Premale cipele, štikle, sport, ples… stopalima često ne činimo uslugu. Pri tome su to čudesne platforme, jedna od stvari koje nas čine ljudima i razlikuju od primata. DW donosi malu hroniku stopala i njihovih muka.
Stopala nose celokupnu težinu tela, a u prilog im ne ide ni moda. Studije pokazuju da 50 do 55 odsto ljudi nosi premale cipele.
„Tu se može raditi o dužini, ali i o širini. Obuća međutim može da bude premala i u visinu pa da prsti nemaju dovoljno mesta“, kaže doktor Tomas Šnajder, specijalista za stopala iz Ortopedske klinike iz Gundelfingena.
„Kakva god bila debljina đona ili visina štikle, ako u cipeli ima premalo mesta opterećuju se pogrešne tačke. Često žrtvujemo naša stopala modnim trendovima“, dodaje ovaj stručnjak.
Da li je dobro hodati bos?
Ne treba zaviriti previše u istoriju pa videti kada je sve pošlo po zlu. U vreme dok su se imućniji vozili kočijama, ogromna većina ljudi je svuda išla pešice. „Rute od pedesetak kilometara na dan nisu bile retkost. Na godišnjem nivou su ljudi pešice prelazili tri ili četiri puta više nego što to danas rade sportisti“, priča Šnajder.
Šta se desilo u međuvremenu? Uglavnom neudobna obuća.
Šnajder upozorava da je potrebno pravilno postupati već kod dece koja tek prohodaju. Najbolje je, kaže, kada deca hodaju bosa čime jačaju mišiće u stopalima. „To ne znači da svako svo vreme treba da hoda bos, to uopšte ne zagovaram. Pogotovo ne kada su već razvijene slabosti mišića. Tada hodanje bez obuće čak može da bude štetno.“
Desiće se čak i da poneki ortoped ljudima sa ravnim tabanima preporuči da vežbaju da prstima na nogama hvataju klikere ili letvice kako bi ojačali mišiće. Šnajder kaže da je to budalaština – za razliku od primata, kojima stopala služe isto kao i šake za hvatanje, ljudski rod je evolucijom razvio stopala kao platforme za hodanje.
„Pravilnom razvoju stopala se nikako ne pomaže ako se stopalima vežba hvatanje predmeta. To čak podstiče deformacije prstiju“, kaže ovaj ortoped.
Na štiklama hodamo kao papkari
Stopala su čuda prirode – broje 30 kostiju, 33 zgloba, 60 mišića, više od 200 tetiva i 100 ligamenata. Na tabanima su hiljade nervnih završetaka i finih senzora koji nam kažu da je, recimo, prijatnije šetati plažom nego po tvrdoj površini.
Jamačanski sprinter Jusein Bolt je svetski rekorder, okićen desetinama zlatnih medalja, ali njegova stopala nisu dobro prošla tokom karijere. „Naposletku, on trči na prednjem delu stopala“, kaže Šnajder. „Prema pogrešnom opterećenju je sprint sličan hodanju na štiklama. I žena koja često nosi štikle stalno hoda na prstima poput papkara. To čini i gospodin Bolt.“
Ne stoji mnogo bolje ni sa fudbalom, košarkom, odbojkom. Neke plesne discipline poput baleta su posebno ekstremne za stopala.
Mala i velika stopala
Stopala su svašta pretrpela. Recimo grozomornu tradiciju koja se rodila u Kini oko 975. godine – tadašnji car je smatrao da su kod žena mala stopala posebno erotična. Devojčicama su između četvrte i desete godine života prsti na nogama lomljeni, a zatim podvezivani ispod stopala. To su najčešće činile majke, smatrajući da ćerkama tako omogućavaju bolji život.
Tek je 1949. pod Maom ova praksa uspešno prekinuta. Fotografkinja Džo Farel je dokumentovala život nekih Kineskinja koje su patile pod ovim običajem.
Rekorder u veličini stopala je Žeison Rodrigez iz Venecuele. On nosi broj cipela 68 na svoju visinu od 236 santimetara. Putovao je svetom ne bi li pronašao cipele i konačno je uspeo – kod jednog obućara u nemačkom Vredenu. Cipele su bile duge 41 santimetar.
S obzirom šta sve prolaze, nema sumnje da naša stopala zaslužuju malo više poštovanja.
Tagovi
