Kako sam prodala porodično zlato da bih otišla na poslednji koncert Ejmi Vajnhaus, jedine žene koja me je razumela

Mi u kući nikad nismo imali zlato. Bio je neki zlatni lančić koji sam dobila na krštenju, tanan, sa krstićem, a i njega sam izgubila kao mala jer sam se njime igrala. Sećam se da sam, a tad već nisam više bila toliko mala, odlazila kod nekih drugarica i da su one uvek pozajmljivale od svojih majki neke alke i imale svoje zlatne orglice i još gomile nekakvog nakita u nekakvim kutijama i kutijicama na noćnim stočićima ili skrivenim na dnu ormara i uvek mi je to bilo čudno. Nisam shvatala čemu to služi, niti mi je bila jasna potreba da se zlato kupuje i poklanja.

Majka je nosila burmu, i nije je nikada zanimalo nikakvo zlato. Baba je, međutim, volela da se kinđuri, ali joj je bila najdraža neka ogrlica od ćilibara. Prvo mi je nju poklonila i ja sam je obožavala kao i ona. Deda ju je doneo iz Moskve. Umela je da prebira po tom nakitu, po niskama zveckavih perlica, po onim minđušama na klipse i govori mi kako će sve to pripasti meni kad ona umre, a volela je da priča o svojoj smrti.

Od zlata je raspolagala jednim prstenom, pomalo masivnim, izrezbarenim na vrhu i sa zelenim kamenom smeštenim u maloj ulubini. I nije moja baba preterano sentimentalna žena, ali je svejedno htela da iz nekog razloga i taj prsten pripadne meni, iako ima ćerku i iako ga je naročito volela i iako još uvek nije umrla.

Na neki čudan način sam bila ponosna što mi ga je poklonila i na neki čudan način mi se dopadalo što u makar nečemu možemo da ličimo na druge porodice. Babe poklanjaju svoje prstenje unukama, to je uvek tako bilo svuda. Nisam imala odnos prema zlatu, ali jesam prema porodičnom nasleđu – volela sam naročito prababine izvezene jastučnice i ponjave i one porcelanske šoljice – i možda moja baba nije bila žena koja će deci svoje dece mesiti vanilice i ljubiti ih u čelo, ali mi je poklonila prsten. I to je bila velika, baš velika stvar.

Mislila sam, zaista jesam, da neću moći sebi nikad da oprostim taj trenutak kad sam ušla u malu, neuglednu radnjicu – misleći, valjda, da će ako me neko vidi stid koji sam osećala postati stvarniji, opipljiv –  na kojoj je pisalo „Otkup zlata“ i utopila ga za taman toliko para da kupim kartu za koncert i platim voz do Beograda.

Pre osam godina Beogradom se prolomio krik male Britanke i skovao mit. Ejmi Vajnhaus je stajala – borila se da stoji, zapravo – na maltene par pedalja od mene i sve o čemu sam mogla da mislim bilo je koliko bih samo glupa bila da nisam prodala taj prsten i da nisam došla da je vidim, prvi i poslednji put. Slutilo je na tragediju i moralo je da bude sasvim jasno svakome ko ju je ikada zaista slušao da je ona stigla do kraja. Da iščezava.

Danima su mi ljudi govorili koliko je bezveze što sam bacila pare. Kao da njen život i njena muzika vrede jebenih pedeset evra.

Postojao je nekakav opskurni sajt „When will Amy Winehouse die“ na kome su se posetioci takmičili za iPod. I neko je tog 23. jula 2011. pobedio.

Sećam se nekog teksta u kojem je pisalo da je bilo sramno i tužno gledati to „polu-biće“ kako se bori sa mikrofonom, baulja po bini, ne zna u kom je gradu, da su posetioci bili zgađeni, već je bilo prošlo nekoliko godina od tog neslavnog koncerta i doslovno mi je pozlilo kad sam ga pročitala. Stomak me toliko jako zaboleo i to me je toliko povredilo i bila sam besna što ti glupi, preglupi ljudi ništa nisu shvatali.

Zato je, valjda, blasfemija reći da je bila pop pevačica; pop muzika portretiše ženu kao nekakvo veselo stvorenje, uvek spremno da pred svima izvede svoj dobro uvežbani performans i pokaže izvajane butine, a Ejmi je bila žena koja je odbila da se konformiše, ne čak ni na onaj ekscentričan način na koji su to učinile Kejt Buš i Bjork, već na način žene koja je odabrala da živi divlje (ili izbora uopšte nije ni bilo?), da osluškuje sopstveno srce i peva o teskobi bivstvovanja ženom. I to jesu stvari (i) za žene: piće, kuhinjski noževi, droga i kite. Nigde nije više nežna i sirova i dama nego kad kaže „What kind of fuckery is this?“.

I toliko je otvoreno pevala o ženskoj želji, žudnji, čežnji – ne na onaj profan i banalan način, nego o nečemu mnogo ozbiljnijem; o onome kad te bole butine, kad te boli koža, o tome koliko želiš svog muškarca kad mu pogledaš u široka ramena ispod bele košulje, brojiš mu mladeže na vratu, kad ga vidiš polugolog, kao ono u I Wake Up Alone, When he comes to me/I drip for him tonight/Drowned in me/We bathe under blue light.

I pati na kuhinjskom podu, i nož je simbol boli i olakšanja i prema svom muškarcu je uvek ambivalentna, čak i kad mu kaže da će primiti metak za njega. Istovremeno ga kudi i grdi i kori i umiljava mu se i želi ga i želi da on želi nju i to je sve što vam treba, dok je slušate, da znate da neko razume taj vrtlog osećanja u kojem ste zaglavljeni.

I uvek je jede krivica, ugnežđena negde u dnu stomaka: što je uopšte pristala da igra igru ljubavi, što je samoj sebi upropastila ionako klimavo samopouzdanje i, povrh svega, što ne ume da iznese this regret I got accustomed to. I u Tears Dry on Their Own čak pokušava da bodri sebe, stvarno pokušava (I cannot play myself again/I should be my own best friend/Not fuck myself in the head with stupid men), a svejedno izgara u mislima i stihovima o opsesijama, o seksualnosti, potrebama i perfidnom nezadovoljstvu kad su stvari pojavno sasvim u redu u onima poput He Can Only Hold Her (Even if she’s content in his warmth /She is plagued with urgency/ Searching kisses, the miss misses/ The man that he longs to be).

I jeste pevala ženama, jer ni sama nije znala kako da bude jedna, ona dobra, mirna, tiha, poslušna, verna, zrela, ona koja valja i koja mu je dobra, i o ženstvenosti i o osećanjima koja poznaju samo žene.

Back to Black je pravo malo remek-delo, samorazdiruće i ranjivo u koje je Ejmi upakovala svoje romantične suicidne beleške sa onom gorkom, oporom mudrošću što večito mori grlo, ali je u isto vreme i vrhunac, u retrospektivi čak i prigodan kraj onoj dečijoj zbunjenosti i nesnađenosti i introspekciji čiji je emblem What Is It About Men; Back to Black je filozofski staložen, jednako zlosutan i pomiren, i nigde se to ne čita bolje nego u Love Is A Losing Game, proročkoj pesmi, jer je shvatila, konačno je shvatila da je ljubav igra u kojoj se gubi, i znala je da će svejedno staviti sve na kocku i bankrotirati. Zauvek.

Back to Black je utelovljenje samoosvešćenja, bolne spoznaje da je sve, Tabuki je pisao o tome, unapred izgubljeno: „Šaljem nemoguć pozdrav, kao neko ko uzalud šalje znake s jedne obale reke na drugu znajući da nema obala, zaista, veruj mi, nema obala, postoji samo reka, ranije to nismo znali, ali postoji samo reka, hteo bih da ti doviknem: pazi, postoji samo reka!, sada to znam, kakve budale, toliko smo se brinuli o obalama, a zapravo postoji samo reka. Ali već je prekasno, šta vredi da ti to kažem?“

U pesmi neko artikuliše vaša osećanja sa takvom snagom i autentičnošću da je to skoro kao da im daje legitimitet; ona je kao ona najbolja drugarica koja ti ne govori da se sabereš, već ti kaže da plačeš, najbolja drugarica koja ti pokazuje put kroz patnju, vodi te kroz nju kao učiteljica. Jer je bila takva, spremna da boluje Blejka, spremna da odživi čitav život u sopstvenoj patnji, umesto da istuče svoje srce namrtvo i krene dalje, ili šta se već radi kada te neko tako rasparča.

Ona krvari dok peva, takvom silinom da joj verujete da njena priča nije ista kao druge, da njena više boli, da njena više puca, preliva, pršti. Ili baš kao vaša. Ona je ona što je sela u svoju lokvu krvi i čekala da se osuši – iako nikad nije – umesto da za sobom ostavlja krvave tragove.

Njen naprsli glas kao da je dopirao iz moje boli, tačno iz epicentra patnje koja mi se uvukla pod kožu i pulsirala mi u slepoočnicama i burgijala čelo. To me je, na jedan sasvim kratki trenutak, potpuno zapanjilo: ona je uspevala da artikuliše i moju bol na način na koji ja nikada nisam umela. Odjek crkvenih zvona dok ona turobno zavija „black… black… black“, stihovi And life is like a pipe /And I’m a tiny penny rolling up the walls inside koji kidaju kožu, epitom osećaja potpunog gubitka kontrole nad sobom, životom, svime i nisam shvatala, kako sam samo bila glupa, glupa, koliko mi je značila, nisam, čak, bila sigurna jesam li osećala još snažnije usamljenost sada kada znam da nas je makar dve, ili olakšanje što imam sapatnicu. My odds are stacked, upozoravala je, a ja sam mislila da koketira sa mojom patnjom, da mi podilazi, da mi se možda, čak, s onim cinizmom starije žene, ruga i podsmeva, da kad mi kaže I died a hundred times u stvari hoće da mi kaže da ću da preživim, da sam samo ocvala adolescentkinja zarobljena u infantilnoj patnji koja misli da će flaša, dekolte i pogled stranca da makar na jednu noć samo, učine da je živa, pre nego što ponovo noćas umre.

Predugo sam odrastala i predugo sam bila ono problematično dete na svemu i svačemu, a onda sam, sećam se toga dobro, kada sam se prvi put sumanuto, ludački zaljubila, a već mi je bilo godina, tada sam Some Unholy War prvi put čula na potpuno drugačiji način: ona je fatalistički manifest ženske posvećenosti kakav nigde drugde nisam čula, otpevan u magli ljubavi, želje i heroina, pesma mekana poput oblaka i čežnjiva i na kraju, kakva je svaka ljubav, turobna. Da se otelovi, bila bi krv i mleko.

Neverovatno je, zaista, da je u onako sićušno telo, u onako sićušnu ženu, moglo da stane toliko ljubavi, toliko mržnje, toliko svega. Neverovatno je da toliko krhko biće može biti toliko snažno. Po Ibzenu smo najjače kad patimo.

I kad je umrla – meni nikad pre toga niko nije umro, niko za koga sam toliko bila vezana – kad su javili da je umrla, bila je subota, radna subota, sedela sam na času lingvistike, otišla sam iz škole, još sam bila srednjoškolka, i došla kući i čitav dan i čitavu noć provela u tišini i mraku i nisam plakala, nisam čak bila ni ljuta na nju, ni besna, nisam je mrzela; mislila sam o tome kako možeš da umreš sto puta i ujutru se probudiš i spremiš se da se još jednom ubiješ i da se možda baš tog dana ubiješ za stvarno. Da narednog jutra ne ustaneš. Mislila sam o tome da moram da prestanem da se ubijam. Nisam to uradila još mnogo godina, ali kad je došao trenutak i kad sam odlučila da hoću da živim, prestala sam da je slušam. Ponekad pustim neku naivniju, bezazleniju pesmu, ali meni njene reči više ne trebaju; bilo je dovoljno što su bile tu kad je trebalo. I volim da mislim da mi više nikad neće trebati.

Baba je i dalje živa i – iako tvrdi da je sklerotična, pamćenje je još uvek služi bolje nego mene – s vremena na vreme me pita gde mi je prsten i što ga nikad ne nosim, čak mi se i uz oči slaže onaj smaragdno zeleni kamen, a ja uvek kažem da je tu, da ga čuvam da ga ne izgubim i ona uvek poveruje. I volela bih da me grize savest, možda bi to značilo da sam malo bolji čovek, ali je jedina istina da u komadu zlata nikad ne bih pronašla utehu kakvu mi je pružila jedina žena na ovom svetu koja me je razumela. Kad je Ejmi pevala, bila je jedina koja razume. Jedina koja sve razume. Prva čija me je smrt pomerila iz mesta na koje se više nikad nisam vratila.