Većina ljudi kada ih neko upita „Kako si?“, reaguje očekivano i bez razmišljanja odgovara: „Dobro“. Kako da kažeš nekome da baš i nisi dobro, da li tog nekog to uopšte zanima, a možda je to pitao samo iz ljubaznosti – tako razmišlja većina ljudi. A kako se neko stvarno oseća ume da bude potpuno drugačije od „dobrog“ ali odgovor često ostaje skriven.
Problemi sa mentalnim zdravljem su oni koji se i dalje prikrivaju i oko kojih postoji stigma. A sve je više upozorenja i istraživanja koja govore o pogoršanom mentalnom zdravlju mladih i da do 20% adolescenata širom sveta doživljava mentalne poremećaje. Globalno, procenjuje se da više od 1 od 7 adolescenata od 10 do 19 godina živi sa dijagnostikovanim mentalnim poremećajem. Skoro 46.000 adolescenata počini samoubistva svake godine i to je među prvih pet uzroka smrti za ovu starosnu grupu.
Za mladu osobu, mentalno zdravlje uključuje sposobnost da se izlazi na kraj sa zahtevima u školi, na fakultetu, u uspostavljanju odnosa sa vršnjacima ili prve veze, kao i sposobnost da se živi na zadovoljavajući način.
Ne postoji osoba koja je u potpunosti otporna na probleme. Ali ovo nije samo problem mladosti, jer tri od četiri problema mentalnog zdravlja odraslih nastaju u detinjstvu i adolescenciji. Čak 75% mentalnih poremećaja počinje pre 25 godina, a 50% pre 18. godine.
Zato je pitanje „Kako si?“ veoma važno a iskren odgovor još važniji.
Analiza o stacionarnoj psihijatrijskoj nezi dece i adolescenata u Srbiji pokazuje da je broj dece hospitalizovane zbog psihosocijalnih smetnji i broj dijagnoza po detetu u stalnom porastu, dok se broj lekara i stručnjaka za mentalno zdravlje smanjuje, pošto trenutno samo 47 lekara pokriva celu zemlju.
Prema istraživanju UNICEF-a u Srbiji o uticaju COVID-19 na porodice u tri talasa između marta 2020. i maja 2021. godine, 17% dece i mladih primetilo je pogoršanje mentalnog zdravlja tokom pandemije.
„Kako si? Ali stvarno“ – zato je ozbiljno pitanje i naziv kampanje kojom je UNICEF odlučio da reaguje na ovaj problem jer nema dovoljno usluga koje su po meri mladih, i zato je pozvao na ulaganje i zajedničku akciju. Jedan od ključnih preduslova je uspostavljanje dugoročne i održive saradnje između ministarstava zaduženih za zdravlje, prosvetu, socijalnu zaštitu i omladinu u cilju koordinacije i kreiranja unapređenog sistema usluga za mentalno zdravlje i psihosocijalnu podršku za mlade u Srbiji, kaže Stanislava Vučković, rukovoditeljka programa za razvoj adolescenata i mladih u UNICEF-u u Srbiji.
„U partnerstvu sa australijskom organizacijom Orygen i Institutom za mentalno zdravlje, UNICEF sprovodi kreiranje minimalnog paketa usluga za mentalno zdravlje i psihosocijalnu podršku adolescenata i mladih. Pilotiranje minimalnog paketa usluga za mentalno zdravlje i psihosocijalnu podršku adolescenata i mladih odvijaće se u Subotici, Zrenjaninu i Kragujevcu. Oko 150 profesionalaca iz tih gradova imaće priliku da učestvuje u programu izgradnje kapaciteta. Ovo će omogućiti da 1.500 adolescenata i njihovih porodica dobije potrebnu psihosocijalnu podršku, ali će i smanjiti stigmu preraspodelom usluga na način koji decentrira usluge podrške sa tercijarnih zdravstvenih ustanova za mentalno zdravlje na usluge koje su konceptualno bliže nivou zajednice. Ova preraspodela može dodatno da obezbedi efikasnije korišćenje svakog nivoa nege u svakom sektoru, i da veći naglasak stavi na univerzalnu i selektivnu prevenciju, što će globalno rezultirati većom dobiti za mentalno zdravlje adolescenata u Srbiji.“
Prema Situacionoj analizi dece i adolescenata u Srbiji 2019, oko 16% adolescenata od 16 do 17 godina u Srbiji je pod rizikom lošeg mentalnog zdravlja i možda im je potrebna stručna pomoć, 10,8% učenika prijavilo je loše raspoloženje, a 21,9% je prijavilo nervozu najmanje jednom nedeljno u 2018. godini.
Šta se dešava sa mladima, zašto su problemi mentalnog zdravlja u porastu? Pitanje se pogoršalo zbog pandemije COVID-19 koja bi mogla dovesti do velike krize mentalnog zdravlja ako se ne reši. Nalazi Procene društveno-ekonomskog uticaja Ujedinjenih nacija pokazuju da su se adolescenti susreli sa različitim problemima u vezi sa zdravljem, više od 50% mladih imalo je ograničen pristup zdravstvenim uslugama, 38% je izrazilo veći nivo stresa, a 20% su bile potrebne usluge mentalnog zdravlja tokom pandemijske krize.
Interdisciplinarni projekat CoV2Soul.rs finansiran od Fonda za nauku RS čiji je rukovodilac profesorka dr Nađa Marić Bojović sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Instituta za mentalno zdravlje, udružio je eksperte iz oblasti javnog zdravlja, psihologije i psihijatrije da bi se na reprezentativnom uzorku populacije Srbije starosti 18–65 godina primenio metod „zlatnog standarda“ za dijagnostiku psihijatrijskih poremećaja (17 najčešćih poremećaja) i za detekciju distresa u drugoj godini pandemije COVID-19. Na terenu, licem u lice, stručni i obučeni ispitivači prikupili su podatke kod preko 1.200 ispitanika, od kojih je 12% bilo uzrasta 18–25 godina.
„Tokom leta 2021. godine, u poređenju sa starijim ispitanicima, kod mladih uzrasta 18–25 godina dijagnoza poremećaja povezanog sa upotrebom alkohola bila je tri puta češća nego u ostatku uzorka – čak 19% mladih je koristilo alkohol na način koji zahteva momentalnu intervenciju zdravstvene službe, dok je u grupi 26–65 godina procenat bio znatno manji (oko 6%). Poremećaji iz anksioznog spektra dijagnostikovani su kod oko 6% mladih, a nešto manje smo kod njih dijagnostikovali poremećaje iz spektra depresije (oko 4%). To bi značilo da je kod svake četvrte mlade osobe u drugoj godini pandemije postojala jasna indikacija da odmah potraže pomoć odgovarajuće zdravstvene službe“, kaže profesorka.
Smetnje koje duže traju (par nedelja) kao što su briga, nervoza, osećaj „da sam na ivici živaca i ne mogu da se smirim“, potištenost, nezainteresovanost, pad koncentracije, poremećaj spavanja, nisko samovrednovanje, pad energije ili misli o samoubistvu kod mladih u Srbiji su duplirane tokom pandemije u odnosu na podatke sa kojima su vršili poređenje (istraživanje EHIS sprovedeno 2013. godine), kaže profesorka Marić Bojović. „Takve smetnje nisu nužno klinička dijagnoza, ali one jesu znak povišenog rizika za poremećaje o kojima smo prethodno govorili. Smetnje detektujemo da bismo pokušali da intervenišemo što ranije – njih bi trebalo rešavati u porodici, sa bližnjima, ili u službama obrazovnog i zdravstvenog sistema, ali takve službe nisu lako dostupne u većini mesta u Srbiji. Službe su malobrojne, a resursi su usmereni na rešavanje slučajeva poodmaklih i komplikovanih psihičkih poremećaja, umesto da se na vreme sprečava njihovo produbljivanje.“
U državnoj psihijatrijskoj praksi naše zemlje, dodaje, nedostaje kadar specijalizovan za zaštitu mentalnog zdravlja i taj nedostatak se hitno mora rešavati i kada je reč o deci i mladima, ali i o odraslima. Problem manjka kadra uočen je pre pandemije, sada je još upadljiviji. Ima zemalja u Evropi slične veličine, sa vrlo sličnim prevalencijama psihijatrijskih poremećaja (oko 15% u populaciji 18–65 godina), ali se pokazalo da je broj stručnjaka angažovanih u zaštiti mentalnog zdravlja kod nas 10 puta manji (podaci Atlasa mentalnog zdravlja SZO).
Što se tiče okruženja, mladi u Srbiji su pred sličnim izazovima kao i u svetu zahvaćenom četvrtom industrijskom revolucijom, kaže profesorka Marić Bojović.
„U godinama kada se uspostavlja identitet – okosnica doživljaja sebe i sveta oko sebe, sve je teže razgraničiti virtuelnu od fizičke realnosti i održati svoj identitet kroz više dimenzija bivstvovanja – objektivni vs. idealizovani profil na društvenoj mreži, u igricama (ili više profila) jedan je od primera. Takvi rascepi nose rizik da se duboko poljulja doživljaj sebe. Takođe, brze promene u svetu u kome živimo, metežnost urbanih sredina, zahuktale medijske najave različitih katastrofa – od klimatskih do bezbednosnih, direktno deluju na porast anksioznosti, tj. brižnosti u uzrastu za koji su inherentni vedrina i otvorenost za nova iskustva. Produžena upotreba ekrana loše utiče na važnu psihičku funkciju – pažnju, virtuelna ‘socijalizacija’ može da pojača otuđenje i da produbi usamljenost, a različite vrste adikcija, npr. video-igrice, brza hrana, alkohol ili marihuana postaju ‘anksiolitik’ koji umesto da leči, još jače urušava zdravlje ne samo mlade osobe i njenih bližnjih, već i društva u celini.“
U-Report u aprilu 2021. godine pokazao je da mlade osobe potraže pomoć ili savet od članova porodice (36%), 26% ispitanika će se obratiti bliskim prijateljima, 18% posetiće psihologa, 8% uopšte neće tražiti pomoć, a samo 3% bi se obratilo lekarima za pomoć. Kako onda ohrabriti mlade da govore o problemima, kako promovisati mentalno zdravlje i kako obezbediti mladima da imaju pristup stručnjacima kad ih je nedovoljno? Stanislava Vučković iz UNICEF-a napominje da je pored posvećenosti Vlade, potrebna komunikacija: treba da promovišemo traženje pomoći i da okončamo stigme, poboljšamo pismenost o mentalnom zdravlju, prekinemo tišinu i da obezbedimo da se mladi ljudi čuju, posebno oni sa živim iskustvom poteškoća sa mentalnim zdravljem.
„Za suviše mladih ljudi stigma, nerazumevanje i neprihvatanje mentalnog zdravlja kao teme i dalje predstavljaju značajne izazove. Iako je poslednjih godina došlo do velikog napretka u razumevanju i percepciji, mnoga negativna uverenja i stavovi o mentalnom zdravlju i dalje postoje, što može izazvati sramotu kod ljudi i sprečiti ih da dobiju podršku koja im je potrebna i koju zaslužuju. Stigma se takođe može proširiti i na porodice osoba sa problemima sa mentalnim zdravljem. Stigma i nerazumevanje problema mogu negativno uticati na odnose dece i mladih sa porodicom i vršnjacima i dovesti do socijalne isključenosti iz škole, sporta i društva.“
Šta roditelji mogu da urade i kako da nađu granicu između brige o deci a da pritom ne zadiru u njihovu intimu? Mladima je od suštinskog značaja poštovanje i verovanje u njih – u kvalitete koje poseduju i kapacitete koje imaju i koje će kroz život dalje razvijati, napominje profesorka Marić Bojović. „Pomenuću akademika Vladetu Jerotića koji je podsećao da se strahovi leče verom, žalost nadom, a za sebičnost je najbolji lek ljubav. Toplina roditelja, bilo da su pored nas ili da žive u sećanjima, ostaje nepresušni, nezamenljivi izvor snage za borbu sa životnim nedaćama koje jesu neminovne, ali nisu nepremostive. Porodične interakcije su tu da se ‘paralelno samopopravljaju’ i roditelji i deca.“
Povećanje pismenosti o mentalnom zdravlju, prihvatanja i razumevanja na svim nivoima, uključujući i vladine politike, ključno je za uklanjanje štetnih uticaja stigme i diskriminacije. Lancet komisija za stigmu i diskriminaciju nalazi da je najefikasniji način za smanjenje stigme i diskriminacije poboljšanje društvenog kontakta između ljudi koji imaju i onih koji nemaju iskustva sa problemima sa mentalnim zdravljem, kaže Stanislava Vučković.
„Polovina poremećaja u oblasti mentalnog zdravlja počinje do 14. godine života, a 75 procenata svih mentalnih bolesti se razvija do 24. godine, ali većina slučajeva ostaje neotkrivena i nelečena, a rizici su posebno akutni za najugroženije, na primer, one koji su u situaciji izbeglištva, one koji se suočavaju sa nasiljem, zanemarivanjem i zlostavljanjem u kući ili one koji žive sa invaliditetom“, napominje Stanislava Vučković i naglašava da UNICEF-ova kampanja ima cilj da normalizuje diskurs o mentalnom zdravlju i promoviše povezanost i akciju podrške svoj deci i mladima. „Zajedno možemo pomoći mladim ljudima, njihovim prijateljima, porodicama i zajednicama da nauče o mentalnom zdravlju, razbiju stigmu i započnu razgovore koji grade povezanost i dovode do toga da veći broj dece i mladih dobije podršku koja im je potrebna.“
Tagovi
