Kako mi je fudbal pomogao da preživim devedesete: Razgovor sa Biserom Veletanlić

Bisera Veletanlić je svojim glasom mogla sve. Da oduševi slavnu Saru Von koja ju je počastila titulom „soul sister“, a i da je tokom njene karijere i nastupa u Nemačkoj, Afroamerikanci smatraju svojom. Bilo je logično da se, pošto je reč o velikoj jugoslovenskoj zvezdi, nedavno udruže dve najveće regionalne diskografske kuće (Jugoton Croatia Records i PGP RTS) i objave CD sa njenim najvećim hitovima. Za nekoliko dana, na Biserin rođendan, izlazi i vinilno izdanje.

Dogovor za naš intervju završila je rečima „Baj, baj“, što je bio i naslov pesme nesuđenog jugoslovenskog predstavnika na davnoj Evroviziji u Hagu.

Vaši nastupi su uvek vrlo emotivni. Bilo je čak i plakanja posle onog velikog koncerta na Kolarcu. Kod vas nikada profesija nije prešla u rutinu?

Ne, prosto jer ja tako ne živim. Moj život nikada nije bio rutinsko otaljavanje i da prolaze dani. Kod mene stvari moraju imati svrhu. Nema rutine i da tek tako skidam one listiće datuma sa kalendara.

Rođena sam u Zagrebu i živim skoro pedeset godina u Beogradu. Bila sam očajna kada se raspadala Jugoslavija. Razapinjali su je oni koji su ubrzo postali bog i batina. Ali mi se nismo ni pitali

Evo baš sam pola sata pre ovog našeg razgovora pročitao da više od stotinu mladih odlazi svakog dana i napušta Srbiju. I vi ste kao mladi napustili Jugoslaviju i otišli u Nemačku, ali zašto ste se vratili?

Bila sam tada vrlo mlada i bilo je takvo vreme. Starija generacija muzičara je odlazila u Nemačku da svira po tamošnjim klubovima. Moja sestra, Senka Veletanlić, već je imala karijeru u Jugoslaviji, a ja sam bila na početku i shvatila sam da moram da učim. Otišla sam u Nemačku i provela nekoliko godina pevajući u američkim klubovima. I kada sam posle par godina savladala tu „akademiju“, naučila razne stilove i kantri, i bluz, džez, soul, pop i rok, odlučila sam da se vratim. Moram da priznam da sam imala i nostalgiju i kad god sam imala slobodne dane u Nemačkoj dolazila sam kod sestre u Beograd. U tim dolascima, a to je početak sedamdesetih, vidim kod nas samo lepe stvari, pa iako u Nemačkoj imam sve a ovde ništa, nešto me je vuklo nazad. I vratila sam se da bih posle par godina shvatila da tu odluku o povratku nije trebalo zbrzati jer se ovde već počelo urušavati u nekim stvarima. Ali ostala sam tu gde sam i danas.

Duška Radovića sam samo jednom videla mimo pesme „Milo moje“. Pevala sam i njegovu „Ludu kuću“, ali „Milo moje“ je bio preokret. Desila se prava zabavna i autentična zabavna muzika koju su u međuvremenu gurnuli u stranu

Tih godina bukti rokenrol; da li ste u Nemačkoj išli na koncerte? Koga ste gledali?

Nisam mogla ići na koncerte jer sam pevala uveče. Ali sam imala priliku da u klubovima čujem najveće muzičare.

I jedan veliki svetski bend je krenuo sa karijerom baš kao i vi u Nemačkoj. Bitlsi su na početku svega svirali u Hamburgu.

Ja sam pevala baš kad su Bitlsi žestoko proradili. U Austriji sam pevala u ski-centru a oni su bili u gradu pored – u Inzbruku. Znalo se za Bitlse. Bili su na početku. Tek sam kasnije spojila te stvari. Imala sam priliku da ih upoznam ali nisam jer sam, kao i oni, radila uveče. To su njima bili značajni koraci na početku i ubrzo će čitava stvar eksplodirati i Bitlsi će postati najveći na svetu.

Da li ste imali ponude da snimate u Nemačkoj?

Snimala sam ali sam tada bila i dosta neodlučna. Trebalo je da radim sa velikim džez orkestrom u Nemačkoj. Šef je bio veliki Horst Jankovski, neka vrsta nemačkog Kvinsija Džonsa. Trebalo je s njima da radim i idem na turneje po Japanu, Americi. I ja se isprepadam da mi je to sve daleko. Tako da sam imala odlične ponude u Nemačkoj koje nisam iskoristila.

Kako ste reagovali kada ste čuli Bregovićevu pesmu za Bijelo dugme „Lipe cvatu“, to je bila nova i nešto promenjena verzija „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju vi pevate, a komponovao je Goran?

Bregović ima veliku sposobnost i talenat da od jedne pite napravi deset. On to može. Prvu verziju koju sam ja pevala „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ slagali smo kod mene u stanu. Slagali smo tekst u pesmu.

Ta vaša verzija je rokerskija, da li ste želeli da promenite žanr i odete u rokenrol?

U mom pevanju sam oduvek obuhvatala sve žanrove.

A kada ste se vratili iz Nemačke, ubrzo ste imali ulogu u seriji „Grlom u jagode“.

Režiser te serije Ðiđa Karanović me je nanjušio. Ne znam na koji je način saznao za mene, ali poželeo je da se nađem u seriji. I odigrala sam ljubavnu scenu sa Banetom Bumbarom.

Postoji i redovna glumačka napetost kod tih ljubavnih scena. Da li ste imali tremu?

Ja sam to obavila i odglumila kao „velika.“ I nisam imala tremu. Rekli su mi kako i kad da uzdahnem i uradila sam sve kako mi je rečeno. Bili su veoma zadovoljni, pa me je Karanović zvao i za film „Sjaj u očima“ da otpevam pesmu. A kad sam došla da je snimim, dao mi je i jednu malu ulogu.

Vi ste u karijeri pravili duge pauze. Da li ste se plašili da će vas zaboraviti?

Bilo je i pauze od petnaest godina.

Zašto tolika pauza?

Pa zato što me nisu zvali. Neko je rešio da me smakne ali nije uspeo. Ipak je uspeo da me drži petnaest godina po strani i plašila sam se da neću umeti da pevam a ne da će me zaboraviti. Na neki način sam mislila da je kraj. Međutim, osim toga što imam odlične kompozitore, ja imam i divne prijatelje koji su me podržavali. Puno mi znači Kornelije Bata Kovač. Moja karijera, kao i karijera Zdravka Čolića, duguje Kovaču.

Šta vam je rekao Duško Radović za pesmu koju ste otpevali na njegov tekst „Milo moje“?

Duška sam samo jednom videla mimo te pesme. Pevala sam i njegovu „Ludu kuću“, ali „Milo moje“ je bio preokret. Desila se prava zabavna i autentična zabavna muzika koju su u međuvremenu gurnuli u stranu. Recite mi, šta sad gledamo?

Devedesetih sam najviše gledala fudbal. Gledala sam radosne ljude. Osmehe. Veselje. Slavlje. To je bio razlog zašto sam se uhvatila fudbala. Bila sam željna osmeha. To je otprilike kao i danas ako smem da kažem. Falilo mi je tada te radosti. I danas su ljudi izgubili osmeh

Kad smo kod gledanja, da li ste gledali finale Lige šampiona? Vi navijate za Liverpul.

Gledala sam, mada sad navijam za Barselonu zbog Mesija.

Kako to menjate klubove?

Ko će mi zabraniti? Pazi da ne bi. Ali bilo mi je drago kad je Liverpul uzeo ovo poslednje finale. Jirgen Klop mi je vrhunski lik i trener.

Zašto ste počeli da navijate za Liverpul? Zbog nesuđenog susreta sa Bitlsima?

Zbog jednog poznatog igrača čije sam ime zaboravila.

Kevin Kigen?

Ne znam. Bio je lep i vrlo značajan u timu. Igrao je super kada sam navijala za njih.

Da li vam je fudbal pomogao da preživite devedesete godine?

Jeste. Tada sam i najviše gledala fudbal. Gledala sam radosne ljude. Osmehe. Veselje. Slavlje. To je bio razlog zašto sam se uhvatila fudbala. Bila sam željna osmeha. To je otprilike kao i danas ako smem da kažem. Falilo mi je tada te radosti. I danas su ljudi izgubili osmeh. Svi smo napeti jer ne znamo šta će biti ujutru. A i do uveče može biti svašta, a i ne mora. Tako da je taj fudbal postao glavna hrana u devedesetim. Pa ta zelena površina. I kod nas imaš površine ne baš zelene.

Da li ste pevali devedesetih?

Ne, jer tada je bila ta pauza. Onda je jednog dana došao Bata Kovač na vrata i rekao mi: „Ej, dosta je bilo tog odnosa prema tebi. Niko ne zna koju mi imamo veličinu. Ajde da radimo.“ Pitam ga: „Za koga?“, a on samo: „Idemo da snimimo ploču.“ I tako smo 1997. snimili ploču na kojoj je pesma „Zlatni dan“ koja je u poslednje tri godine postala veliki hit. A na početku je nisu puštali. Ne radi se samo o meni. Radi se o tome da mi danas i nemamo tu, kako su je nazvali, zabavnu muziku.

Zanimljivo je da ste umalo pobedili na takmičenju za našeg predstavnika za Evroviziju sa pesmom „Baj, baj“?

Pa ja sam zapravo pobedila. Pokupila sam tada sve nagrade. I mi smo već slavili, moja ekipa. A onda su rekli: „Bisera, ništa od toga.“ Sastali su se jugoslovenski TV centri i oni su mene makli i stavili grupu Ambasadori. Kao po ključu, oni su na redu, odjedanput. Bila sam nesrećna. Šta može jedan kvaran čovek da mi napravi. A trebalo je tada da ja idem u Hag. Da idem u onaj Hag, ne u ovaj.

Da li vam je žao što niste otišli u Ameriku kada vas je zvala slavna Sara Von?

Ne. Nije mi žao. Meni nije to tada dopiralo do mozga i mislila sam da je ona to rekla tek onako. Da nije imalo tu težinu. Ali i da je imalo, ja ne bih otišla jer u Americi imaš takvih pevača kao ja na tone. Šta ću ja tamo? To sam joj i tada rekla. A ona je na to: „Da, ima, ali nije plava sa plavim očima my soul sister.“

Kako ste reagovali kada se Jugoslavija raspadala?

Naravno da sam patila. Ja sam i danas Jugoslovenka. Pa rodila sam se u Jugoslaviji. Rođena sam u Zagrebu i živim skoro pedeset godina u Beogradu. Bila sam očajna kada se raspadala zemlja. Razapinjali su je oni koji su ubrzo postali bog i batina. Ali šta da radimo? Mi se nismo ni pitali. Da se vratim na vaše prvo pitanje – meni je beskrajno žao što mladi odlaze odavde. Ma svi odlaze. Ostaćemo samo mi babe i dede koji nismo ni za šta.