Ubistvo 50 muslimana na Novom Zelandu, koje je navodno izvršio 28-godišnji beli suprematista iz Australije, dugo će se proučavati kao način na koji se nasilje i mržnja šire društvenim mrežama i internetom i predstavljaju na njima. Ali svet bi sada trebalo da uči od Džasinde Ardern, premijerke Novog Zelanda, i načina na koji je ona odgovorila na strahote.
Gotovo neposredno nakon što se masakr dogodio 15. marta, Ardernova je poslušala bes svojih birača i saopštila da će njena vlada u roku od samo nekoliko dana usvojiti nove zakone o vatrenom oružju koje je koristio ne samo napadač iz Krajstčerča, već i brojne druge masovne ubice. I tako se i desilo.
Džasinda Ardern je 21. marta saopštila da se uvodi zabrana poluatomatskog i automatskog oružja.
„Radi se o nama“, rekla je. „To je nacionalni interes i to je neophodno zbog bezbednosti.“
Ranije ove nedelje, ona se obratila nacionalnom parlamentu rekavši da se društvene mreže i drugi mediji moraju pozabaviti lakoćom kojom se mržnja i slike nasilja šire na internetu.
„Ne možemo samo da se povučemo i prihvatimo da ove platforme postoje i da ono što se na njima izrekne nije odgovornost mesta na kojem su te reči objavljene“, istakla je. „Ne može se raditi samo o profitu, bez ikakve odgovornosti.“
Ardernova nije predložila trenutne mere da se ograniči domet Fejsbuka, Tvitera i drugih platformi i nije baš najjasnije šta bi mogla da uradi, a da ne ugrozi slobodu govora. Ali je jasno stavila do znanja da veruje da te platforme, kao i proizvođači i preprodavci oružja, nose odgovornost za napad u Krajstčerču i toliko drugih zajednica tokom godina.
Novi predlog o zabrani oružja moraće da bude precizno i pažljivo definisan pre nego što zakon stupi na snagu. Postojeća regulativa Novog Zelanda je relativno blaga, a veliki procenat oružja u posedstvu je 250.000 ljudi koji nemaju dozvolu i nisu registrovani. Nije poznato koliko će komada vatrenog oružja – procenjuje se da ih je u zemlji između 1,2 i 1,5 miliona – postati ilegalno kada novi zakon stupi na snagu.
Primer šta jedan poremećeni čovek može da uradi sa oružjem napravljenim za vojsku izgleda da je ubedio većinu Novozelanđana, ali i jaku većinu u parlamentu, da je neophodno zabraniti vatreno oružje.
Taj stav u oštrom je kontrastu sa načinom na koji su Nacionalno udruženje za vatreno oružje (NRA) i njegovi politički saveznici u SAD odolevali bilo kakvim zabranama oružja poput AR-15, poluatomatske puške korišćene u nekoliko masovnih ubistava.
Na Novom Zelandu bilo je potrebno samo jedno masovno ubistvo da se vlada probudi. U SAD, čak ni niz masovnih ubistava – 26 mrtvih u školi u Njutonu, u Konektikatu; 49 mrtvih u noćnom klubu u Orlandu na Floridi; 58 na koncertu u Las Vegasu; 17 u školi u Parklendu na Floridi – nije dovoljan. Niti išta znači što 73 odsto Amerikanaca smatra da je potrebno učiniti nešto da se suzbije nasilje.
Zabrana terorističkog oružja samo je jedna od oblasti u kojima je Džasinda Ardern pokazala šta znači biti lider u trenutku krize. Umesto banalnih poruka, ogrnula se crnom maramom i povela grupu političara u posetu porodicama žrtava; u govoru koji je održala u školi koju je nekoliko žrtava pohađalo, pozvala je đake da „dopuste da Novi Zeland bude mesto u kojem ne postoji tolerancija prema rasizmu. Nikada“.
„Ne možemo da znamo kolika je vaša tuga, ali možemo da budemo uz vas sve vreme“, rekla je ožalošćenim porodicama.
A najfascinantnije, odbila je da izgovara ime osumnjičenog za napad.
„Možda je želeo da bude poznat, ali mi na Novom Zelandu nećemo mu dati ništa“, rekla je. „Čak ni njegovo ime.“
Nakon ovakvog zverstva kakvo se dogodilo na Novom Zelandu, lideri svih zemalja moraju se ujediniti u jasnoj osudi rasizma, moraju da dele tugu žrtava i da one koji mrze liše oružja. Džasinda Ardern je pokazala kako.
© 2019 The New York Times
TEKST IZ NOVOG BROJA NJUJORK TAJMSA NA SRPSKOM JEZIKU, NA POKLON SVIM ČITAOCIMA UZ NOVI BROJ NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 11. APRILA
Tagovi
