Četiri asa. Može li ruka da bude bolja? Peta karta može da bude šta hoće, pomisli kartaroš dok iz nozdrva ispušta dim što se lepi za tavanicu kafane. Gleda preko četiri asa na budućnost i na talon, unapred baca na njega više nego što je planirao da uloži. Pa se šokira. Džoker. Neko nije dobro promešao karte. Hoće li stvarno poker asova propasti?
Kada smo odlučili da vam kartu po kartu predstavimo reprezentaciju Srbije, gledajući preko četiri njena najveća asa na budućnost u Kataru, znali smo – iskustvo je čudo – da svaka ruka srpskog fudbala, koliko god dobro na početku izgledala, na kraju mora da se završi greškom. U blefiranju. Ili u deljenju. Svaka je generacija imala svoju aferu. Od „puma“ kopački, do Osimovog stana na moru, od Petkovog sina, do Banetove kapitenske trake. Znali smo da i ova ruka, ovaj tim kakav dugo nismo imali – generacija Z kaže nikad, Y od 1998, a X od Čilea – mora imati neki svoj skandal. I ako je to neizbor Bjekovića za predsednika Saveza, dobro je. Znali smo, međutim, da ovaj tim, ova ruka koju imamo pred Katar može da ima i drugačiju sudbinu. Iako je to ulaganje i emocija i snova više nego što smo planirali da ih uložimo, ovo ipak nije poker, nego fudbal. I ovaj džoker, posle četiri asa, ne znači novo deljenje.
Džoker je nešto posebno. Dodatna vrednost.
***
Kada je Nikolaj Ostrovski završavao roman „Kako se kalio čelik“, bio je u samrtničkoj postelji, potpuno oslepeo, a kraj knjige diktirao je svojim saradnicima. On je bio čelik o kom je pisao. Metafora vremena o kom je pisao. Roman je postao simbol socijalističkog realizma, vrlo cenjen na Zapadu.
U filmu „Kako se kalio čelik“ postoji ona scena na kolodvoru, u kojoj majke, sestre i devojke prate svoje voljene u rat, u sigurnu smrt, i devojka na pločniku, koja trči pored voza, u rukama nosi kesicu jabuka i pokušava da je ubaci u ruke opružene kroz prozor. I taman kad uspe da je do ruku doturi, kesa se pocepa i sve jabuke se razlete po pločniku.
To je metafora srpskog fudbala. I on, kao Ostrovski – a u sličnim su godinama, pisac je preminuo sa navršene 32, srpskom je fudbalu ovo 30. samostalna – boluje i u samrtnom ropcu, kada su već svi digli ruke i kada su se sve jabuke rasule iz kese, ispisuje posebne stranice svoje istorije.
I apsolutno niko ne veruje da ta priča, simbol fudbalskog realizma, priča koju i ljubitelji fudbala na Zapadu cene i svaki čas na nju pogleduju dajući joj „dark horse“ nadimak, ima kraj pre Katara, pre najveće smotre.
U danu kada ovaj broj bude na kioscima, ostaće tačno 10 dana do početka Svetskog prvenstva, a jedan fudbalski tim – kako je to mnogo puta znalo da bude sa našim nacionalnim selekcijama – uprkos kontekstu u kom postoji, ima velike snove. I mi sa njim. Ovo je priča o tome.
Najjači aduti
Kada smo poslednji put imali ovakvu ekipu na okupu?
Nestašluci koji će, nepravedno, obeležiti prvi deo života i karijere Aleksandra Mitrovića, već su zaboravljeni. Oni koji su pratili njegov razvoj izbliza, tvrde da je Mitar bio samo mali vuk, sa velikom intuicijom i instinktom lovca, a da je danas veliki vuk spreman da vodi čopor.
Pored njega je u špicu mašina stvorena da rešava probleme, sa jakim antivirus sistemom. Dušan Vlahović je prvi prototip srpskog fudbalera za novo doba. Fudbalsko postrojenje sa sertifikatima iz budućnosti. Server na koji je prebačena kompletna memorija srpskog fudbala – i sećanja i snovi i ono nesvesno – ali ne da bi ga promenila, nego da se ne bi ponovila.
Iza njih dvojice, čovek koji je bio samo „mrša iz Bačke Topole što zna lopte“, pa postao kapiten Ajaksa, kapiten reprezentacije, lider tima, otpisane generacije čijim se pobedama danas nadamo. I jedan od retkih igrača na svetu koji jednim driblingom može da kreira crnu rupu u kojoj je sve na terenu prebačeno u njegovu frekvenciju.
Iza njega, ili pored, ili ispred, svuda okolo, gde je potrebno, još jedan koji može da razume tu frekvenciju. Sergej Milinković Savić bio je sjajan biser, ali je i on ojačao, sazreo, ne izgleda više kao Bambi na ledu, nego kao neki upravnik lutkarskog pozorišta koji sve konce na terenu drži u svojim rukama. I koji situacije na terenu kvari tako da budu bolje.
Koji je tim, sada stvarno, koji sastav naše reprezentacije imao ovakva četiri igrača u isto vreme, u dobroj formi, dobrog – okej, kucamo u drvo, pljuckamo u stranu – zdravlja i što je najvažnije dobrih odnosa?
„Čileanci“ su 1962. imali Šoškića i Šekularca i Galića i Jusufija. Čičini timovi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih imali su Džajića, Pižona, Bajevića, Marića, Jerkovića. Osim je u Italiju vodio i Piksija, i Savićevića, i Robija Prosinečkog, i mlade Pančeva i Šukera, i iskusnog Papeta. U Francuskoj je Sani imao na raspolaganju i Piksija, i Deja, i Mijata. I Ilija Petković i Radomir Antić imali su svoje adute. Uostalom, Krstajić je u Rusiju vodio tri od četiri ovogodišnja aduta.
Samo što to u Rusiji nisu bili isti ovi igrači.
I uvek je, od Arike do Firence, od Tuluze do Kalinjingrada, uvek je nešto nedostajalo. Dobra forma. Dobro zdravlje. Dobri odnosi. Dobar trener. Ovoga puta, izgleda, ništa ne nedostaje. Naprotiv, postoji i dodatna vrednost.
Nema eventualnosti
Od dolaska na mesto selektora Dragan Stojković Piksi je proizveo efekat leptira. Bio je ta mala promena koja se dogodi i izazove potpunu revoluciju. U odnosima igrača. U rezultatima. U percepciji javnosti.
Srbija igra izrazito napadački fudbal. Jedina neupitna stvar u vezi sa reprezentacijom Srbije jeste njen napadački potencijal. Sergej Milinković Savić i Dušan Tadić komanduju igrom u srcu terena, a njihova vizija i čitanje igre važni su aduti Srbije. Upravo na tome Stojković zasniva igru svog tima – na kreativnosti veznih igrača.
Na onome u čemu je bio toliko dobar da kada se skupe selektori iz čitavog sveta i druge bivše velike zvezde, oko Piksija uvek stoje makar tri čoveka. Tako je bilo i na terenu, a on je u svom ritmu rešavao svaki duel. Sada u tom ritmu, čije promene njegove dve produžene ruke na terenu lako prepoznaju, igra ceo tim.
Ispred njih su Aleksandar Mitrović i Dušan Vlahović, obojica u piku forme, gol-mašine.
Godinama su fudbalski analitičari iz Srbije pisali o tome da bi igra sa tri štopera mogla da donese najbolji rezultat, ali je uvek bilo nekih poteškoća. Kada su Aleksandar Kolarov (bivši kapiten) i Branislav Ivanović (bivši kapiten) prestali da igraju za reprezentaciju, a javnost prihvatila da formacija sa tri centralna beka jeste defanzivnija i sigurnija nego sa četiri odbrambena igrača u liniji – to je postao osnovni izbor selektora. I prethodnog i aktuelnog.
Ali je između ofanzivnog i defanzivnog dela tima, Piksi napravio jedan važniji izbor. Da bude pobednik, nevažno da li mu tim igra u formaciji 3-4-3 ili 5-3-2.
Pred utakmicu protiv Portugalije u Lisabonu, u kvalifikacijama za Mundijal, jedan srpski novinar pitao je selektora o „eventualnom plasmanu“. Stojković je rekao samo: „Šta eventualno? Ne postoji eventualno. Ići ćemo na Mundijal.“ Brzo je ta fora postala viralna, a danas je temelj samopouzdanja čitavog tima.
To samopouzdanje koje Piksi ima i činjenica da je decenijama simbol majstora fudbala u našoj zemlji, stvorila mu je autoritativnu poziciju, koju on ne zloupotrebljava. On stvari anticipira, prilagođava im se i pušta ih da teku. Igrači mu veruju, a Filip Đuričić se za Nedeljnik prisetio šta je rekao posle prvog treninga koji je Stojković vodio: „Gde je ovaj čovek bio celog mog života?“
Osnovna Stojkovićeva trenerska filozofija jeste: „Nije dovoljno samo da pobedimo. Bitno je i kako pobeđujemo. Želimo da igramo lepo, napadački, na gol više.“
Ali ta filozofija ima i jednu dodatnu vrednost.
„Loši smo ljudi, to je“
Odlazak u Montevideo i sastav tima koji je otišao u Urugvaj na prvi Mundijal, bio je direktna posledica uvođenja Šestojanuarske diktature i potpune centralizacije svake, pa i fudbalske, vlasti u Beogradu. Pedesetih je reprezentacija znala da bude i produžena ruka u političkoj igri vlasti na talonu međunarodnih odnosa. Kada je smenjen Ranković, kada je čvrsta ruka koja je gradila Partizan i njegove bebe popustila stisak, otpočeta je decentralizacija.
Ipak, do kraja šezdesetih godina gotovo da se nije dešavalo da u okviru reprezentativnog tima bude bilo kakvih problema i skandala. A onda je došlo prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj i prokletstvo koje je navučeno i pre nego što su ga Nemci zacementirali dve godine kasnije u završnici Evropskog prvenstva u Beogradu.
Ostaće do kraja neobjašnjeno ko je započeo i ostaće nevažno, ali se tim do kraja grupne faze Mundijala raspao i pojeo sopstvenu utrobu. Bilo je pogibeljnih startova na treninzima, neisplaćenih dnevnica u dojč markama, isplaćenih premija za sportsku opremu, a Karasi, koji je i sam bio optuživan da kvari ono što nije bilo kvarljivo, rekao je decenijama kasnije antologijsku rečenicu: „Loši smo ljudi, to je razlog. Ne gledamo šta će ostati iza nas.“
Iza te Čičine generacije je ostalo pravilo da uvek tim na Mundijal biva ispraćen uz neki veliki – ili naduvani – skandal. Od optužbi da je Ivica Osim od nekih igrača dobio stan na moru ne bi li oni dobili poziv, preko priče o tome ko posti, ko puši i pije u karantinu, do oduzimanja kapitenske trake dugogodišnjem kapitenu, smene selektora pred Svetsko prvenstvo i optužbi za lobiranje u ime menadžera na račun iskusnih igrača.
Uvek je bila neka greška, kakvu god ruku dobili, kakvim god štihovima raspolagali.
I ovaj put se od izbora predsednika Fudbalskog saveza Srbije pravi igrarija, koja nije vredna pažnje onih koji prepoznaju važnu promenu – ovi igrači nisu loši ljudi. Štaviše.
Čak i kada je u Rusiji dolazilo do problema, kada su ljudi „iznutra“ pričali o tome da neki stariji igrači buše mladog golmana, ili da mladi trpe pritisak i ucene od nekih starijih igrača, čak i kada se oko njih sve rušilo i javnost nepravedno svrstavala sve u kategoriju „splavara“ i neodgovornih probisveta, oni to nisu bili.
Shvatili ste već, ova reprezentacija i u tom smislu ima dodatnu vrednost.
Dodatna vrednost
Ovoga puta imamo tim.
Ni četiri asa u odličnoj formi, koje na prvenstvo vodi trener koji sve razume pre nego što se dogodi, ni činjenica (ili nada) da će biti ispraćeni bez velikog skandala, ništa od toga ne bi imalo toliki značaj da ova grupa igrača nije – tim.
Core ove reprezentacije, temelj i krov, čine igrači iz generacije koja je na Novom Zelandu postala prvak sveta i igrači „rubnih godišta“. Oni su zajedno odrastali, radili sa istom grupom ljudi i usvajali slične principe rada. Ekipa „novozelanđana“ posebno se izdvaja.
Kada je Veljko Paunović govorio za Nedeljnik o toj tituli na „Mundijalitu“, podvukao je više puta šta su bili osnovni principi rada.
„Tek kada smo izgradili dobre odnose među ljudima, pozabavili smo se odnosom prema igri. A u tom smislu glavni pokretač je bio da nikada nećemo odustati.“
Čuvena je anegdota o tome kako je ovaj teorijski princip primenjen u praksi. Tokom jednog okupljanja ekipa nije mogla da bude smeštena u Beogradu, pa su bili stacionirani u Jakovu i trenirali na terenu FK Srem. Na jednom od šuterskih treninga lopta je preletela ogradu i otišla u žbunje. Na kraju treninga, igrači su prebrojali lopte i zaključili da jedna fali. I počela je potraga. Iz ove perspektive nekome može da deluje smešno da Sergej Milinković Savić, Maksimović i ekipa tumaraju po žbunju tražeći jednu loptu, ali upravo je to bio proces koji je oblikovao tim. Veljko Paunović je posle više od sat vremena potrage poslao igrače u autobus i nastavio da traži loptu. Pao je i mrak, on nije odustajao. U jednom momentu je promenio logiku i pronašao je loptu u mrklom mraku.
„Uđem u autobus, pokažem im loptu, razlegne se aplauz, a ja viknem: Nikada ne odustajemo, nikada“, ispričao nam je Paunović.
Sada su, tvrdi, svi ti igrači sazreli, okruženi nešto starijim i iskusnijim saigračima.
„Najvažnije je da je pre izgradnje igre, selektor radio na izgradnji tima. Tim ima jasnu hijerarhiju, što naš narod kaže, ima glavu i rep. Sve uloge su tačno podeljene. Niko ne iskače iz svoje uloge i što je najvažnije, niko i nema takvu ambiciju“, tvrdi Paunović.
On ističe da je posebno zanimljiv ovaj trenutak jer se uzlazne putanje njihovih karijera poklapaju i prepliću.
„Kod nas često postoji neopravdan pritisak i ljudi su već navikli da se ulupaju posle velikih očekivanja, pa zato već kreću scenariji i priče o tome da je za dve godine Evropsko prvenstvo, da je grupa u kvalifikacijama laka, da nije smak sveta ako se već sada ne napravi rezultat. Istina, nije smak sveta, ali ovo jeste trenutak kada je ceo tim u naponu snage, u dobroj formi, kada postoji momentum. Znajući mentalitet ovih igrača i ovog tima, oni taj trenutak neće protraćiti i neće razmišljati ni o prošlosti ni o budućnosti. Samo o prilici koju imaju“, zaključuje Paunović.
Mnogi igrači prošli su sličan životni i fudbalski put. Bili su osporavani, iz različitih razloga. Zatim im je forma bivala sve lošija, a perspektiva sve nejasnija. Onda su po pravilu pravili korak, ili tri unazad, kako bi mogli da nastave da idu unapred. I po pravilu im je uspevalo. Najčešće je prvi sledeći korak i mesto gde je počinjala nova uzlazna putanja bila Serija A. Možda zbog toga što je lepo živeti u Italiji, makar jedno popodne, možda zbog toga što ritam igre, zahtevi trenera i očekivanja navijača savršeno odgovaraju igračima sa ovog podneblja. Kako bilo, veliki deo srpske reprezentacije iz vikenda u vikend igra istu ligu, na istoj frekvenciji, pa je i to važan deo u izgradnji tima.
Posle svih teškoća, gorkih istorijskih lekcija, ličnih i kolektivnih izazova, ovaj tim čeka najvažniji test – životni izazov.
„Čovekovo najdraže imanje je život. Dobija ga samo jednom i mora da ga proživi tako da ne oseća mučno žaljenje za izgubljenim godinama“, napisao je Ostrovski, a srpski bi ga fudbal, vragolan i bitanga, ponekad hohštapler, odlično razumeo. „Jer čovek nikada ne bi trebalo da upozna gorući stid zbog svoje prošlosti, već da živi da kada bude umirao može da kaže da je živeo za slobodu.“
U zemlji gde sloboda ima manju vrednost od kilograma kamiljih dlaka i gde život po sebi nema cenu jer je manje vredan od jednog rijala, nema bolje prilike za tako nešto.
To, uostalom, Piksi želi od svog tima. Slobodu igre.
A i to već znate, kod Piksija nema eventualnosti.
Tagovi
