Kako se u američkoj izbornoj trci okrenulo kolo sreće: Može li Kamala Haris ipak da pobedi Donalda Trampa?

Kada je Džo Bajden 21. jula, samo mesec dana nakon onog katastrofalnog nastupa u televizijskoj debati s Donaldom Trampom, odlučio da se povuče iz predsedničke trke, demokratama se predviđao debakl.

Ipak, ako je verovati sprovedenim istraživanjima i anketama, kandidatkinja Demokratske partije Kamala Haris danas se nalazi ispred Trampa, i to u trima najvažnijim saveznim državama (odnosno državama u kojima je uvek najneizvesnija borba) — Viskonsinu, Pensilvaniji i Mičigenu. 

Brojke su veoma jasne. Kamala Haris uspela je da razdrma sve one usnule, pasivne ili kolebljive birače Demokratske stranke; istraživanje Volstrit džurnala pokazalo je da je sada podržava 93 odsto demokrata, a rekordne brojke zabeležene su i u upravo pomenute tri državice. Ono što je posebno važno jeste to što se čak i deo onih hronično nezadovoljnih i rezigniranih birača, birača koji tradicionalno „pljuju“ i po republikancima i po demokratama, priklonio Harisovoj.

Jedan od glavnih političkih analitičara Tajmsa, Nejt Kon, kaže da „anketa za anektom pokazuje da glasači na Harisovu gledaju sa sve više blagonaklonosti“.

Ali kako je do tako velike promene u odnosu snaga i šansama za ulazak u Belu kuću uopšte došlo? Atlantik pokušava da odgovori na to.

Koliko je Bajden zapravo bio „slab“ kandidat, to je postalo jasno tek nakon što se povukao. Koliko mu njegove godine narušavaju rejting, koliko njegova rasejanost slama volju demokratskih birača. 

Mnogi Amerikanci koji bi inače glasali za Demokratsku stranku, verovatno bi, da je Bajden ostao kandidat, 5. novembra ostali kod kuće. Njegova popularnost, koja je već bila na klimavim nogama, nakon one već pomenute televizijske debate srozana je na minimum. Svakome ko je makar i ovlašno pogledao debatu bilo je jasno da Bajden ne može da pobedi na izborima. Demokrate je uhvatila panika, a ankete su počele da pokazuju da će Tramp gotovo sigurno pobediti u Nju Džersiju, Nju Hempširu, Minesoti i Virdžiniji. Zato je velikom broju demokrata Bajdenovo povlačenje ubrizgalo injekciju novog poleta i entuzijazma, te su se odmah ujedinili oko Harisove, zaboravivši na sve unutarstranačke razmirice i probleme.

Bajdenovo naglo odustajanje od predsedničke borbe duboko je uznemirilo Trampa. Cela njegova kampanja bila je izgrađena na diskreditovanju Bajdena i tezi o tome kako on nije u stanju da kormilari državom. Nakon atentata i republikanske nacionalne konvencije, Tramp je bio ubeđen da je već dobio izbore. Očigledno tada nije mogao da predvidi koliko će Kamala Haris politički „ojačati“. Tramp je zato sada besan, uznemiren, i vraća se svom divljačkom ponašanju. Vidimo to u u njegovoj suludoj tvrdnji da su Kamalina popularnost i broj ljudi koje je mobilisala generisani veštačkom inteligencijom, kao i u njegovim ogorčenim napadima na popularnog republikanskog guvernera Džordžije Brajana Kempa i njegove supruge, u njegovom spominjanju Kamaline boje kože.

Baš kada je morao da se „popravi“ i pokuša da iskoristi potres do kog je došlo u protivničkom taboru, Tramp je zavrteo staru ploču, onu koja svira i peva o ludosti, besu, aroganciji, bezobrazluku. Njegovi pokušaji potkopavanja Kamalinog rejtinga nisu samo podli, već i besmisleni i neosnovani. Sama pomisao na to da bi u izbornoj trci mogla da ga pobedi žena tamne puti ga naprosto izluđuje, i deluje da je spreman na sve kako bi to sprečio.

Verovatno niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će se Harisova dobro snaći u ulozi predsedničkog kandidata. Istupila je samouvereno i mudro, uokvirivši izbornu trku tačno onako kako njoj i njenoj Demokratskoj stranci najviše odgovara; za razliku od Trampa, ona je okrenuta ka budućnosti, usta su joj puna promena, ona je opuštena i vazda s osmehom na licu.

„Jedina stvar koju republikancima nikada neću moći da oprostim jeste to što su ovoj naciji pokušali da ukradu radost“, izjavio je na mitingu u Detroitu njen izbor za potpredsednika države, Tim Volc. „Ali znate šta? Naša buduća predsednica vratiće nam upravo to – radost. Jer ona naprosto zrači radošću.“

Pored svega, Harisova srčano pokušava da reši mnoge probleme koje već godinama more SAD, kao što su migracije, pitanje abortusa, sprovođenje zakona. Takođe, ona ima i tu sreću da je glasači još uvek ne vezuju za neuspehe koje je Amerika za vreme Bajdenovog mandata doživela.

Kamala Haris, barem trenutno, nije samo kandidat Demokratske stranke. Čini se da je uspela da stvori pokret koji bi se mogao uporediti s Obaminom kampanjom iz 2008. S njom je i čitav pejzaž kampanje demokrata transformisan, i s njenim je usponom na Trampa bačeno novo svetlo; ranije je delovao zlokobnije i preteće, snažnije, a sada deluje staro, slabašno, pa čak i patetično. Postao je politička verzija debelog Elvisa, i on je čovek koji će lakše izdržati žestoke kritike nego sprdnju. Kritika cilja na ličnost, a ruganje, nasuprot tome, može da raspali veoma duboke strahove od razotkrivanja mana i slabosti.

Mnogi eksperti, piše Atlantik, smatraju da je ovo prekretnica izborne trke. „Medeni mesec“ Kamale Haris će se neminovno uskoro završiti, i ona će se tek suočiti s problemima u kampanji. Kada ti problemi dođu, tek onda će se pokazati od čega je satkana i da li može da ostvari pobedu.

S druge strane, nikada ne treba otpisivati Trampove pristalice. Čak ni sada, kada deluje da se njegovom šouu sprema odjavna špica. Tramp će u istoriji Sjedinjenih Američkih Država ostati upamećn po mnogo tome, ali ono čega se najviše plaši jeste da ne ostane upamćen kao čovek koji je izgubio od Kamale Haris. Zato će dati sve od sebe da ga istorija ne upamti kao takvog.