Sin porodičnih prijatelja, koga sam često čuvala kada smo bili deca, puni osamnaest godina. Idemo na veliku proslavu njegovog rođendana na kome su svi prijatelji mojih roditelja i njihova deca. Mnogi ljudi koje nisam videla i koji me nisu videli više od dvadeset godina. Očekivala sam da će se iz njihovih usta, sada kada me vide odraslu i veliku, izliti sevdalinke tipa koliko sam porasla i kako sam „ovolicna“ bila kada su me poslednji put videli. Ali na moj užas ti klišei nisu ispadali iz njihovih usta već iz mojih, ja sam bila ta koja se nekad deci, sada pubertetlijama naglas čudila.

Pokušala sam da se ućutkam ali kada sam devojci od sedamnaest godina koju sam poslednji put videla kada je imala pet, rekla „O bože, kad si toliko izrasla“, zaustavila sam se u mestu, zavrtela glavom i sama sebi rekla „Tvoj je red, Hana, tvoj je red“. Idem okolo i pogledom seciram tu sobu punu devojčica i dečaka koji su naprasno postali momci i devojke. Muzika je glasna, ali nije po mom ukusu pa se  nadvikujem s drugim gostima   dok podijum sija prazno i usiljeno. Mama i tata pričaju s prijateljima a ja im zavidim što je za njih izgleda gotova faza čuđenja nad decom koja su porasla, što iz njihovih usta više ne ispadaju takve floskule.