Kako nastaje dosada i zašto je osećamo

Fric Perls, jedan od osnivača Geštalt terapije, psihijatar i psihoanalitičar, u svojoj autobiografiji navodi da često oseća dosadu i da je dosada jedan od njegova dva „problema“ (drugi je pušenje).

Perls smatra da ga je dosada često navodila da bude nepodnošljiv prema ljudima, da čini da se oni osećaju loše i da sa njima igra „igre“.

Dosadu je povezivao sa svojom potrebom da se „pravi važan“, a „pravio se važan“ tako što je tokom razgovora sa drugim ljudima tražio odobravanje, priznanje i divljenje, prenosi Danas.

On navodi da je sebe stavljao u prvi plan ili da je razgovor navodio na određene teme kako bi mogao da se hvali priznanjima koja su on ili Geštalt terapija dobijali (smatrao je da su on i Geštalt terapija isto).

Kasnije je otkrio pisanje koje je smatrao konstruktivnijim načinom da prekine dosadu i priznao da verovatno ne bi pisao da nije osećao dosadu.

U periodu dok je radio u mentalnoj bolnici, na osnovu svojih istraživanja Perls je došao do zaključka da je dosada rezultat blokiranja naših pravih, izvornih interesovanja. Zaključak koji zvuči logično, jednostavno, realno i aktuelno.

Kada blokiramo naša prava interesovanja i ne radimo ono što nas istinski zanima ostajemo bez entuzijazma i ideje kako da strukturiramo svoje vreme. Tada nastupa osećaj dosade.

S obzirom da potreba za podražajima, strukturisanim vremenom i smislom ostaje, okrećemo se alternativama u koje spada i igranje „igara“, koje pominje Perls.

Nije slučajno što on koristi pridev „nepodnošljiv“ kada opisuje kakav je bio prema ljudima sa kojima je ulazio u igranje „igara“.

U kontekstu mentalnog zdravlja, termin „igranje igara“ ima negativan predznak i ukazuje na unapred predviđene verbalne razmene između dvoje ljudi koje se najčešće završavaju tako da se obe strane osećaju loše.

Zato i pored dinamike koju možda nude, igre nisu konstruktivan način za prekidanje dosade.

Perls kaže da zato što postoji želja da budemo negde drugde i da radimo nešto drugo, a koju ne možemo da prepoznamo jer joj nije dozvoljeno da se razvije, mi osećamo samo aktuelnu želju da ne budemo tamo gde jesmo i da ne radimo to što radimo.

To je dosada, kaže Perls. Kada se dosađujemo, prisiljavamo sebe da obratimo pažnju – iscrpljujemo sebe u naporu da održimo napregnutu vezu sa onim što nam je dosadno. Uskoro smo preplavljeni umorom, a oči nam se zatvaraju.

Ukoliko je potisnuto uzbuđenje takvo da može da se zadovolji u fantaziji, mi ćemo sanjariti ili zaspati i sanjati, zaključuje Perls.

Ne postoji alternativa pravom, izvornom interesovanju, a dosada je logična posledica blokiranja naših pravih interesovanja.

Kada ne radimo ono što nas zanima, ostaje sve ono što nas ne zanima, što ne volimo i što nam je dosadno.

Zato je važna svesnost. Da naučimo da prepoznamo kada i kako blokiramo svoja izvorna interesovanja i kako sami stvaramo svoju dosadu.

Tekst: Kristina Pota Radulović, psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut www.gestalt.org.rs