Šest meseci nakon obeležavanja pedesetogodišnjice svog postojanja, iako ovog puta nije obezbedio većinu za formiranje vlade, Nacionalni zbor postao je pojedinačno najjača partija u Francuskoj. Njeni ideološki prioriteti – pooštravanje kaznene politike, borba protiv imigranata i građana koji preživljavaju od „socijalne pomoći“ – uveliko, već neko vreme, inspirišu zakonska rešenja predsednika Emanuela Makrona. Skretanja i kompromisi u odnosu na ideje ekstremne desnice, koje čine vladajući levi i desni centar, odavno čine pogonsko gorivo Nacionalnog fronta (FN), koji je 2018. godine promenio ime u Nacionalni zbor (RN).
Nacionalni zbor (RN) je u centru pažnje, a politički poredak u rasulu: kako smo dotle došli? Odluka Emanuela Makrona da nakon evropskih izbora 9. juna, na kojima je partija Žordana Bardele osvojila dvostruko više glasova od predsednikove, raspusti donji deo parlamenta, Narodnu skupštinu, ne ukazuje samo na veliki neuspeh ekstremnog centra uverenog da državu treba voditi kao banku, već i na neuspeh jedne impulsivne i arogantne ličnosti koja se predstavljala kao brana protiv ekstremne desnice, pre nego što će joj otvoriti vrata vlasti: „Ako pobedimo“, obećao je 20. marta 2017. godine u La Plen Sen Deniju, „oni će se već sutradan urušiti. U to nema sumnje.“
Makronov kapric zatvara dugi ciklus licemerja uzastopnih vlada koje su se smenjivale u periodu uspona ekstremne desnice, a koje su kritikovale posledice uzroka koje su isprva veličale. Prvi uspeh Nacionalnog fronta (FN), zabeležen na lokalnim izborima 1983. godine, poklopio se s pokoravanjem tada vladajućih socijalista evropskim politikama štednje, nakon što su digli ruke od politike „raskida s kapitalizmom“ zacrtane u njihovom programu, koji ih je doveo na vlast. Iako se u tom trenutku veza između ova dva događaja nije bila očigledna, poslušnost desno i levo liberalnih partija s centra pravilima globalizacije, koju su ponekad predstavljali kao „srećnu“, obezbediće plodno tlo za partiju koja je na parlamentarnim izborima 1981. godine dobila tek sto hiljada glasova. Kako su vladajuće klase sve veće delove svoje privredne, monetarne i pravne suverenosti predavale u ruke nadnacionalnih institucija, javnom debatom, kojom je do tada dominirala suprotstavljenost između liberalizma i socijalizma, počinju da dominiraju nacionalne, kulturne, bezbednosne, identitetske, pa čak i civilizacijske podele.
Grupica koju su 1972. godine osnovale pristalice Višija i Francuskog Alžira procvetaće u društvenom haosu izazvanom deindustrijalizacijom i masovnom nezaposlenošću. Ona je bes koji su izazvali liberalni i socijalistički oligarsi, sada menadžeri globalizacije, konvertovala, naviše, u ogorčenost usmerenu protiv ovih lidera i njihovih saveznika iz redova inteligencije i medija, i naniže, u tihu mržnju prema nekima od najugroženijih: prema arapskim radnicima „koji uzimaju naša radna mesta“, tokom prvog talasa masovne nezaposlenosti, zatim prema muslimanima „koji prete našim vrednostima“, nakon 11. septembra 2001. godine i, još više, nakon terorističkih napada u Francuskoj (2012–2016). Preduslov – iako ne i dovoljan – uspeha ekstremne desnice jesu nezaposlenost, nesigurnost rada, dezorganizacija života i neizvesna budućnost do koje dovode. Njen uspeh, međutim, proističe i iz jedne cinične političke instrumentalizacije. Jer, uverena u to da FN, a potom i RN, nikada neće ostvariti izbornu pobedu, vladajuća klasa svoj reizbor temelji na kampanji usmerenoj protiv ove odmetničke formacije, ali tako što prvo pravi kompromis s njenim prioritetima po pitanju imigracije i bezbednosti. Tema „borbe protiv ekstrema“, sveprisutna nakon 9. juna ove godine, vratila je stari refren partije pravog centra, koji pravo na vođenje zemlje doveka rezerviše za „centralni, progresivni, demokratski i republikanski blok“, kako ga je nedavno Makron kvalifikovao.
Jer, raspuštanje Skupštine ujedno označava i svršetak jednog političko-pozorišnog komada. Njegova dramaturgija vodila se logikom čije su premise akteri prihvatili početkom 1990-ih: ako, prvo, uspon nacionalizama – u ovom slučaju FN-a – u velikoj meri predstavlja politički nusproizvod globalizacije i njoj pripadajućih strahova i ako je, drugo, politički lideri ipak smatraju neizbežnom, čak i poželjnom, onda će demokratski život nadalje morati da kuca u ritmu jednog prioriteta koji će se naglašavati u svakom izbornom ciklusu: sprečiti ekstremnu desnicu da dođe na vlast, postaviti joj „branu“. FN, a zatim RN, su se tako vremenom pretvorili u rentu tradicionalnih partija, čijim je prednostima izborni sistem već bio prilagođen: do 2022. godine, RN je imao svega nekoliko poslanika; ni dan-danas ne kontroliše izvršnu vlast niti u jednom od trinaest francuskih administrativnih regiona. Ukratko, formacije pomenutog „republikanskog bloka“ naizmenično su izlazile na crtu FN-RN, gotovo uverene u svoju pobedu i lagodnost ne marenja za korene uspeha ove desničarske partije.
„Jedina internacionala fašističkog tipa je crvena, a ne crna“, smatrao je Rejmon Aron 1983. godine
Isticanje nekih aktivista i kadrova Fronta koji nisu skrivali svoj rasizam služilo je u to vreme kao izgovor za eliminisanje iz izbornog procesa sve većeg dela radničke klase, a potom i srednje klase, koje su ovu partiju otpadnika koristile kako bi izrazile svoj prezir prema partijama establišmenta. Birači FN-a i kasnije RN-a na trenutak bi uspeli da uteraju strah u kosti elitama pre nego što će, nalik apstinentima, biti vraćeni u političko ništavilo. „Republikanski“ zahtev da se zaobiđe „demokratija“, podložna strahovima i dovedena u pitanje primitivnim političkim strastima, a odnedavno i lažnim vestima i stranim uplitanjima, poslužio je kao opravdanje za negativne sudove eksperata o onima koji su se ispostavili kao miljenici naroda. Nije tu toliko stvar u glasanju za ekstremnu desnicu; prezir prema glasanju za „populističke“ kandidate smatran je političkom vrlinom: zahtevi Brisela, Mudisa i Mekinzija nameću se bivšim studentima Sciences Po, Nacionalne škole za administraciju (ENA) i Politehnike spontano (u pitanju su francuske elitističke viskoškolske institucije, prim. ur.), kao posve očigledni, pre nego zahtevi onih 54,8% koji su 29. maja 2005. godine na referendumu zaokružili „ne“ (misli se na referendum iz 2005. kojim su građani Francuske odbacili evropski ustav, a koji je kasnije Sarkozijeva administracija ipak prihvatila, bez konsultacije birača, prim. ur.), ili „žutih prsluka“, zdravstvenih radnika, štrajkača, 70% Francuza koji su se protivili poslednjoj reformi penzionog sistema… Tokom tih decenija, lideri i desnice i levice pokazali su da su zadržali sposobnost brzog i snažnog delovanja i zaobilaženja evropskih pravila, za koja bi tvrdili da su nedodirljiva kada god bi njihovi protivnici zahtevali njihovo kršenje, ali samo u službi toga da sve ostane po starom. Pregovaralo se o novim trgovinskim ugovorima, spašavane su banke, finansirana je ekonomija tokom pandemije.
Slučaj Francuske nije izuzetak. Glavni ekonomski i socijalni tok zapadnih zemalja teče u istom pravcu. Univerzalna konkurencija radnika, menadžera i drugih zaposlenih, pa potom i javnih službi u svim je zemljama povukla iste linije podele između stabilno i prekarno zaposlenih, radno aktivnih i nezaposlenih, povezanih metropola i napuštenih područja, obrazovanih klasa i onih bez diploma. Uz to, prouzrokovala je i uspon formacija ekstremne desnice koje se zalažu za nacionalni kapitalizam kojim će rukovoditi lokalne elite, iako ne svuda na isti način. Razvoj FN-a, ipak, ima svojih specifičnosti. Praćenje meandra koji vodi od zatvaranja fabrike ili lokalne pošte, od gubitka kupovne moći, do 31,4% glasova poverenih 9. juna partiji ksenofobnog karaktera, poziva nas da preispitamo ponašanje elita svih boja koje su se četrdeset godina iščuđavale nad ovim strašilom, taman dovoljno isključenim iz igre da im ne kvari radost življenja.
Žan-Mari le Pen, koji je upravo osvojio 14,39% glasova u prvom krugu predsedničkih izbora, 24. aprila 1988. godine na televiziji slavi „veliki uzlet nacionalne renesanse“ koji će pomesti „zagovornike propasti i dekadencije“. Zaostaje svega dva procenta za bivšim premijerom Rejmonom Barom, ali je ispred komuniste Andrea Lažanija (6,76%). Od svog osnivanja 1972. godine, FN zastupa klasičan program ekstremne desnice koji se oslanja na odbacivanje Francuske revolucije, žestoki antikomunizam, proterivanje imigranata i povratrak smrtne kazne. Ne treba zaboraviti ni moralni poredak: patrijarhalan. FN se žestoko protivi slobodi abortusa i pravima seksualnih manjina. Na privrednom planu, suprotstavlja se marksizmu, mešovitoj ekonomiji koju je Valeri Žiskar d’Esten zastupao u Ministarstvu finansija (1959–1966, 1969–1974), a zatim i njegovom ekonomskom liberalizmu nakon što je izabran za predsednika (1974–1981). Nastoji da pomiri nacionalnu ekonomiju (protekcionizam) i demontiranje socijalne države, smanjenje poreza i ukidanje socijalne sigurnosti, državne penzije i masovnu privatizaciju. Program inspirisan kako američkim predsednikom Ronaldom Reganom, s kojim je Le Pen žarko želeo da se fotografiše, tako i čileanskim diktatorom Augustom Pinočeom, za kog tvrdi da je „spasio svoju zemlju“.
Prvi veliki uspeh Front je zabeležio na evropskim izborima 1984. godine (11%): Le Pen svoje najbolje rezultate postiže među sitnim preduzetnicima i tehničkim i komercijalnim stručnjacima, kao i unutar reakcionarne buržoazije, često katolički orijentisane i nostalgične za Francuskim Alžirom. Četiri godine kasnije, sve veći deo (27%) zanatlija, trgovaca i preduzetnika ugroženih deindustrijalizacijom pridružuje se biračkom telu Fronta, a s njima i značajan deo radnika (19%). Ovo mešanje slojeva različitih interesa trajaće dve decenije.
Ova partija mnogo se više oslanja na kontekst u kom deluje nego na svoj program. Od pobede Fransoa Miterana, socijalno pitanje imigrantskih radnika i njihove dece preformulisano je u problem javnog reda i etničko-religijskih podela. (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
