Odlazak Ivice Osima, koji je nadimak Švaba dobio još za svojih mladih dana u Sarajevu, pogodio je čitav „region“ jer je preminuo čovek koji je predstavljao skup simbola. Švabo je, međutim, tokom karijere ostavio trag i mnogo dalje od Balkana. Od Japana, do Austrije.
U Gracu, gde je radio i živeo, i gde je na kraju i preminuo, na gradskom stadionu okupilo se 4.000 ljudi kako bi mu uputilo poslednji pozdrav.
Oko terena su gorele baklje, a reflektori su sijali 81 minut, jer je Osim preminuo pet dana pre svog 81. rođendana.
Upravo bi danas, na Đurđevdan, proslavio rođendan.
Sa tribina je odjekivalo i skandiranje: „Volimo te, Ivica Osim“.
Nedeljnikova priča, umesto oproštaja
Oni koji su ga voleli, tvrdili su da je Osim imao priliku da odvede tim na vrh sveta i da bi takva euforija zauvek promenila istoriju Jugoslavije. Da bi, samo da je Hadžibegić bio precizniji, krvavi pir bio izbegnut. Samo da je Piksi pogodio penal, sve bi se samo rešilo. Samo da je Genije ubacio loptu u praznu mrežu sa dva metra.
Oni koji su ga prezirali, tvrdili su da je Osim lično upropastio šanse Jugoslavije, prateći samo lični interes i da je terajući inat onemogućio da se dogodi čudo. Da nije bilo mesta za izraubovane igrače. Da je trebalo da vodi i mladog Jugovića u Italiju. Da je Šuker morao da igra. Da je Pančev morao da igra.
A istina je bila i jeste tačno na sredini.
Nije bilo ni suve genijalnosti, ni detoniranja čuda u paramparčad.
Ali su mitovi nastavili da se razvijaju. I Osim je vrlo često u njima igrao važnu ulogu.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 5. maja
Tagovi
