Intervju sa arhitektom Dragoljubom Bakićem bio je naslovna priča 388. broja Nedeljnika, objavljenog u junu 2019. godine. Zbog vesti da je čuveni arhitekta preminuo, prenosimo intervju u celosti.
Niko ko se smatra Beograđaninom, pa čak ni oni koji ga nerado posećuju, ne može da izbegne ideju o Beogradu kao gradu s duhom, kojim se toliko ponosimo. Ali šta čini duh jednog grada i ko i kako ima pravo da ga menja? Najglasniji u odbrani onoga što se naziva simbolima grada i kritici načina na koji se menja, rekonstruiše i gradi Beograd danas, jeste arhitekta Dragoljub Bakić, član Akademije arhitekture Srbije, uz čije ime se najčešće pominju građevine kao što su naselja Galenika, Višnjička banja, hala Pionir (koje je gradio u koautorstvu sa suprugom Ljiljanom)… Kao autor brojnih objekata i urbanističkih celina u Srbiji i inostranstvu, vrlo vatreno brani, kako kaže, identitet Beograda.
Šta je identitet a šta simbol Beograda i kako se menjaju ti simboli, ako se uopšte i menjaju?
Identitet jednog grada je zasnovan na njegovoj stvarnosti i na njegovim mitovima prošlosti. Čine ga i svi istorijski slojevi i šta je od njih danas ostalo. Čine ga njegove ulice i trgovi, ali ga pre svega čine ljudi koji u njemu žive. Sve to zajedno čini da jedan grad doživimo u jednom trenutku ili da ga pamtimo u sećanjima. Svaki stanovnik grada obeležen je tim identitetom, određen je koordinatama bilo kuće u kojoj živi, bilo ulice ili trga gde se ta kuća nalazi, bilo gradskim rečnim obalama, kao i svitanjima ili zalascima sunca dostupnim sa prozora ili terasa ili bilo kog od tih toponima razmeštenih u gradskim – urbanim prostorima. To ga i te kako određuje kao jednu od živih ćelija gradskog organizma i u trodimenzionalnoj materijalnoj i u duhovnoj matrici. Sve to utiče na formiranje našeg građanskog karaktera i naše građanske prirode.
Sve to je sadržano u identitetu jednog grada.
Što se Beograda tiče, može se reći da mu je sa identitetom sve potaman. Ništa tu ne fali – zapravo se može reći da je po tom pitanju veoma bogat i po tome što je vidno i iznad zemlje i po tome što je veoma plitko pod zemljom. Napori koje sadašnja uprava Beograda ulaže kako bi mu taj identitet promenila samo govore o količini neukosti loših đaka koji su ga se dočepali i koji mu već sedam godina prave velike štete od kojih će mnoge ostati nepopravljive. Beograd se pre svega može pohvaliti da je jedan od najstarijih kontinuirano nastanjenih gradova Evrope. Čini ga jedna bogata topografija sedam zatalasanih bregova razmeštenih na raskošnom ušću dveju velikih evropskih reka – Save i Dunava. Što se simbola tiče, oni mogu biti stalni – postojani, kao i veoma promenljivi u zavisnosti od vlasti koje upravljaju gradom i njihovih ambicija da promovišu svoje simbole po kojima će ih pamtiti. Po ovom pitanju Beograd nije dobro prošao ni u svojoj istoriji niti sa tim uspeva da se izbori danas kada novi vladari na sve načine pokušavaju da trajno ostave svoje tragove, ne obazirući se na štetu koju mu na taj način nanose.
Kako se menjao duh Beograda i po čemu je bio specifičan? Na šta, ili na koga smo se ugledali?
Genius loci – duh mesta. Lorens Darel u svojoj knjizi putopisa kaže: „Duh mesta u najvećoj meri određuje kulturu sredine“, za njega su predeli značajniji od likova. Rekao bih da duh mesta određuju četiri osnovna parametra. 1. Prirodni resursi – pozamašna panonska ravnica pa onda onih već pomenutih sedam brda i dve reke. 2. Istorijski resursi – slojevi koje su ostavili Kelti, pa Rimljani, pa Vizantinci, pa Turci, pa Austrijanci, pa opet Turci, i na kraju ruralni i građanski Srbi. 3. Profesionalni resursi – obrazovani i posvećeni vladari i profesionalci koji su promišljali i stvarali urbanitet. 4. Ljudski resursi – kao najvažniji i najveći potencijal.
Beograd je nekada smatran najveselijim, najradosnijim gradom Evrope. Semjuel Beket je zapisao: „Posebno sam impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda.“ Beograd je prve kafane imao još u XVI veku – aščinice u kojima se pila turska kafa. U XVIII veku Austrijanci su nam doneli pivnice. Beograd je 1836. godine imao 200 kafana, mehana i gostionica.
Kako vam on danas izgleda?
Većinu tih nekada poznatih boemskih kafana danas su zamenili splavovi sa primitivnom preglasnom muzikom i još primitivnijom jeftinom zabavom. Kakvo je danas stanje duha Beograda? Treba samo prošetati ovih majsko-junskih dana pored osnovnih i srednjih škola i videti i čuti kako beogradski đaci proslavljaju svoju maturu – koju najcrnju turbo-folk muziku slušaju zajedno sa svojim profesorima i kako sa podignutim rukama na tu muziku igraju. Nažalost, to je učinak onoga što im se nudi na dnevnoj bazi – najprostačkija tabloidna štampa i poražavajući programi na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. To je ravno zločinu. U poslednjih 30 godina koje su nas snašle, nisu stradala samo društvena dobra kroz pljačkaške privatizacije – nacionalna materijalna dobra, već i ono što je daleko vrednije – nacionalna duhovna dobra, stradale su nacionalne vrednosti i ukinute moralne norme. Nastupila je amnezija koja ne priznaje skromnost, solidarnost, uzdržanost, toleranciju, humanost, empatiju, volonterstvo, čestitost, jednom rečju – ljudskost.
Otkud onda tu „Staklenac“, koji je već decenijama privremena zgrada u samom centru grada? U šta on spada?
Da uzvratim pitanjem – otkud da Staklenac“ zauzme tako visoko mesto među pitanjima ili je možda to pravo pitanje koje govori kako su gradske vlasti često nedovoljno koncentrisane na pojedine veoma važne gradske teme.
Tom „Staklencu“ je oduvek bilo sve problematično: i lokacija na kojoj je podignut, i njegova prevaziđena arhitektura, i materijali od kojih je sklepan, a evo odoleva već više od 30 godina kao privremeni objekat podignut još davne 1988. godine da „ulepša“ Trg pred dolazeći Samit nesvrstanih održan 1989.
Ali mnogo strašnija od „Staklenca“ je nedavna izjava doskorašnjeg glavnog urbaniste Beograda da će od „Staklenca“ pa sve do Kalemegdana biti najveća pešačka zona u Evropi sa svojih sadašnjih 20.000 kvadratnih metara i sa planom da naraste i na čitavih 50.000 kvadratnih metara.
Namera da se pravi takvo jedno pešačko ostrvo sa koga su uklonjeni svi drugi vidovi saobraćaja predstavlja pravi urbani terorizam nad žiteljima centralnog gradskog jezgra u kome se nalaze najvažnije kulturne institucije ovoga grada koje moraju ostati pristupačne svim vidovima javnog prevoza radi osnovnog urbanog komfora svih građana.
Insistiranje na ovako pogrešnom konceptu govori o razmeri neukosti, nebrige i bestidne samovolje trenutne gradske vlasti.
Ovakve nerazumne stvari se dešavaju kada nesrećnim okolnostima gradonačelnik ovako zahtevnog grada postane neozbiljna i neodgovorna ličnost, pa sve ono što bi on morao da radi, preuzme drugi ešalon službenika gde onda bahati podnarednici koriste svoju šansu i preuzmu svu vlast i moć da sprovode silu. Dragan Velikić u svojoj najnovijoj knjizi „Adresa“ koja predstavlja odbranu Beograda na jednom mestu kaže: „Strašne sile obrušile su se na Beograd. Ne opsedaju ga spolja, već iznutra.“
Da li su Beogradu potrebni novi simboli i kada gledamo njegov dosadašnji izgled, šta bi oni bili?
Beogradu nisu potrebni novi simboli. On ne može da se izbori ni sa ovim koji sada postoje. Jedan od njih su i ostaci srušenih zidova Generalštaba Nikole Dobrovića. Beogradu je potrebno generalno resetovanje, a to znači – ne proizvodnja novih simbola i novog urbanog populizma već briga da Beograd postane bolje mesto za život. Mnogi faktori utiču na održivi razvoj gradova, ali je onaj ključni faktor – razvoj gradske infrastrukture, i to pre svega saobraćajne. Dobro rešen saobraćaj upravo daje pravo mestu u kome žive ljudi da se nazove gradom. Beogradu je nažalost saobraćaj najslabije mesto, pored sveukupne zastarele i neadekvatno održavane infrastrukture. To ga čini ranjivim – čini ga neudobnim gradom za život ljudi. To sve maltretira i muči ljude na dnevnoj bazi, to ih čini nesrećnim, namrgođenim, zabrinutim i na kraju opravdano agresivnim. To im remeti radost življenja i skraćuje život.
Kako se menjao predratni Beograd, a kako onaj posle Drugog svetskog rata?
I predratni Beograd i onaj posle Drugog svetskog rata imao je samo uspone. „Period između dva rata predstavlja procvat i urbanizma i arhitekture Beograda. Pokret za oslobađanje arhitekture od klasicizma i istoricizma – Moderna, rodio se u prvim decenijama XX veka na zapadnom delu Planete, gde se u galopu impresivno razvijao. Modernu smo upoznavali na predavanjima profesora Nikole Dobrovića kroz vrhunske njene – svetske domete. O Brašovanu i drugim gromadama srpsko-jugoslovenske Moderne nismo mogli čuti na našem Arhitektonskom fakultetu već smo ih kasnije sami otkrivali na beogradskim ulicama“ (Anatomija B & B arhitekture – arh. Ljiljana Bakić, Razgovor sa istorijom, str. 277).
Redom:
– 1924. raspisan je međunarodni konkurs za prvi Generalni plan Beograda.
– 1927. raspisan je međunarodni konkurs za Terazijsku terasu i silazak na Savu – prvu nagradu na konkursu dobija arh. Nikola Dobrović koji 1948. postaje prvi glavni arhitekta Beograda.
– 1934. pušten je u saobraćaj lančani drumsko-tramvajski most – Brankov most.
– 1938. prvi put se u opštinskom glasniku pominju tri linije metroa, i to – prva: duž ulice kralja Aleksandra–Tašmajdan–Terazije–Zemun, druga: Kalemegdan–Slavija–Autokomanda–Voždovac, i treća: Topčider – Glavna železnička stanica – Dunav stanica. Za proteklih 80 godina ove trase se nisu mnogo menjale i sve su se ukrštale u trouglu Terazije–Slavija–Tašmajdan, da bi danas novi gradski mudraci sve promenili sa novim trasama koje idu po obodima grada i zbog „Beograda na vodi“ ukrštaju se na Savskom trgu.
– 1950. donosi se novi Generalni urbanistički plan koji predviđa početak gradnje Novog Beograda za 400.000 stanovnika. Još tada se identifikuje prostor Savskog amfiteatra sa 100 hektara i određuje namena – budući kulturni centar sa isključivo objektima javne namene niske spratnosti.
– 1972. donosi se novi Generalni urbanistički plan koji predviđa početak projektovanja beogradskog metro sistema sa pet gradskih linija i četiri prigradske linije i osniva se Sektor za metro.
Da li biste kao autor hale Pionir (supruga Ljiljana i vi) dali dozvolu da se ona proširi, da li je to uopšte moguće, na čemu se već radi?
Takvu dozvolu ne bih dao nikada jer bi to značilo da bih bio odgovoran da tamo padaju ljudi sa tribina i galerija.
Gradske vlasti mogu da intervenišu na poboljšavanju uslova održavanja sportskih priredbi samo u prostoru partera Pionira. To znači – novi parket, nove teleskop tribine, novi koševi, nove sanitarije u svlačionicama za sportiste – šta god – ali ne smeju da preduzimaju nikakve intervencije na tribinama i galerijama gde je postavljeno 5.000 fiksnih sedišta i ona moraju ostati u tom broju. Povećanje broja sedišta na galerijama uzrokuje promenu komfora gledaocima, ugrožava im vizure a pogotovo im ugrožava bezbednost jer se moraju poštovati svetske norme koje se odnose na prostore u kojima se okuplja veliki broj ljudi. Pre svega to je veoma dinamična publika koja u svoj boravak na tribinama unosi maksimum navijačke strasti – ona skače, ona maše zastavama – njoj je potreban prostor koji joj je sada tamo omogućen. I taj prostor koji dobija svaki gledalac na samoj paraboli konstrukcije nagiba galerije se ne sme remetiti nikakvim naknadnim umetanjem novih sedišta.
Za „Beograd na vodi“ ste govorili da je sve nelogično, nemoguća misija i da će se pokazati potpuno pogrešnim i da će uništiti grad. Šta će se dogoditi kada bude dovršen?
Iskreno se nadam da neće nikada biti dovršen. Još od prvog dana sumnjam da ti koji nam predstavljaju taj projekat kao nešto od najvećeg nacionalnog interesa zapravo su zainteresovani samo za zemljište neposredno uz samu reku jer je ono najatraktivnije, najisplativije i samim tim najvrednije. Sve ono ostalo od ukupno 160 objekata različite spratnosti mislim da nije u zoni njihovog interesovanja. Sve skupa to i jeste nemoguća misija ugurati u Savski amfiteatar 2.000.000 kvadratnih metara koji tamo jednostavno ne mogu da stanu. Ni pola od toga.
Kada bi se to sve izgradilo i tu uselilo nekih 20.000 ili 25.000 stanovnika, njih pre svega tu treba dovoziti i odvoziti, a to bez metroa, novih mostova, tunela ispod Terazijskog grebena, železničke pruge i ulicama dignutim na sprat jednostavno nije moguće. Znači da je tamo saobraćaj nemoguća misija kao i sve ostalo.
Za to tako ogromno naselje, kako se zamišlja, treba 40.000 parking mesta (na svakih 50 kvadratnih metara jedno parking mesto, po važećem zakonu) a to je 100 garaža veličine one ispod Pionirskog parka.
Za taj broj ljudi treba 25.000.000 litara vode dnevno, a to je novi pogon u Makišu.
Za sve te monstrume od kuća, koje bi uzgred po svojoj opremi trebalo da budu i tzv. pametne kuće, treba bar 100 megavata instalisane snage. Znači najmanje bar tri energane na gas koje se smeštaju u objekte priličnih dimenzija kojih tamo na maketi nigde nema. A šta ako sutra Evropska komisija i Dunavska komisija zabrane da se kanalizacija direktno otvorenim cevima izliva u Savu? Sve dok podzemni interceptor ne pokupi sve otpadne vode (fekalije) i odvede ih u fabrike za prečišćavanje – tu nema kanalizacije već tu ima anticivilizacije.
U Generalnom urbanističkom planu donetom 2003. najavljivani su brojni projekti, pa je Savski amfiteatar trebalo da bude izgrađen tako da tamo bude kulturni centar Beograda, i to na obe obale Save, sa objektima javne namene. Zbog čega ta ideja nikada nije realizovana?
Svi generalni urbanistički planovi – urbanistički ustavi glavnog grada, posle rata donošeni i 1950, i 1972, i 2003. godine, za ovaj prostor Savskog amfiteatra, kao i prostor preko puta na levoj obali Save, evo 70 godina – planirali su da na tom mestu kao najvrednijem zemljištu i u geometrijskom centru prestonice bude budući kulturni centar Beograda. Tu bi bili univerziteti, studentski kampusi, biblioteke, muzičke dvorane Opere i Filharmonije, kulturne ustanove, muzeji – jednog dana kada Beograd za to bude imao novca. Tako su ovo mesto godinama za tu namenu čuvali svi posleratni generalni urbanistički planovi. Svi ti objekti bi bili slobodni u jednom velikom parku sa bogato dimenzionisanim šetalištem uz reku i nijedan od tih objekata ne bi bio viši od četiri sprata.
Nikada za ovih 70 godina tu nije planirano nikakvo stanovanje i nikakvi automobili, već je stanovanje bilo predviđeno da se razvija u pravcu Obrenovca, u pravcu Avale, u pravcu Grocke. Tako su nekada planirali odgovorni profesionalci uz podršku odgovorne gradske uprave. Danas je sve to odbačeno i trenutno se uz samu reku Savu betonira 350.000 kvadratnih metara džinovske betonske garaže za potrebe najvećeg šoping mola na Balkanu. Novi planeri i njihovi nalogodavci tako zamišljaju silazak Beograda na reku. Nedavno je sociolog profesor Jovo Bakić jednostavno objasnio da se tu radi o akumulaciji razvlašćivanjem, kada se opšte dobro, javno dobro brutalno prevodi u privatno vlasništvo uz pomoć sile i moći.
Deo kod Studentskog parka, ako se ne varam, deo je na kojem ništa nije građeno u modernom dobu, zapravo još od antičkog perioda. Treba li sada tu da bude – garaža?
Prostor Studentskog parka je sredinom XIX veka bio Veliki pijac na koji se od ulazne kapije stizalo jedinom pravom ulicom. Sve ostale ulice u okviru Beograda u Šancu su bili krivi turski sokaci gde su živeli turski civili. Njih je čuvala vojska smeštena na samoj Beogradskoj tvrđavi. U to doba i Pariz je bio opasan srednjovekovnim zidinama. Godine 1853. Napoleon III i Žorž Ežen Osman krenuli su sa novom regulacijom Pariza probijajući njegove čuvene bulevare. Samo 14 godina kasnije, 1867, knez Mihailo i profesor Velike škole Emilijan Josimović takođe prave novi regulacioni plan Beograda postavljajući strogu ortogonalnu mrežu ulica, i to upravo polazeći od regulacije Vasine ulice, na čijoj regulaciji je već krajem pedesetih godina bilo izgrađeno Kapetan Mišino zdanje. Zato je ta ulica toliko važna za urbanitet Beograda i zato je treba sačuvati za javni saobraćaj protivno nameri novih urbanih varvara koji bi da je potpuno zatvore i pretvore u kafansko carstvo od zida do zida – celim njenim profilom. To je pravi primer pljačkaške privatizacije javnog prostora kojoj smo svakodnevno izloženi u neverovatnoj stvarnosti gde samo iskaču nove i nove urbane besmislice i urbani incidenti.
U prostoru same Vasine ulice između Kapetan Mišinog zdanja i Studentskog parka nisu nikada građeni stambeni objekti čiji bi podrumi mogli da ugroze autentične arheološke celine za koje se opravdano pretpostavlja da se nalaze na tom mestu iz doba Rimskog carstva – civilno naselje Singidunum. Zato je ravno zločinu ukoliko se sa gradnjom predviđene trospratne podzemne garaže otpočne pre nego što se pristupi sistematskim i detaljnim arheološkim istraživanjima ukupnog Studentskog trga.
Saobraćaj je, čini se, sve problematičniji u Beogradu, i to ne samo zbog radova, vrlo lako sve stane. Kad ste već pominjali pešačku zonu, kako će ona uticati ne samo na saobraćaj?
Saobraćaj je veliki problem Beograda i ja mislim da će uskoro sve da stane. Beograd je potpuno na kolenima što se tiče saobraćaja. Beogradu fali metro, fale mu mostovi, a ni one prilike koje je nedavno imao, na primer sa Slavijom – nije iskoristio. Umesto da se saobraćaj na Slaviji radikalno rešava podvožnjacima i nadvožnjacima, on je ostao u jednom nivou dodatno otežan besmislenom fontanom. Čitav saobraćaj jednog glavnog grada mogu da zaustave četvoro ljutih taksista samo ako reše da u svakoj traci zaustave svoja vozila. Veza Novog Beograda sa starim delom grada nikada nije dobro rešena i to stvara svakodnevne probleme. Nedostaje most iz pravca Nemanjine ulice za koji su već bili urađeni projekti i stubovi već bili obeleženi na terenu – pa se odustalo. Nedostaje drumsko-železnički most kod Vinče koji bi pokupio sav teretni saobraćaj sa Obilaznice i sav teretni železnički saobraćaj. Nedostaje veza Bulevara Nikole Tesle sa Donjim Dorćolom i kada se još zatvori saobraćaj preko Trga republike gde dnevno prolazi 60.000 vozila – onda se napravi haos.
Sa planiranim širenjem centralne pešačke zone ovaj haos se samo uvećava, a žiteljima centralnog gradskog jezgra kojih je više od 10.000 život se čini nepodnošljivim. Zato građani ne smeju dozvoliti umišljenim gradskim planerima da za saobraćaj zatvore Kolarčevu ulicu, Vasinu ulicu i Uzun Mirkovu ulicu kako bi se preko Tadeuša Košćuškog ostvarila laka veza sa Dorćolom. Ako se već i pravi pešačka zona, ona ne sme ostati ogromno pešačko ostrvo kao neki urbani geto, već se mora ispresecati ulicama sa javnim saobraćajem koje bi građanima bile na udaljenosti ne većoj od 100 metara, što predstavlja neki minimum urbanog komfora.
Navodite i problem kanalizacije u Beogradu, tvrdite da je nemamo jer se izliva u Savu i Dunav (i da će to biti problem u pristupanju EU), na šta je reagovao i predsednik države, odgovorivši vam da mi imamo kanalizaciju i da se pravi nova. Šta znači da „nemamo kanalizaciju“?
Na moju kritiku da kanalizacija „Beograda na vodi“ samo uvećava našu ukupnu bruku, zbog koje nikada nećemo zatvoriti poglavlje o zaštiti životne sredine kod uključenja u zajednicu evropskih naroda – vrh države me je počastio raskošnim uvredama pitajući se da li sam ja normalan, da li sam zdrav i da li sam pri sebi. Ja im sada uzvraćam istim rečima i tvrdim da se gradska uprava ne bavi ovakvim kapitalnim projektima koji su neophodni Beogradu, već se populistički isključivo bavi urbanom estradom koja stvara privid da se o Beogradu brine i stalno nešto radi. Beograd je za 40 godina uspeo da napravi samo polovinu kanalizacionog interceptora, tačka. Nijednu od pet fabrika koje bi trebalo da prečišćavaju otpadne vode Beograda nije ni počeo da gradi. Nijednu, tačka.
Bilo je burno na javnoj raspravi o izgradnji gondole, koju ste nazvali „ludilom“. S druge strane, gradske vlasti govore o njoj kao o turističkoj atrakciji. Gde je istina?
Zapravo se radi o najbanalnijoj žičari kojoj tu nikako nije mesto niti postoji ijedan racionalan razlog za njeno građenje. Ona je samo još jedna u nizu tih populističkih akcija za koju ljudi iz gradske uprave tvrde da će doneti brdo novca jer će turisti hrliti da se tom žičarom voze. Kako bi opravdali tu investiciju, izvode računicu da će prevozeći 3.000 ljudi svakog sata vratiti uloženi novac za šest godina. Sumnjam da će ovoliko putnika imati i za mesec dana. Niko na svetu ne pravi žičaru koja treba da se popne na nadmorsku visinu od 40 metara. Iz tog razloga njihova žičara se sa Kalemegdanskog platoa prvo penje uvis nekih 20-25 metara da bi postigla potrebnu visinu iznad reke koja je ipak plovna i gde ispod te žice i tih kabina moraju ipak prolaziti nekakvi brodovi. Iz tog razloga žičaru nose monstruozni metalni stubovi razgranati pri vrhu visine 42,5 metara, koji se kao ružni ožiljak transponuju na kalemegdanske bedeme i štrče uvis iznad njih, zaklanjajući najlepši mogući vidik sa zidina Kalemegdana.
Ono što najviše čudi je ignorantski odnos prema činjenici da će Unesko skinuti Beograd sa liste na kojoj je bio u sklopu „Istočne granice Rimskog carstva – Limesa“, pa tako izgubiti mogućnost da se uvrsti u Evropsku kulturnu baštinu i pravo na zamašna novčana sredstva predviđena za zaštitu i održavanje ovog značajnog kulturnog dobra svetskog značaja.
Uprava grada vam je odgovorila da oni prave lepši grad i da imaju svoju viziju.
Ta priča o pravljenju lepšeg grada u koji će zato dolaziti više turista tipičan je slogan za bestidni politički cinizam sa kojim se svakodnevno srećemo na ulicama Beograda. To samo potvrđuje dominantnu političku volju države i u najmanjem urbanom detalju. Što se tiče njihove vizije, koju nikada javno nisu pokazali i obrazložili građanima i struci, ona je samo demonstracija bahatog političkog pragmatizma iz koga isijava nasilje. Kakvu smislenu viziju mogu imati loši đaci?
Kažu da je arhitektura oblast autorskih prava i značajan činilac kulture jednog naroda. Šta biste vi, kao neko ko je gradio njegove simbole, rekli, šta je naša kultura danas?
Arhitektura jeste značajan činilac kulture. Zato stanje naše arhitekture danas najbolje govori i o stanju u našoj kulturi. Ako mi samo u Beogradu imamo 2.500 arhitekata a „Beograd na vodi“ nam projektuju arhitekte iz Abu Dabija, park Ušće nam projektuje arhitekta iz Danske, Studentski trg nam projektuje arhitekta iz Austrije, a na pet najvažnijih lokacija u Beogradu se zidaju objekti prema projektima izraelskih arhitekata, onda to najbolje govori i o stanju naše kulture danas. Naravno da ja za to najviše krivim svoju struku – danas i ovde. Arhitekta pre svega mora da se izbori za svoju samostalnost kako bi mogao da bude odgovoran za javni interes, što je sastavni deo njegove profesije. Arhitekta od digniteta mora pre svega da kroz svoju praksu nauči da tumači zahteve sopstvenog vremena i kako da ih utka u osnovnu strukturu svog arhitektonskog dela. Zato je stvaranje arhitekture pre svega društvenopolitički angažman prvog reda.
Arhitekta mora biti zainteresovan za opšte stvari. Mora biti politički svestan. Pod političkom svešću ne podrazumeva se nikakva partijska pripadnost, već stepen svesti koji mu daje mogućnost da prepozna misiju i etiku arhitekture, etiku svoje profesije u određenoj političkoj zajednici. Ako se arhitektonska praksa opredeli za bezbrigu prema pripadajućem društvenopolitičkom okviru u kome deluje, onda će i društvo odgovoriti bezbrigom za arhitekturu, što se kod nas danas dešava.
Jedan grad mora stalno da se menja i to je u redu. Da vas sada pitaju, kako biste ga vi menjali?
U poslednjih 30 godina Beograd se mnogo promenio. Postao je grad lošeg duševnog stanja. Postao je jedan ružan grad u kome je loš kvalitet života. Beograd nije uspeo da se izbori sa divljačkom divljom gradnjom. Beograd su upropastili neuki i pohlepni investitori i još pohlepniji gradski činovnici. Beogradu nema spasa.
Tagovi
