivši pritom na F4 u Parizu 2010. i titulu Evrolige (da, to je onaj F4 do kog je predvođen Duletom Vujoševićem stigao i Partizan), a potom i špansku ACB ligu 2011. Odlična uvertira za najveću košarkašku pozornicu.
Pojavivši se u NBA u eri plejmejkera poput Derika Rouza, Rasela Vestbruka i Derona Vilijamsa, igrača koji su najviše voleli da besomučno zatrpavaju koš protivnika, Riki Rubio je asistiranje ponovo uspeo da učini kul, piše Atletik. Pasovi bez gledanja, iza leđa, kroz noge, u kvoterbekovskom stilu, sa svoje polovine terena, a njegovim saigračima – Nikoli Pekoviću, Kevinu Lavu, Deriku Vilijamsu – takav stil igre odlično je odgovarao.
“To je bio “čist Riki”, ispričao je Rubio za Atletik. “Nisam na taj način nikoga pokušavao da omalovažim, više sam košarku posmatrao kao zabavu. Uvek sam pokušavao svakom protivniku da pokažem poštovanje, ali sam u isto vreme težio da se na parketu dobro zabavim.”
Debitantska sezona koju je Rubio započeo osvajanjem nagrade za rukija meseca okončana je povredom ligamenata na kolenu koju je zadobio prilikom čuvanja Kobija Brajanta, završivši na kraju kao drugi u trci za rukija godine, odmah iza Kajrija Irvinga.
“U jednom trenutku osećao sam se nepobedivim”, priča Rubio. “Ali onda se dogodila ta povreda. Mislio sam da to ne može da utiče na mene, da ću se vratiti.”
Naravno da se vratio. Ali je činjenica da tu prvu sezonu iz Minesote, i tu neodoljivu auru koju je oko sebe tokom prvih godinu dana u NBA uspeo da izgradi, nikada više nije ponovio.
Zatim je usledila Juta. Nakon šest dugih i snegom okovanih sezona provedenih u Minesoti, i za to vreme ukupno nula odigranih plejof utakmica, Rubio je u Solt Lejk Sitiju odigrao jednu od najboljih sezona u karijeri i stigao do prvog doigravanja u kom je njegova ekipa porazila Vestbrukovu Oklahomu. Rubio je u tom prvom kolu plejofa odigrao veoma bitnu ulogu, nametnuvši se kao najbolji asistent ekipe (jer pored Donovana Mičela i Rudija Gobera, istaći se u poenterskom smislu baš i nije bilo lako), ali je već u polufinalu konferencije njegova Juta naišla na Hjuston i tu okončala svoje putešestvije. Posle dve sezone provedene u Juti, Rubio beleži jednogodišnje epizode u Finiksu i ponovo u Minesoti, da bi na kraju bio trejdovan u Kavalirse koji su od odlaska Džejmsa i Irvinga zapali u ogromnu krizu.
A onda je, baš tu, gde se najmanje nadao, u Klivlendu (Rubio je isprva bio poprilično skeptičan oko svog prelaska u ekipu koja se poglavito oslanjala na pogon mladih igrača), ponovo osetio “to nešto”.
„U Klivelndu sam tokom te prve sezone ponovo osetio da je sve savršeno. Igrao sam u timu kom sam bio potreban, i koji je, što je još bitnije, bio potreban meni kako bih ostao u dobroj fizičkoj i psihičkoj formi”, objašnjava Rubio.
Sav taj osećaj da bi u Klivlendu mogao da reinkarnira prvu sezonu iz Minesote, ono što je usledilo učinio je samo još gorim i bolnijim. U utakmici protiv Nju Orleans Pelikansa, na oko dva minuta do kraja, Riki Rubio ponvo je povredio koleno. Isto ono koje mu je i 2012. godine nemilosrdno probušilo neodoljivu auru nedodirljivosti koju je gradio oko sebe. Valjajući se po parketu, šaka obavijenih oko levog kolena i lica iskrivljenog u grimasu bola, Riki Rubio svima je stavio do znanja da je još jedna sezona za njega prerano okončana. Znao je da će se ovoga puta mnogo teže vratiti nego što je to bio slučaj pre 10 godina, u Minesoti.
Nakon dugih godinu dana oporavljanja, i još jedne, revijalne sezone okončane porazom od Niksa u plejofu, Riki Rubio vratio se u Španiju. U saopštenju kojim se januara ove godine oprostio od profesionalne košarke, Rubio je rekao kako je “30. jul bila jedna od najtežih noći u njegovom životu, noć kada mu je um otišao na mračno mesto”. Zapao je u depresiju. Ali ovoga puta, za razliku od depresije s kojom se susreo nakon majčine smrti, nije znao koji je njen uzrok.
“Povreda jeste bila velika stvar koja me je poremetila, ali nisam siguran da je ona bila glavni uzrok depresije”, objasnio je Rubio. “Mislim da su to bile male stvari, mnogo njih, iz prošlosti, koje su me tada samo naglo sustigle. Kada je na kraju podvukao crtu, shvatio je da je košarka, od najveće radosti u njegovom životu, na kraju postala neka vrsta kamena spoticanja. “Zbog košarke sam bio u Americi dok se moja majka u Španiji lečila od raka, zbog košarke sam morao da napustim ženu i novorođenog sina samo dva dana nakon porođaja da bih sa Sansima otišao na utakmicu.”
Saopštenje kojim se oprostio od košarke Rubio je završio rekavši da bi jednoga dana, “kada dođe pravi trenutak, voleo da podeli” sve ono s čime se tokom borbe s depresijom susreo kako bi pomogao onima koji se nalaze u sličnoj situaciji.
— Ricky Rubio (@rickyrubio9) January 4, 2024
“Dotada bih sve želeo da zadržim za sebe, iz poštovanja prema svojoj porodici i sebi, kako bih nastavio da radim na svom mentalnom zdravlju. S ponosom mogu da kažem da se svakim danom osećam sve bolje”, napisao je Rubio.
A onda je, kao grom iz vedra neba i mesec dana nakon objavljivanja saopštenja, stigla informacija da postoji mogućnost da se Riki Rubio vrati košarci. Svojoj Barseloni.
Ubrzo nakon toga stigle su i prve fotografije Rubia kako, u Barsinoj trening opremi i osmeha razvučenog preko lica, najzad ponovo deluje kao da uživa u onome što najbolje radi. Po evropskim medijima i košarkaškim portalima kolale su priče da je Rubiov status u katalonskom gigantu s kojim je 2010. već uspeo da se popne na krov starog kontinenta i dalje neizvestan, i da će kroz treninge možda, ali samo možda, pokušati da se vrati košarci.
I vratio se. Pre nešto više od mesec dana, na zvaničnom Instagram nalogu Barselona je ozvaničila svoje najnovije pojačanje – Rikija Rubija, registrovala ga za sva takmičenja, i taj dan madridska Marka nazvala je “praznikom španske košarke”.
𝐎𝐅𝐈𝐂𝐈𝐀𝐋: Ricky Rubio, inscrit a l’ACB i l’Eurolliga ‼
𝑩𝒆𝒏𝒕𝒐𝒓𝒏𝒂𝒕 𝒂 𝒄𝒂𝒔𝒂, 𝑹𝒊𝒄𝒌𝒚 💙❤
— Barça Basket (@FCBbasket) February 6, 2024
S njegovim povratkom na parket nije se žurilo, reprezentacija Španije strpljivo ga je čekala do 22. februara i utakmice s Letonijom, Barsa do 1. marta i okršaja s Monakom, a danas večeras će čast da protiv njega igraju imati i košarkaši Partizana.
Ali sve to čekanje, na kraju krajeva, nije toliko ni bitno.
Bitno je to što je uspeo da se izvuče iz stiska tih “mračnih dana”, da se izbori s depresijom, povredama.
Bitno je to što je ponovo, baš kao i pre 23 godine, napravio izbor i shvatio da mu košarka previše nedostaje.
Da je košarka nešto što se, ipak, još uvek nalazi negde duboko u njemu.
Tagovi
