„Kako sam ujedinio cigane, grobare i navijače Nirnberga“: Legendarni gitarista Zlatko Manojlović o Šošani, Jugoslaviji i frizuri…

Zlatko Manojlović ima karijeru dugu skoro pola veka. Bio je jedan od najboljih jugoslovenskih gitarista, snimio svetski hit „Šošana“ i antologijsku pesmu „Jednoj ženi“ koja je decenijama intro noćnog programa Radio Beograda. Već trideset pet godina živi i radi u Nemačkoj kao cenjeni muzičar Zed Mičel. Posle ogromne pauze objavio je nedavno u Srbiji album „Crni labud“ i tada smo se sreli i vodili ovaj razgovor. Nismo se videli trideset godina, a poslednji put je to bilo na istočnoj tribini stadiona OFK Beograda gde je Zlatko redovno dolazio da gleda tim u kojem mu je igrao jedan od sinova.

Tvoja pesma „Jednoj ženi“ će te nadživeti jer je decenijama išla kao uvod noćnog programa radija.

Nisam uopšte mogao da verujem da će ona toliko dugo ostati aktuelna. Napravio sam je u vojsci. Snimao sam ploču u Ljubljani i falila mi je jedna pesma. Nisam imao inspiraciju za tekst, pa sam je snimio kao instrumental i kao, nema veze, možda je niko neće slušati. I eto šta se desilo.

Jesi li je svirao pre snimanja vojnicima?

Nisam, napravio sam je za jedno veče i sutradan je snimio u studiju. Uglavnom kada se ne nadaš stvari postanu hit. To mi se desilo i sa „Šošanom“.

Da, „Šošana“ je imala veliki internacionalni uspeh.

Ta pesma je nastala u vreme kada sam svirao sa mojim tadašnjim bendom u Luksemburgu. Iz čistog zezanja počeo sam da sviram temu, a oni su počeli da me prate. Tu su bile i kolege iz Luksemburga koji su se oduševili pesmom. I desi se da je snimim posle nekoliko meseci baš s njima. Iz čistog zezanja sam napravio „Šošanu“ koja je postala svetski hit. To je bilo snimljeno za veliki Polydor i ljudi iz te kuće su smatrali da je to jako komercijalna stvar. Izdali su je u sedam evropskih država plus Maroko, Tunis, Alžir. Prodalo se milion singlova u celom svetu i kod nas u Jugoslaviji u 200.000 komada. Dali su mi prava za Jugoslaviju, ali nisam imao prava za svet. Tako da nisam zaradio par miliona koje je trebalo da zaradim, ali nije mi žao.

Dugo su je prepevano pevali Zvezdini i Partizanovi navijači?

Da, a u Nemačkoj je pevaju navijači Nirnberga. Samo je naravno nemački tekst. Nikada se ne zna šta će ispasti od neke stvari i to je draž ovoga posla. Koncentrišeš se na jednu pesmu, a onda neka druga, koja je bila autsajder, postane veliki hit. Kasnije uopšte nisam hteo da sviram „Šošanu“. Ona se stalno vrtela na radiju i nisam mogao više da je slušam, a kamoli da je sviram. Samo jednom 2010. godine na Guitar art festivalu.

Jesu li te zvali tada da nastaviš karijeru u inostranstvu?

Imao sam ugovor sa Polydorom na četiri godine, ali sam morao da se vratim u Jugoslaviju da odslužim vojsku i ode sve u propast. Sve do osamdesetih kada sam otišao u Nemačku. Onda je sve krenulo svojim putem.

Za koga si sve snimao?

Snimao sam za britansku megazvezdu Engelberta Hamperdinka. I njega nisam susreo tokom snimanja, a tri meseca sam radio za njega. Ali najbitnije je da te upoznaju ljudi iz posla i onda idu narudžbine. Najveći uspeh su bili instrumentali sa Minhenskim orkestrom. Svirao sam i za nemačku zvezdu Uda Lindberga. Otišlo je 800.000 ploča za tri nedelje, a posle nismo brojali. To je bilo 1991. Bio sam prvi na toplistama u Nemačkoj, Švajcarskoj, Belgiji. Pesma „Hour Song“ bila je na prvom mestu, a iza mene na Bilbord listi u Nemačkoj su bili Fil Kolins, Rokset, Tina Tarner… To je bio najveći uspeh. Onda je došao menadžer Borisa Bekera i ulagao u nas, Minhenski orkestar, jer je znao da će se višestruko vratiti. Ta vremena više ne postoje, nema više tih ogromnih studija. Sad je kompjuter, kartica, snimaš kod kuće. Veliki studiji su propali i nema klijentele kao nekada.

Bio si i kao predgrupa na koncertima velikih zvezda?

Da, bio sam na velikim turnejama sa Santanom, Džoom Kokerom, BB Kingom.

Kakav je osećaj kad sviraš sa Santanom?

Sa Santanom je bilo 40 koncerata na turneji. Pamtim koncert na stadionu Sarbrikena u Nemačkoj. Bilo je oko 50.000 ljudi. Jednom sam tokom tih koncerata sa Santanom počeo iz zezanja da sviram kao poslednju stvar celu temu njegove „Samba pa ti“. I onda sam stao. Neću da mu kvarim. Narod je poludeo. Njegov bend mi kaže: „Ti sviraš bolje Santanu nego Santana.“ I on je bio oduševljen. Ali mi je njegov menadžer rekao: „Nemoj to više da radiš.“ Svirao sam i kao predgrupa BB Kingu i on mi je posle jednog koncerta rekao: „Čoveče, šta ti radiš ovde? Dođi kod mene u Las Vegas, ja ću ti biti menadžer i videćeš šta ćemo da uradimo.“ Odgovorio sam mu: „Imam malo dete, i to me zanima više nego bilo koja karijera.“ Moj menadžer me je pritiskao da to uradim i odem u Ameriku. Ali ja nisam mogao da ostavim porodicu u Nemačkoj i da odem u Las Vegas. Uvek mi je porodica bila najvažnija.

Napadali su te jer si u Srbiji devedesetih snimio rodoljubive pesme, pa su mnogi mislili da sarađuješ sa SPS-om, sa vlastima? Uradio sam dve pesme. Zvali su me iz SPS-a 1999. i pitali me: „Zlatko, imamo pet-šest kompozitora koje smo hteli da angažujemo za dve pesme, za partiju, ali smo se odlučili za tebe.“ To je za mene bio posao. Odem u centralu SPS-a. Sačekali su me i rekli su mi – ovo nije za reklamu partije nego da budu dve rodoljubive pesme. Odgovorio sam im da nikad nisam radio rodoljubive pesme ali ću za Srbiju rado. I uradio sam pesmu „Moja Srbijo“. Šteta što to ljudi vezuju za Slobodana Miloševića, za SPS. Nisam nikada bio član bilo koje partije. Sretali su me ljudi na ulici i napadali: „Sram te bilo, ti si član SPS-a.“ Odgovarao sam im da nemam veze sa SPS-om. Bilo mi je neprijatno. Ljudi ne mogu da shvate da je moj posao da radim namenski muziku, pa bilo da je to reklama, film. Bio je to neki težak period. Imao sam porodične probleme i od 1994. do 2000. sam boravio u Beogradu. Imao sam pet ili šest garancija iz Nemačke ali nisam dobijao vize. Onda sam jednog dana otišao direktno u konzulat u Beogradu. Konzul je sišao dole i kaže mi: „Zlatko, ajmo kod mene gore.“ I odemo gore i on mi kaže: „Ljudi, vi ste super umetnici, šta vam treba, dajte pasoš.“ I žena se vratila sa vizama.

Kako ti je delovalo kad se raspala Jugoslavija, bio si među pet YU gitarista?

Bilo mi je strašno žao. Ljudi su krenuli u nacionalizam što je bilo tragično. Ja sam svirao i u Sloveniji, Hrvatskoj, snimio pet albuma za Jugoton, i uvek sam bio dobrodošao svuda. Mislim da je nacionalizam jako loša stvar. Ne mogu da zaboravim neke stvari koje su urađene mom narodu. To nikako ne mogu da zaboravim, ali ne mogu da mrzim zbog toga.

Prvi si obrijao glavu u Jugoslaviji?

To je bilo 1983. I malo je bilo nas obrijanih do glave. Samo nas trojica: Jul Briner, Kodžak i ja i ovih ostalih hiljadu u zatvorima. Samo nas trojica ćelavih na slobodi. A desilo se to jednog dana 1983. u Švajcarskoj u samo jutro. Pogledao sam se u ogledalo i rekao: „Šta je ovo?“ Uzeo sam mašinicu i obrijao se do glave. Kad sam posle toga prvi put izašao na ulicu, svi su se okretali za mnom.