Kako razlikovati tugu od depresije

Depresija je poremećaj koji je u ekspanziji u čitavom svetu. To je bolest koja se najčešće javlja pored anksioznosti i narkomanije.

Može se javiti normalna tuga u vezi sa gubitkom nečega čemu smo težili, odnosno nečega što je u našem sistemu vrednosti bilo od velikog značaja. Težina tuge je proporcionalna percepciji veličine gubitka voljenog ili željenog objekta, statusa ili osobe. Depresija je nažalost patološkog karaktera, koja nije izazvana nekim spoljašnjim povodom u bolesnikovoj okolini, ili je nesrazmerna tom povodu.

Depresiju treba razlikovati od normalne tuge, piše portal Stetoskop.info. Pod uticajem tragičnih događaja i normalni ljudi mogu osećati duboku tugu i bol, dakle, mogu i oni biti intenzivno tužni, ali imaju normalan uzrok. To je normalna depresija, normalna tuga. U depresiji „normalnih“ svet je bezvredan, kod patološke depresije bolesnik sam sebe doživljava bezvrednim. Depresija normalnih postepeno prolazi jer kod normalnih ljudi svaka emocija vremenom gubi na intenzitetu.

Zbog čega su ljudi sada depresivniji?

Pre je seoski život bio dominantniji nad životom u gradu. Porodice su bile transgeneracijske (roditelji, deca i njhove porodice) pa je podrška bila veća i uvek je pomoć bila prisutna. Urbani život je doneo takmičarski duh, zapadni čovek se stalno takmiči, stalno mora da bude najbolji, da bude aktivan i asertivan. Kultura nam je nametnula da vredimo onoliko koliko postignemo (čovek je biće koje vredi bez obzira na sve).

Sada se sve boduje – koliko smo poslovni, profesionalni, asertivni, prirodni ili antiprirodni. Promene su brže, trend se brzo menja. Pre je bilo potrebno preko 50 godina da dođe do promene, danas se to konstantno dešava. Dakle, čovek mora stalno da bude u toku sa tim promenama i da se takmiči sa drugima. A u takmičenju neko uvek izgubi i bude gubitnik. Ili se pak osoba oseća kao guitnik zbog svojih sopstvenih očekivanja, previše očekuje od sebe, dolazi do nesklada između sopstvenih sposobnosti/mogućnosti i želja.

Oko pet odsto ljudi je klinički depresivno, što znači da je svakoj dvadesetoj osobi potrebno lečenje. Kod nas su ljudi bili izloženi ratovima, krizi, tranziciji, nezaposlenosti, niski su prihodi, neravnomerna je razvijenost. Depresija ima kumulativni efekat odnosno odloženo dejstvo. Nakon dešavanja devedesetih godina energetski resursi ljudi su iscrpljeni, a i dalje smo izloženi negativnih dešavanjima.

Depresija spada u grupu poremećaja emocija

Sastoji se iz četiri komponente: subjektivna, ponašajna, telesna i kognitivna.

Subjektivna komponenta

Depresivna osoba je svesna neprijatnosti, ona je doživljava, oseća; ima izraženo potišteno raspoloženje, manjak samopouzdanja i oseća se beskorisno.

Ponašajna komponenta

Vidljiva je pasivnost, manjak energije i motivacije za društvene aktivnosti, osoba može pokazivati inhibitovanost (mirna) ili agitovanost – plač, lomljenje prstiju (agitovana depresija)

Telesna komponenta

Poremćaj sna, gubitak apetita, poremećaj u radu unutrašnjih organa, gorušica, stezanje, glavobolje, kod žena ginekološki simptomi, pad imuniteta, smanjen seksualni nagon

Kognitivna komponenta

Za depresiju je karakterističan Bekov trijas – negativna interpretacija ljudi (niko me ne voli, niko ne želi da mi pomogne), negativna interpretacija sebe (jadan sam, nikakav sam, bezvredan) i negativna očekivanja tj. negativna anticipacija budućnosti.

Svako tužno raspoloženje nije depresija

Tuga se u mnogim slučajevima ne leči i normalna je (smrt bliske osobe – normalna tuga). Postoji neklinička depresija, između tuge i depresije za lečenje, minimalni emocionalni poremećaj; situaciona depresija, depresija izazvana dešavanjima.

Na nivou opšte populacije pet odsto ljudi pati od kliničke depresije. U četvrtini slučajeva ona traje manje od mesec dana, a u polovini, manje od tri meseca. Problem kod depresije je što u 75 odsto slučajeva recidivira (bolest se vraća). Prva epizoda (incidenca) pogađa jednako i muškarce i žene, 49,9 prema 50,1 odsto, ali muškarci imaju veće šanse da izađu iz depresije i da ne budu povratnici.

Simptomi kliničke depresije

• Perzistentno depresivno raspoloženje u trajanju od najmanje dve sedmice i najmanje pet od navedenih simptoma:
• Loš apetit i gubljenje na težini ili pojačan apetit, dobijanje na težini od 2-2,5 kg u toku nekoliko sedmica.
• Nesanica (insomnia) ili preterano spavanje (hipersomnia)
• Gubljenje energije, iscrpljenost, zamorenost
• Psihomotrna usporenost ili agitarnost ( uznemirenost) – ne radi se samo o subjektivnom doživljaju, već o promeni koju mogu da zapaze i drugi
• Gubitak interesovanja, zadovoljstava u uobičajenim aktivnostima, uključujući i društvene aktivnosti i seksualne kontakte.
• Osećanje samoprebacivanja ili preterana i neodgovarajuća krivica
• Teškoče u mišljenju i koncentraciji, poput usporenosti u mišljenju i neodlučnosti
• Ponavljanje misli o samoubistvu, kao i suicidalno ponašanje

Postoje dva osnovna tipa depresivne bolesti

Egzogena – reaktivna depresija

Uzrokuje je vrlo snažna reakcija na određeni emotivni udarac, npr. gubitak voljene osobe, kraj ljubavnog odnosa ili finansijski gubitak.

Endogena depresija (“endogeni” znači “koji se razvija iznutra”)

Obično se javlja bez očiglednog uzroka i predstavlja skup simptoma, koji označavaju težu formu depresije.

Intenzitet simptoma često varira prema delu dana. Osoba koja pati od endogene depresije obično se budi rano i tužno raspoložena; u toku dana raspoloženje se popravlja. S druge strane, reaktivne depresije su često najteže noću.

Razlikovanje endogene i reaktivne depresije se vrši preko kriterijuma dve grupe.

Grupa A

• Različit kvalitet depresivnog raspoloženja, dublje i kvalitativno drugačije raspoloženje, jače.
• Gubitak reaktivnosti na promene u okruženju, endogeno depresivna osoba se čak ni privremeno ne oseća bolje ukoliko se njoj i dragoj osobi nešto lepo desi.
• Raspoloženje je po pravilu gore izjutra.
• Gubitak interesovanja i zadovoljstva u svim sferama života.

Grupa B

• Osećanje prebacivanja ili preterane neodgovarajuće krivice.
• Rano jutarnje buđenje ili nesanica u sredini noći.
• Psihomotorna usporenost ili agitiranost.
• Loš apetit.
• Izražen gubitak telesne težine.
• Gubitak interesovanja ili zadovoljstva u uobičajenim socijalnim aktivnostima, kao i znatno umanjen seksualni nagon.