Da li je sudbina Evrope zapečaćena u Sarajevu 28. juna 1914? Tog dana, mladi „jugoslovenski“ nacionalista Gavrilo Princip, član tajne organizacije Mlada Bosna kojom su manipulisale određene struje tajnih službi kraljevine Srbije, izvršio je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda Habzburga, prestolonaslednika austrougarske carske i kraljevske krune, i njegovu suprugu, vojvotkinju Sofiju Hotek.
Ovo ubistvo ostalo je živo u kolektivnom pamćenju tokom čitavog XX veka, izloženo brojnim, proizvoljnim i protivrečnim interpretacijama. Kada su 1941. godine nacistički oficiri ušli u Sarajevo, skinuli su spomen-ploču sa mesta na kom se ovaj dramatični događaj odigrao i poklonili je Adolfu Hitleru za rođendan. Nakon oslobođenja, za vreme socijalizma, postavljena je nova ploča, a Principove stope izlivene su u betonu. Socijalistička Jugoslavija smatrala je ovog mladog revolucionara, koji je 1918. godine umro od tuberkuloze u zatvoru, herojem i oslobodiocem. Ovog 28. juna uprava grada Sarajeva trebalo je da podigne novi spomenik u čast ubijenog nadvojvode, dok će, s druge strane, u Beogradu, u kalemegdanskom parku biti postavljena bista Gavrila Principa.
Kako razumeti ovo ubistvo? U poznatoj knjizi Mesečari (1), britanski istoričar Kristofer Klark izneo je novo tumačenje uzroka rata, koji za njega nije bio neizbežan. Sarajevski atentat nije bio puki izgovor za to da Austrougarska objavi rat Srbiji 28. jula, što je igra saveza pretvorila u prvi sukob svetskih razmera. On je bio okidač rata.
Pridavanje tolikog značaja Sarajevskom atentatu navelo je ovog istoričara da srpskoj politici pripiše glavnu odgovornost za događaje koji su gurnuli Evropu u rat. Pitanje konačnog ujedinjenja Južnih Slovena tada je potresalo Balkan, uključujući i austrougarske teritorije na njemu. Uspostavljanje protektorata (1878), a potom i aneksija (1908) Bosne i Hercegovine, ozbiljno su poremetili odnose između Beča i Beograda.
Ideološka osveta Zapada
Međutim, pristup za koji se pomenuti istoričar opredelio naveo ga je da relativizuje značaj imperijalističkih ciljeva velikih sila na Balkanu i njihove želje da razdele ostatke umirućeg Osmanskog carstva. Umesto toga, Klark se opširno bavi tragičnim okolnostima državnog udara iz 1903. i svrgavanjem srpske dinastije Obrenovića u korist Karađorđevića. Masakr nad svrgnutom kraljevskom porodicom poslužio je kao dokaz srpskog varvarstva, te izvesne sklonosti ka regicidu koja će se potvrditi u Sarajevskom atentatu…
Srpski istoričari su u pravu što kritikuju ovakav pristup, smatrajući ga istorijskim revizionizmom. Određeni nacionalisti u njemu vide ideološku osvetu Zapada koji još uvek želi da naplati Srbima za ratove iz 1990-ih. Međutim, kritike ne dolaze samo iz nacionalističkih krugova. Tako i bosanski pisac i novinar Muharem Bazdulj osuđuje reviziju istorije, napadajući svesno mešanje srpskog nacionalizma i jugoslovenskih težnji (2). Prema njegovom mišljenju, trenutna rehabilitacija Austrougarske za cilj ima da potpuno delegitimiše jugoslovensko iskustvo. Tokom obeležavanja stogodišnjice Sarajevskog atentata, prošlog 28. juna, projekat „Sarajevo, srce Evrope“ slavio je ideju pomirenja Balkana u okviru Evropske unije, prećutkujući jugoslovensku želju za zajedničkim životom.
Zanemarimo detalje
Klarkovo viđenje, koje mediji naširoko ponavljaju, samo ojačava zlokobnu reputaciju Balkana. Početkom 1990-ih, novinar Robert D. Kaplan objavio je knjigu Balkan Ghosts (3) koja je značajno oblikovala način na koji američka javnost posmatra ovaj region. Već je bilo jasno da istinski uzroci Prvog svetskog rata potiču sa Balkanskog poluostrva. Budući da je Drugi svetski rat bio samo posledica Prvog, na njemu se, dakle, nalazi izvorište svih zala u Evropi XX veka; ideološki kalupi fašizma, kao i komunizma, mogu se prepoznati u srpskom i hrvatskom nacionalizmu…
Prema viđenju bugarske istoričarke Marije Todorove, ova zapadna slika „divljačkog Balkana“ (4) omogućila je da „prava“ Evropa – zapadna, moderna, civilizovana – bude stavljena u prvi plan. Međutim, mladi Hrvati i mladi Srbi su tek u rovovima 1914, prvi put u istoriji, primili naređenja da ubijaju jedni druge. Prvi su nosili austrougarske uniforme, a vlada koja je komandovala drugima bila je u savezu sa Francuskom i Velikom Britanijom.
Izvrtanje značenja krunisano je tekstom italijanskog novinara Domenika Kirika. „Sarajevo je“, piše on, „srce tame, i već sto godina evropska svest pati zbog urušavanja svog sveta. Treba doći ovde, na Balkan, kako bi se razumeo sitničavi egoizam koji ga je ubio (5).“Ove reči treba da nas ubede da „tama“ Sarajeva već stotinu godina zasenjuje „evropsku svest“ i da je „sitničavi egoizam“ Balkana „ubio“ tu Evropu. Zanemarimo, dakle, nebitne „detalje“, poput udara imperijalizama, kolonijalizma, fašizma, nacizma. Konačno smo pronašli glavni izvor sveg zla XX veka: on leži u krvlju natopljenoj zemlji Balkana…
ŽAN ARNO DERANS je novinar.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Kristofer Klark, Les Somnambules. Eté 1914: comment l’Europe a marché vers la guerre, Flammarion, Pariz, 2013.
(2) Muharem Bazdulj, „Attentat de Sarajevo: Gavrilo Princip, Hitler et l’idée yougoslave. Entretien avec Vuk Mijatovic“, Le Courrier des Balkans, 25. novembar 2013.
(3) Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts: A Journey Through History, Picador, Njujork, 2005. (prvo izdanje: 1993).
(4) Marija Todorova, Imaginaire des Balkans, Editions de l’EHESS, Pariz, 2011.
(5) Domeniko Kiriko, „A Sarajevo, la conscience de l’Europe râle sous les décombres“, La Stampa – Le Monde, dodatak „Europa“, 16. januar 2014.
