Kako je stvoren mit o Mata Hari: Nikada ništa nisam uradila za njih, osim što sam uzela novac…

„Priznajem da sam bila kurtizana, ali nikada nisam bila špijunka. Nikada se nisam osećala kao nemački špijun, zbog toga što nikada ništa nisam uradila za njih, osim što sam uzela novac.“

Na ovim rečima se zasnivala odbrana Margarete Zele – mnogo poznatije po svom umetničkom imenu Mata Hari – tokom višemesečnog ispitivanja kom je bila podvrgnuta. Francuske vlasti su je ispitivale zbog optužbi za špijunažu tokom Prvog svetskog rata. Uprkos nedostatku pouzdanih informacija, a možda upravo zbog toga, njen život (kako zabavljački, tako i špijunski) i njena smrt decenijama su privlačili pažnju radoznalih istoričara. Nedostatak čvrstih dokaza koji bi potkrepili tvrdnje francuskih obaveštajnih službi nije smetao hroničarima da je proglase jednom od najpoznatijih špijuna Velikog rata.

Margareta Zele je rođena 7. avgusta 1876. godine u malom holandskom gradu Leuvardenu. Nakon razvoda njenih roditelja i majčine smrti poslata je u Lejden gde se školovala za vaspitačicu, ali je ubrzo izbačena nakon koketiranja sa upravnikom. Mlada i željna avanture, nije želela da život nastavi u svom rodnom gradu. Sa 18 godina javila se na oglas (mnogo) starijeg generala Rudolfa Mekloda koji se u potrazi za životnom saputnicom obratio holandskim novinama.

Margaretina želja se ubrzo ispunila. Vojna karijera njenog supruga odvela ih je na drugu stranu sveta, do Indonezije, gde su kroz nekoliko godina dobili dvoje dece. Međutim, sreća je bila kratkog daha. General je bio neveran, a i nasilan. Kada im je preminulo dete, nije bilo druge opcije nego da se vrate u Evropu i razvedu. Margareta je na sudu izgubila starateljstvo nad drugim detetom.

Bilo joj je 27 godina i odlučila je da se preseli u Pariz, koji je videla kao idealno mesto za novi početak.

„Želim da živim kao šareni leptir na suncu“, prisetila se kasnije svojih želja iz tog perioda.

Svetlost sunca zamenilo je prigušeno svetlo koje se gubilo u gustom dimu pariskih kabarea, dok je Margareta pred desetinama gladnih očiju sa sebe uklanjala komade odeće u leptirovim bojama. Poučena iskustvima koja je stekla u Indoneziji, razvila je specifičnu vrstu „hindu“ plesa, uveravajući ljude da je rođena u svetom indijskom hramu gde su je sveštenici naučili drevnim vrstama plesa i dali joj ime Mata Hari, ili „Oko dana“ na malajskom.

„Nikada nisam umela da plešem dobro. Ljudi su dolazili na moje nastupe samo zbog toga što sam bila prva plesačica koja nije imala problem sa tim da ostane naga pred publikom“, rekla je jednom prilikom.

S vremenom je njena popularnost porasla, pa je počela da radi i van Francuske. Putovala je Evropom i izvodila nastupe koji su mahom bili rasprodati, a tokom kojih je upoznala veliki broj vojnih lica i bogatih aristokrata sa kojima je započinjala afere i koji su je obasipali pažnjom i poklonima. Međutim, početak Prvog svetskog rata umnogome je uticao na njenu karijeru koja je tada već bila na zalasku. Svesna činjenice da joj je bilo skoro 40 godina, te da njeni nastupi više nisu bili toliko posećeni, odlučila je da se skrasi.

Kada je iz Berlina pokušala da se vrati u Francusku, nemačke vlasti su je primorale da se vrati u Holandiju, gde je život nastavila sa jednim od svojih starih ljubavnika iz redova holandske aristokratije. Iako su informacije o početku njene špijunske karijere veoma oskudne, veruje se da je obaveštajnim radom počela da se bavi upravo u rodnoj zemlji 1915. godine. Tada joj je počasni nemački konzul u Amsterdamu Karl Kremer, uveren u to da se njene veze i neutralno holandsko državljanstvo mogu i te kako iskoristiti, ponudio 20.000 franaka kako bi postala špijun. Ona je kasnije tvrdila kako je mislila da je to bila kompenzacija za novac koji joj je godinu dana ranije oduzet na nemačko-francuskoj granici.

Međutim, prema informacijama iz njenog dosijea koje su ugledale svetlost dana, ona je pristala na Kremerovu ponudu, dobivši kodno ime „H 21“. Narednih nekoliko meseci provela je u skladu sa svojim starim navikama – putujući Evropom – s tim što je najveći deo svog vremena provodila u Nemačkoj. Nije bilo potrebno mnogo vremena pre nego što je to zapalo za oko britanskim obaveštajnim službama. U izveštaju francuskim kolegama – sastavljenom nakon što je Mata Hari ispitana tokom putovanja u Veliku Britaniju – istakli su da se na nju mora obratiti pažnja, iako „u njenom posedu nije pronađeno ništa inkriminišuće“.

Francuzi su ipak vrlo ozbiljno shvatili britansko upozorenje. Na taj način je ionako prilično turbulentan život nekadašnje kurtizane postao još intrigantniji. Tokom 1916. godine, francuski operativac Žorž Lado uspeo je da je pronađe u Parizu i dodatno joj zakomplikuje život. Ponudio joj je novi špijunski posao, ovoga puta u službi Francuske. Svestan britanskih sumnji, Lado je verovao da će na ovaj način ili razotkriti Mata Hari, ili je pridobiti na svoju stranu. Ona je pristala na ponudu, s obzirom na to da joj je bio potreban novac kako bi započela život sa mladim ruskim kapetanom Vadimom Maslovom, obećavši da će pokušati da izvuče što je moguće više informacija od nemačkih zvaničnika i vojnih lica.

Nakon neuspelog puta u Belgiju završila je u Španiji gde je pronašla novog ljubavnika, nemačkog majora Arnolda Kalea. Ona je pokušala da dobije određene informacije od Kalea, ali je tom prilikom napravila grešku koja će je koštati. Navodno je svom ljubavniku priznala da su joj Francuzi dali špijunski zadatak, ponudivši se da – za odgovarajuću naknadu naravno – Berlinu preda francuske tajne. Tokom njenog povratka u Pariz, francuski obaveštajci presreli su kodirane poruke koje je Kale telegramom slao u glavni grad Nemačke. S obzirom na to da je koristio Margaretino kodno ime „H 21“, koje je bilo deo dešifrovanog kodnog sistema, Francuzi su odmah saznali o kome je reč i ustanovili da je Mata Hari zaista bila nemački špijun.

Nije pomoglo ni to što Nemci nisu imali nikakvu nameru da joj pomognu. General i jedan od najcenjenijih obaveštajaca nemačke vojske Valter Nikolaj bio je veoma razočaran u Mata Hari zbog toga što mu od početka svoje službe nije dostavila nijednu značajnu informaciju. Umesto toga, na njegovom stolu završavali su izveštaji koji su bili sačinjeni od tračeva o seksualnim navikama francuskih političara i generala. Nezadovoljan njenim radom, odlučio je da raskine dogovor koji su sklopili tako što je Francuzima priznao da je bila špijun.

Po dolasku u Pariz, 13. februara 1917. godine, Mata Hari je uhapšena i optužena za špijunažu. Suđenje je ubrzo počelo, a ono malo informacija koje o njemu postoje ukazuje na to da nije imala velike izglede, bez obzira na to da li je zaista kriva ili ne. Francuska vojska je u tom periodu trpela poraz za porazom na bojnom polju, a sve češći štrajkovi dodatno su uznemiravali novu vladu Žorža Klemansoa. Stoga je Mata Hari iskorišćena kao žrtveno jagnje, a njen uticaj na nepovoljne okolnosti u kojima se zemlja našla je preuveličan, čemu je naročito doprinela francuska štampa.

Njoj su na teret stavljene i optužbe za odavanje tajni o novim savezničkim tenkovima, zbog čega je navodno ubijeno više hiljada francuskih vojnika, iako za to nije bilo nikakvog dokaza. Njenom advokatu bilo je zabranjeno da ispituje svoje, ali i svedoke koje su pozvali tužioci. U nedostatku drugih opcija, Mata Hari se obratila holandskom ambasadoru u Parizu.

„Do svih međunarodnih veza koje posedujem došla sam isključivo kao plesačica. Nikada nisam bila špijun. Zaista je užasno to što nisam u mogućnosti da se branim“, pisalo je u jednom od nekoliko pisama koja je poslala u ambasadu Holandije u Parizu.

Naročito ju je pogodilo to što ju je napustio i ruski komandant Maslov. On je odbio da svedoči u njenu korist, istakavši „da ga nije briga šta će biti sa njom“. Mata Hari se navodno onesvestila kada je čula tu vest.

Iako je većina dokumenata koji sadrže informacije o njenom slučaju i dalje zapečaćena, iz onoga što je poznato javnosti deluje da Margareta Zele zaista nije bila pravi špijun. Ne postoji nijedan dokaz o tome da je bilo koju od dve strane snabdela informacijama koje su od nje očekivali, već samo da je uzimala novac u zamenu za usluge koje nije ispunjavala.

To međutim nije smetalo Francuzima da je nazovu „najvećom špijunkom tog doba“.

Glavni tužilac Andre Morne je u svojoj završnoj izjavi zaključio da je „zlo koje je dotična počinila nezamislivo“, a vojnom tribunalu je bilo potrebno manje od sat vremena da je osudi na smrt.

Mata Hari je pogubljena u zoru 15. oktobra 1917. godine u polju na obodu Pariza. Nakon što je odbila da joj oči budu prekrivene povezom, ubijena je od strane odreda koji je činilo dvanaest francuskih vojnika. Sudeći po izveštaju britanskog reportera Henrija Velsa koji je bio očevidac događaja, jedan od oficira je prišao njenom telu nakon što je pala i pucao joj u glavu kako bi se uverio da je mrtva.

Isti izveštaj potvrđuje da je poslala poljubac vojnicima pre nego što su povukli obarače.