Italijanskoj premijerki zazvonio je telefon.
“Đorđa Meloni kraj telefona.”
“Dobar dan, premijerko”, rekao je glas s druge strane, teško kotrljajući ‘r’. “Lepo je čuti vas, lepo je upoznati vas. Hvala vam na izdvojenom vremenu.”
“Aaaa, kako ste?”, upitala je ona.
“Dobro sam, dobro sam. Čuo sam mnogo loših vesti, pa… kakva je situacija?”, nastavio je glas.
“Da. Situacija je pomalo teška. Zapravo, veoma nam je teško da njome upravljamo. U proteklih 7 do 9 meseci više od 120.000 ljudi došlo je uglavnom iz Tunisa, i to je ogroman izaov, i u humanitarnom i u logističkom i u bezbednosnom i u svakom drugom smislu. Čini mi se da će situacija u Africi nastaviti samo još više da se pogoršava, naročito nakon ovih dešavanja u Izraelu (…) Problem je što ostale (misli na ostale evropske države) ne zanimaju migrantski talasi koji dolaze iz Afrike, i što su svi oni saglasni u stavu da Italija treba da bude jedina zemlja koja će se time pozabaviti.”
“Probao sam da razgovaram s Makronom”, odgovorio je glas. “Ali on je takođe odbio da razume moju poziciju..:”
“Mhm, mhm… Mogu li Vas pitati nešto, onako u poverenju?”, upitala je premijerka. “Da li mislite da nešto što se dešava u, na primer, Nigeru, zaista pogađa Francusku?”
Tako su otprilike izgledala prva tri minuta telefonskog razgovora koji je 18. septembra Đorđa Meloni vodila sa “predsednikom komisije Afričke unije”, jadikujući kako je Italija ostavljena da se sama bori s migrantskom krizom. Bez dlake na jeziku. Kasnije je još otkrila i kako su svi umorni od rata u Ukrajini, da je kontraofanziva u toku ali i da se i uprkos tome na istoku ništa suštinski nije promenilo, da je Italija u tom smislu spremna da nastavi s pružanjem podrške, kao i da ona “ima nekoliko ideja kako bi se problem mogao rešiti, ali da čeka pravi trenutak da ih baci na sto”.
Samo što, u stvari, nikakvog „predsednika komisije“ s one strane žice nije bilo. Premijerkina kancelarija potvrdila je se Melonijeva našla na udaru dvojice “proruski orijentisanih prevaranata” Vladimira Kuznjecova i Alekseja Stoljarova, poznatijih pod pseudonima Vovan i Leksus, i da se sve to dogodilo uoči Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i premijerkinih sastanaka s afričkim liderima koji su između 19. i 21. septembra održani u Njujorku.
A da je Melonijeva prva koja je nasela na prenkove ruskog dvojca – nije. Samo šest meseci pre nje, Vovan i Leksus (tačnije jedan od njih) nasamarili su i Angelu Merkel, pretvarajući se da su bivši ukrajinski predsednik Petro Porošenko, a periodu od 2015. do 2020. godine istu sudbinu doživeli su i Elton Džon (ovaj razgovor naročito je zanimljiv jer su tokom njega, u ulogama Vladimira Putina i njegovog prevodioca, s Eltonom diskutovali o pravima homoseksualaca u Rusiji, nakon čega je poznati muzičar putem Instagram naloga javno čestitao ruskom predsedniku zbog napora koje čini), Andrzej Duda, Vitalij Kličko, Džej Kej Roling i Boris Džonson, itd.
Prvi od mnoštva prenkova izveo je Vovan još davne 2011. godine, gotovo ubedivši predsednika ruske Centralne izborne komisije Vladimira Čurova kako Dmitrij Medvedev uskoro namerava da ga otpusti. Aleksej Stoljarov zvani “Leksus” pridružio mu se tek tri godine kasnije, i od tada se na njihovoj meti najčešće nalaze ljudi koji ne prezaju od kritikovanja ruske vlasti (uglavnom su to Ukrajinci), zbog čega je dvojac često dovođen u vezu s ruskom Federalnom službom bezbednosti.
Mark Fejgin, advokat Nadežde Savčenko (uhapšena 2016. zbog sumnji u umešanost u ubistva dvojice ruskih novinara), komentarišući prenk kojim su Vovan i Leksus, predstavivši se kao Petro Porošenko, ubedili njegovu klijentkinju da prekine štrajk glađu koji je započela zbog toga što joj ruski sud navodno nije dozvolio da da konačnu izjavu, rekao je da nema sumnje da su dvojica šaljivdžija povezani s najvišim strukturama ruske vlasti.
„Nema tu šta da se raspravlja. Ako nisu članovi FSB-a, odakle im onda brojevi telefona svih tih ljudi?“, izjavio je Fejgin.
U intervjuu koji su 2016. dali za Gardijan, Vladimir i Aleksej demantovali su tvrdnje da su članovi FSB-a, ali da nikada ne bi prenkovali Putina ili nekog ruskim vlastima naklonjenog političara – to nisu krili.
“Radimo za sebe i ni za koga drugog”, rekao je Stoljarov tom prilikom , veoma eksplicitno. “Ljudi se stalno javljaju i nude nam novac ne bi li nas uvukli u svoje prljave igre. Jedno m nam je ponuđeno 100.000 dolara da prenkujemo poslanika, ali smo mi to naravno odbili. Jednostavno, mi ne želimo da naudimo našoj državi, i nikada ne bismo uradili nešto što bi na bilo koji način pomoglo neprijateljima Rusije.”
Tagovi
