Šetači uživaju na promenadi nadomak mora. Devojčice su doterane, većina žena odevena je u hidžab, poneka i po poslednjoj modi: maslinastozelen ili u imitaciji gušterske kože. Moćni motorni gumenjaci, nakrcani čitavim porodicama, iscrtavaju arabeske oko trajekata iz kojih dopire glasna muzika egipatskih zvezda Amr Dijaba i Akrama Hosnija. Made in China igračke, u obliku replika kalašnjikova i velikih sablji: trgovci igračkama dobro zarađuju. Scena kakvu bismo zatekli u bilo kojoj arapskoj zemlji, međutim, nalazimo se u Akru, na severu Izraela, na dan bajrama kojim se obeležava kraj Ramazana. Na dvesta kilometara odavde, bombe padaju na Gazu. Ovde se trči, igra, smeje i dovikuje.
Arapi čine više od šestine izraelskih građana, odnosno gotovo 1,7 miliona od ukupno 9,66 miliona ljudi. Napadi 7. oktobra pojačali su kontraste i paradokse situacije u kojoj se nalazi ova zajednica, koja se često određuje kao „Izraelci po državljanstvu, Palestinci po identitetu“. Neke od njih, uglavnom beduine, Hamas je tokom napada ubio ili uzeo kao taoce. Drugi su odigrali ključnu ulogu u spasavanju civila. Uprkos tome, osećaju nelagodu zbog rata koji se vodi protiv Gaze – gde mnogi imaju rodbinu – a koji se finansira iz njihovih poreza.
Neki bi pomislili da će izraelski Arapi – zvanični naziv, iako mnogi među njima više vole izraz „izraelski Palestinci“ – podići glas za svoje sunarodnike koji žive u enklavi, kao što je to bio slučaj tokom druge Intifade 2000. godine, ili tokom ustanka iz maja 2021. godine. To toga baš i nije došlo. „Naravno da smo hteli da protestujemo, ali bili smo sprečeni“, tvrdi Aida Tuma-Sulejman, poslanica iz Akra i pripadnica Demokratskog fronta za mir i jednakost (Hadaš, komunisti). „Nas dvadeset i pet lidera okupilo se za marš u Nazaretu. Policijski automobili blokirali su našu kolonu na ulazu u grad, a šestoro nas je uhapšeno.“ Ponekad na osnovu prijava svojih jevrejskih sugrađana, specijalne policijske snage privodile su, ispitivale, stavile pod nadzor ili čak zatvorile bez suđenja na stotine građana arapskog porekla zbog objavljivanja kritika, citata iz Kurana, poziva na molitvu i fotografija solidarnosti sa žiteljima Gaze na društvenim mrežama. Uprkos svom poslaničkom imunitetu, Tuma-Sulejman, koja trpi žestoke napade ekstremne desnice, isključena je iz Kneseta na dva meseca jer je, kako kaže, „citirala svedočanstva lekara iz bolnice Al Šifa povodom bombardovanja te bolnice, smrti medicinskog osoblja i mirisa fosfora u vazduhu“.
U Haifi, izvršni direktor sindikata WAC-Maan, Asaf Adiv, koji okuplja arapske i jevrejske članove, pokušava da objasni ovu relativnu pasivnost: „Ljudi su pre svega uplašeni. Osim toga, većina pripadnika arapske zajednice je saglasna da Hamas jeste važna snaga za Palestince u Gazi i na okupiranoj Zapadnoj obali, ali nemaju nikakvu želju da izgube svoje izraelsko državljanstvo i privilegije koje iz toga proističu.“ Sedamdeset pet godina od osnivanja izraelske države, „oni iz ’48.“, što je još jedan nadimak za potomke 160.000 Palestinaca koji su ostali na svojoj zemlji, sada su deset puta brojniji. Da bismo razumeli na koji način njihovo postojanje opterećuje budućnost zemlje čiji su građani, potrebno je da napravimo jedan istorijski osvrt.
Suočeni sa strategijom terora izraelskih snaga, oko 700.000 Palestinaca 1948. godine beži ili je proterano sa svoje rodne zemlje. „Dva brata mog dede poginula su tokom rata 1948. godine. On je otišao u Jordan, ali se ubrzo vratio; međutim, njegova zemlja već je bila konfiskovana“, priča jedan aktivista sa severa Izraela koji želi da u ovom osetljivom periodu ostane anoniman. O ovom egzodusu, odnosno Nakbi („katastrofa“ na arapskom), palestinski pisac i poslanik Emil Habibi govorio je kao o „događaju koji je ispraznio naše umove, izbrisao uspomene iz našeg sećanja i zamaglio obrise našeg sveta“. Ovaj „strah da se to ne ponovi nikada nas ne napušta, nema dana da na to ne pomislimo“, priznaje Bašir Karkabi, renomirani kardiolog iz Haife. Taj strah svakodnevno utiče na ponašanje izraelskih Arapa. I dalje vlada osećaj da vlasti u Tel Avivu nikada nisu želele da uspostave jednakost među građanima.
Deklaracija nezavisnosti koju je 14. maja 1948. godine obnarodovao David Ben Gurion, svakako potvrđuje da će „država obezbediti potpunu jednakost društvenih i političkih prava svim svojim građanima, bez obzira na veru, rasu i pol“. Međutim, dok je povratak na rodnu grudu zabranjen onima koji su pobegli ili su proterani 1948. godine, i dok, za razliku od jevrejskog stanovništva, izraelski Arapi sve do 1966. godine žive pod vojnim upravom, oni imaju pravo da glasaju i da se kandiduju na izborima. Vrhovni sud – kom svi građani mogu da se obrate – štiti ta prava. Nova država je, između ostalog, proglasila arapski jezik za zvanični. Svaka zajednica, kao i pod Osmanskim carstvom, ima svoju jurisdikciju za civilna (brak, nasledstvo i razvod) i verska pitanja – što u praksi fragmentira arapsko stanovništvo koje se sastoji od muslimana (83%), Druza (9%) (koji su podložni vojnoj regrutaciji, za razliku od ostalih) i hrišćana (8%)…
U pravnom smislu, do promena dolazi 2018. godine, kada premijer Benjamin Netanjahu donosi osnovni zakon kojim se „Izrael definiše kao država-nacija jevrejskog naroda“. Time je, čini se, poništen „egalitarni“ duh deklaracije iz 1948. godine. „Razvoj jevrejskih naselja“ postaje „nacionalno pitanje“ koje treba promovisati. Arapski jezik, do tada zvaničan, dobija tek „poseban status“. Vrhovni sud potvrđuje ove odredbe. Prema njemu, zakon ne krši princip jednakosti sve dok ne-Jevrejima ne oduzima nikakva prava.
Pa ipak, njegovo usvajanje podstiče izraelske Arape da se u maju 2021. godine pridruže „ustanku za dostojanstvo“. Ovaj pokret, nastao u Jerusalimu, širi se na okupirane teritorije i mešovite gradove u Izraelu. Na prvoj liniji je Lod, jugoistočno od Tel Aviva. Tu su ubijena dva arapska demonstranta, kao i jedan Jevrejin. U ovom gradu od 83.000 stanovnika, od kojih 30% čine Palestinci, proglašeno je vanredno stanje. To je bila „prekretnica“, smatra Fida Šehade, koja je pet godina bila članica gradskog saveta i svedok „radikalizacije desničarskih jevrejskih supremacista, koje je naoružao njihov ministar [Itamar] Ben-Gvir [zadužen za nacionalnu bezbednost] i koji čine sve veće zločine i pale [njihove] kuće i automobile oslanjajući se na korupciju i trgovinu drogom i oružjem“. Zadatak ovih ekstremista je da „judaizuju“ grad uz pomoć naseljenika koji dolaze iz okupirane Zapadne obale. Marginalizovana unutar opštinskog tima, Šehade je odlučila da se u februaru 2024. godine ne kandiduje na lokalnim izborima. Iz predostrožnosti, postavila je osam sigurnosnih kamera oko svoje kuće.
Dosledna svom feminizmu, nije digla ruke od daljeg angažmana. Sada se fokusira na aktivizam u okviru nevladinih organizacija, protiv „dominantnog patrijarhalnog sistema“. Kaže da je „izgubila nadu u arapske muškarce koji se nedovoljno politički angažuju“. A, kako ističe, „kome se ne priča o politici, taj priča o religiji“. Već bar deset godina, „islamski diskurs sve više prožima palestinski nacionalizam“, potvrđuje (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
