Kako mogu komšije, a kako (ne) možemo mi: Zakon ćutanja protiv zakona loptanja

„Grad nestaje, njegova rutina biva zaboravljena. Sve što postoji je hram“, započeo je svoj opis fudbala kao rituala Eduardo Galeano. „U ovom svetom mestu, jedina religija bez ateista stavlja svoja božanstva na videlo. Iako navijač može udobnije da promatra ovo čudo na televiziji, draže mu je da krene u hodočašće, na lice mesta gde može da vidi svoje anđele od krvi i mesa u bici s demonima tog dana…“

Tog devetog dana oktobra 1999. godine na Maksimir su došli stari, stalni demoni. I navijači, i igrači, i svi koji su krenuli na utakmicu, znali su da je taj put hodočašće i da je ono što će se dogoditi na utakmici Hrvatske i SR Jugoslavije u stvari rat uživo u kome će jedan rival doživeti ritualnu dekapitaciju.

Kada su igrači napuštali poluzamračenu pozornicu, oni u plavim dresovima stiskali su vilice i pesnice od zadovoljstva jer je prst fudbalskih bogova bio okrenut nadole kada god je Mihajlović nameštao loptu da izvede neki prekid. 

Ipak, nečiji prsti, bili su okrenuti nagore. Zoran Mirković je u 41. minutu ščepao Roberta Jarnija za međunožje, nakon što mu se Dalmatinac uneo u lice posle jednog faula.

Bio je to – iste večeri je obznanjeno – „politički akt, narodna reakcija“, bila je to „druga Božja ruka“. Više od svega, taj je Mirkovićev čin ipak bio fudbalski. Igrački bes – „nisi bolji i nemoj da razgovaraš sa mnom sa visine i da me vređaš“. Fudbalski inat protiv trećeg na svetu za koga znaš da nije najbolji ni u komšiluku.

Sve što je došlo dan posle, sve je bilo bleda senka te senke koja je pomračila Batin um u 41. minutu utakmice. Sve što će doći biće kilavo, beskrvno i puno pustih snova.

Naredne 22 godine doneće svima koji su navijali za reprezentaciju SRJ, SCG i Srbije, planinu izgriženih zanoktica i pokidanih živaca, iza koje se uvek, posle makar jednog uspešnog driblinga, rađala nova nada. Uvek je bila dovoljna sitnica. Tako i danas, kada je fudbalska reprezentacija otpočela neki novi ciklus, sa Piksijem na klupi i jednim drugim borcem na M na terenu. Ponovo se nadamo.

Šta je to sa srpskim fudbalom što one koji mu se nadaju drži u toksičnom odnosu i ne pušta ih da odustanu? Kako je moguće da i dalje verujemo u čuda kada su čak i snovi one generacije u kojoj su bili Piksi, Dejo i Mijat ostali na prečki? Prate li nas zaista nekakva prokletstva, ili smo sve sami upropastili svim Kokezama, od sankcija do danas? Možda je na sva ova pitanja najlakše dati odgovor na primeru koji nas svrbi, peče i najmanje jednog leta na svakih deset godina tera da koga god sretnemo pitamo: kako, čoveče, Hrvati mogu a mi ne možemo?

Ili, ako već ne želite da gledate ka Zapadu, onda pogled ka Jugu: fudbalska reprezentacija (Severne) Makedonije igraće na Evropskom prvenstvu ovog leta, a pre desetak dana uradili su ono što je postjugoslovenskoj Srbiji u svim našim kvalifikacijama nemoguće – pobedili su jednu od ekipa iz krema evropskog i svetskog fudbala, i to u gostima. I to Nemačku.

Pre fudbalskog i nacionalnog hodočašća na Maksimiru 1999. godine, srpska i hrvatska fudbalska priča stajale su decenijama pod istim dresom, sa šest buktinja na grudima. Od Drugog svetskog rata do raspada države „plavi“ su imali i svoje zlatno doba, svoja kontinuirana razočaranja, a kada su blistali, o tom se svetlu govorilo i godinama ga je koristila za fotosintezu gomila fudbalom zaluđenih Jugoslovena. Od 1948. do 1962. godine, Jugoslavija je igrala četiri finala Olimpijskih igara (jednom slavila), dva četvrtfinala Svetskog prvenstva, jedno polufinale Svetskog prvenstva i finale Evropskog prvenstva. Usledile su velike amplitude, sa vrhovima u finalu Evropskog prvenstva 1968. i četvrtfinalu Mundijala u Italiji 1990. godine, za kraj. 

Za sve to vreme, uticaj srpskih i hrvatskih fudbalera u timovima koji su nas predstavljali na velikim takmičenjima, bio je uravnotežen. U tu se sliku ne uklapaju potpuno Mundijali u Švedskoj i Čileu, gde je bilo znatno više srpskih igrača, ali to su izuzeci koji potvrđuju pravilo. Ravnoteža na etničkom nivou, nije u potpunosti bila praćena onom na klupskom. Na gotovo svim takmičenjima najviše fudbalera bilo je iz srpskih klubova, koji su, kada se podvuče crta, bili jača odskočna daska za brojne igrače i hrvatskog porekla.

Usledili su rat, sankcije i povratak na teren okružen ruševinama prethodnog sistema. U Francusku 1998. godine i SR Jugoslavija i Hrvatska došle su sa istim ratnim bremenom, sličnim motivima i željama, ali je ishod bio drugačiji. Nama je ostala Mijatovićeva prečka, Hrvatska je donela kući bronzu. U intervjuu za Nedeljnik, Slaven Bilić je precizno povukao granicu koja je i u Francuskoj i u svim godinama kasnije, podelila uspeh od neuspeha.

„To što se vama događa sa reprezentacijom i Savezom, to u Hrvatskoj nema teorije da se dogodi, zato što je od samog početka stvar postavljena vrlo jasno – mi smo imali ogromnu odgovornost, veću od nas samih. Od prvog okupljanja 1994. godine, kada smo razgovarali sa nekim ljudima iz vojske, koji su nam rekli da se i mi borimo za Hrvatsku, ali na drugačiji način, pristup je uvek bio isti. Stvarno kao da idemo u rat, kao da smo odgovorni i narodu, i vojsci, i državi. Svi smo očekivali – ma ispuhaće se to s vremenom. Prođe 1996 – taj naboj i dalje traje, pa 1998 – i dalje isto, pa dođe i neka 2018 – nema nikakve razlike. Koji god je selektor došao na klupu – Ćiro, ja, Dalić, Sveti Duje, svakog je dočekala posebno dobra atmosfera“, objasnio je Bilić.

Srpske selektore ne da ne čeka posebno dobra atmosfera, već uvek postoji šansa da ih, kada dođu na okupljanje, ne sačeka ni sopstveni posao. Piksijevo dovođenje na selektorsku klupu bilo je 13. promena selektora od 2006. godine. Selektori su smenjivani da bi se pokazalo ko je zaista šef srpskog fudbala i ko se pita, pa je slična sudbina zadesila i Radomira Antića i Slavoljuba Muslina, valjda jedine trenere čiji su timovi izgledali dovoljno fudbalski. Kada selektor nije vrhovni autoritet, ili svoj autoritet želi da gradi strogim pravilima ponašanja koja idu do besmisla, uvek postoji mogućnost da se osile neki drugi. Pa tako neki golman ne može među stative jer ga otvoreno buši iskusniji fudbaler iz zadnje linije. Tako na Mundijal ne idu oni koji su najbolji, ili oni koji su izgurali kvalifikacije, nego onaj ko mora da ide. Tako za reprezentaciju više ne žele da igraju jedini igrači koji su prekršili najsvetiji zakon srpskog fudbala – zakon ćutanja. 

Upravo zbog tog ćutanja, granice preko koje se nikada ne ide, srpski fudbal je više od dve decenije u lavirintu za koji deluje da iz njega nema izlaza. Neko će reći da i Hrvatska ima svog patrona, koji trenutno daje zapaljive intervjue po Međugorju, da i Hrvatska ima svoja neslaganja, da reprezentacija dugo nije smela u Split, da deo građana navija protiv svog nacionalnog tima.

Međutim, zamislite šta bi se desilo da je taj koji se oseća patronom hrvatskog fudbala sišao u svlačionicu i obukao opremu da trenira sa reprezentacijom. Možete li da zamislite da bi Luka Modrić ubrzo bio izbačen iz reprezentacije, kad bi se zbog toga pobunio? Zvuči nezamislivo. 

Kostur reprezentacije Hrvatske koja je u Francuskoj 1998. godine osvojila bronzu, 11 godina ranije u Čileu je, u dresu jugoslovenske reprezentacije osvojio zlato, na Mundijalu za omladince. Naši omladinski prvaci sveta, sada konačno čine kostur novog tima. Potrebno je samo eliminisati sve one ključne razlike između tadašnjeg hrvatskog i sadašnjeg srpskog fudbalskog konteksta.

Ako to nije moguće, a ne deluje sasvim izvodljivo, upravo zbog zakona ćutanja, zašto se onda Srbi, dovraga, i dalje lože na fudbal?

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 8. aprila