Viralan je onaj komentar, masna psovka, kojom je neko počastio „tviteraša“ koji tvrdi da neki ljudi vole jesen jer tada drugi ne mogu da primete od kiše njihove suze. Ljudi su alergični na patetiku, ali samo tuđu. I posebno im patetično zvuče rečenice da je „pre bilo bolje“. Iako stvarno jeste, makar kada je u pitanju obraz fudbala. O tome smo na ovom mestu već pisali u tekstovima o meteorima, naročito onim meteorima sedamdesetih i osamdesetih, a današnji fudbal samo je logična posledica promene.
Međutim, kada je u pitanju način praćenja fudbala, tehnologija koja je u njega ozbiljnije zakoračila sa internetom, a još ozbiljnije kada su treneri širom sveta shvatili značaj različitih softvera, živimo zlatno doba. Eru u kojoj svako ko ima smart telefon i Tviter nalog, može da počne da analizira utakmice, povlačeći linije i postavljajući kružiće oko igrača.
Naravno, retki to rade sa smislom i znajući o čemu pričaju. Upravo ti retki doveli su u pitanje rečenicu „pre je bilo bolje“, analizirajući kako je pre zapravo bilo.
Priča o tome mogla bi da bude objavljena kao jedna celina – puštao je Nedeljnik čak i na ovom mestu, i mnogo duže priče – ali bi bilo prigodno da je podelimo u tri kraće epizode: jedna o periodu do Mundijala u Čileu, druga (uz pomoć Sofa Score aplikacije) o periodu do kraja 20. veka i treća (uz istu pomoć) od Ilije Petkovića do Dragana Stojkovića.
***
Fudbalska reprezentacija Jugoslavije odigrala je jedan Mundijal pre Drugog svetskog rata i to je prvenstvo, izolovano od ostalih, često faktor koji može da poremeti različite analize i uzorke. Tim je u Urugvaj otišao usmeren direktnim efektima Šestojanuarske diktature koju je uvedo kralj Aleksandar, ali se taj nastup reprezentacije Jugoslavije ne može isključiti iz analiza. Kada je kralj uveo diktaturu, sva vlast – pa i fudbalska – centralizovana u Beogradu, fudbalski savez je prebačen u glavni grad i to je pravi razlog, to je osnova odbijanja hrvatskih fudbalera da nastupe za reprezentaciju svoje zemlje. I sastav i izbor taktike i rezultat tog tima u Montevdieu, zato moraju biti smešteni u ovaj kontekst.
Međutim, kada se postavi pitanje – kako smo igrali fudbal, to prvo zvanično Svetsko prvenstvo uklapa se u prvu epizodu ove priče.
U godinama pre prvog Mundijala 1930. godine fudbal je promenio svoje lice, a igrači na terenu nisu više stajali u prvobitnoj formaciji s početaka igre 2-2-6, već je jedan igrač iz “navale” vraćen u centar veznog reda. I oko njega se sve vrtelo. Kako je to napisao Džonatan Vilson, taj igrač morao je da bude dominantan igrač. Igrač sposoban da igra više pozicija, sa više različitih veština, “odbrambeni igrač i napadač, golgeter i igrač koji je u stanju da uništi igru protivnika”. Verovatno najznačajniji igrač na toj poziciji s početka bio je Luis Felipe Monti, koji je 1930. godine igrao finale u dresu Argentine, a 1934. u dresu Italije.
Tako je, u toj formaciji (2-3-5) prema različitim izvorima, nastupila i Jugoslavija 1930. u Montevideu.
Na golu je bio Jakšić, ispred njega Ivković, kapiten tima i Mihajlović kao poslednja linija odbrane. Ispred njih su igrala trojica fudbalera u liniji: Đokić, Stefanović, Arsenijević. Navalu su činila petorica igrača: Sekulić, Vujadinović, Tirnanić, Marjanović i Bek kao najistureniji od svih igrača.
Prema drugim izvorima, kada bi se Vujadinović i Moša Marjanović spustili nešto niže, tim bi poprimio oblik 2-3-2-3.
Jugoslavija nije učestvovala na naredna dva Svetska prvenstva, na kojima je bilo i taktičkih inovacija poput one koju je uveo Karl Rapan, formacijom 1-3-3-3, uvevši jednog igrača iza do tada stabilne defanzivne strukture od tri igrača u liniji. Ipak, najvažnije otkriće tog doba bila je WM formacija koju je primenjivao Herbert Čepmen, a koja je preživela Drugi svetski rat i na prvom posleratnom prvenstvu smatrana je „najmodernijim načinom igranja“. Tu formaciju 1950. primenjivao je i Brazil, kreirajući veliki broj trouglavo kratkim pasovima i slobodnijim kretanjem fudbalera.
Ta je formacija bila izbor i jugoslovenskih stručnjaka posle Drugog svetskog rata, a zanimljiva publikacija iz novembra 1959. godine, u koju je Nedeljnik imao uvid dobar je izvor za čitav period od Drugog rata do tog momenta. U Fudbalskom savezu Jugoslavije, tačnije njegovoj Komisiji za propagandu i izdavačku delatnost, odlučeno je da se štampa i prodaje „stručni časopis Futbalskog saveza Jugosalvije“ i to pod nazivom „Savremeni fudbal“.
Prvi broj, objavljen pre tačno 63 godine, doneo je nekoliko zanimljivih priča o shvatanju fudbala, taktike i selekcije u Jugoslaviji u to vreme. Svakako se kao najznačajniji izdvojio intervju koji je za tu publikaciju dao Aleksandar Tirnanić, koga su uvodu predstavili kao „jedinu ličnost koja već 15 godina u različitim funkcijama stoji na čelu futbalskog sporta“.
„Tirke je svakako spadao u najuticajnije fudbalske ljude pune dve decenije od završetka rata. Što kao selektor, što kao član raznih komisija i saveta“, pričao nam je novinar Mozzart sporta Predrag Dučić. „Činjenica da je bio simpatizer KPJ i da je krajem tridesetih odrađivao važne kurirske zadatke raznoseći komunističke depeše gde god bi putovao s reprezentacijom, bila je od velikog značaja za takav status. On je sa Mikicom Arsenijevićem ustanovio i povukao liniju realne fudbalske vlasti koja se prekida tek pre neku godinu“.
Dučić je objasnio i zašto su Tirketa zvali „fudbalskim epikurejcem“.
„On jeste uspeo donekle da se uklopi u krute standarde komunističkog poimanja ‘fiskulture’, ali kao veliki igrački as iz nekog drugog vremena niti je mogao, niti je želeo da se reši individualizma kao karakteristike najvećih zvezda.“
Taj i takav Tirnanić već na početku spomenutog intervjua govori o statusu jugoslovenskog fudbala i nesvestan da će mnogo decenija kasnije takav mit nastati, rasparava mit o tome da je jugoslovenski fudbal pre Drugog svetskog rata imao veliki značaj.
„Bilo to nekome pravo ili ne, ali neoboriva je činjenica da smo mi na međunarodnom planu tek posle rata postali fudbalska veličina“, rekao je tada Tirnanić i sam jedan od nosilaca igre tima koji je Jugoslaviju predstavljao u Montevideu.
On u tom intervjuu pravi i poseban osvrt na taktičke odabire saveznih trenera i igru reprezentacije. Prema Tirnaniću, mnoge je inovacije u jugoslovenski fudbal upravo uveo državni tim i preko reprezentacije su za mnoge nove detalje saznavali klubovi i treneri. Jedna od tih inovacija je i WM sistem.
„Reprezentacija je izvesno vreme igrala u formaciji klasičnog WM sistema, samo oplemenjenog. Kasnije smo to razradili u igri „magičnog četvorougla“. U razdoblju kada nismo imali klasičnog centarfora bili smo prinuđeni da igramo s pokretljivim triom. Naime, Vukas je nominalno bio centarfor, ali su i obe spojke u datoj situaciji bili istureni klinovi. Nužda nas je uglavnom terala da tražimo nova rešenja i ona su uglavnom dokazala svoju opravdanost“, rekao je Tirnanić tada.
Od narednog prvenstva, odigranog 1954. godine, stvar se promenila i približila modernoj slici fudbala. Onaj centralni igrač u veznom redu, dobio je značajno ofanzivniju ulogu, pa je tako u mađarskoj „Lakoj konjici“ Nandor Hidegkuti imao ključnu ulogu u velikim uspesima tima koji, nažalost, nikada nije postao prvak sveta. Mnogi Hidegkutija tumače i kao lažnu devetku, čoveka koji je ordinirao između linija i svojim kretnjama i pasovima otvarao prostor i šanse svojim saigračima.
Tirnanić je u svojoj tadašnjoj retrospektivi i o tome izneo svoje mišljenje.
„Nikada nismo dopustili da se nešto novo usvoji a da to prethodno nismo propustili kroz naše filtere. Uzmimo samo primer povučenog centarfora! Period nepobedivosti mađarske reprezentacije od 1950. do 1954. godine, vezan je za igru Hidegkutija kao povučenog centarfora. Ceo fudbalski svet je smatrao da se u tome krije rešenje neefikasnosti i svi su počeli da ih kopiraju. Mi smo, mada ovo zvuči neskromno, bili dovoljno trezveni i shvatili da nemamo dovoljno autentičnog reprezentativca za to mesto i takvu ulogu. Ta je ideja odbačena“, objasnio je Tirke i poručio da je sudbina Mađarske nakon Hidegkutija bila dokaz da je to bila isprava odluka.
On zaključuje da način na koji su „Brazilijanci igrai u Švedskoj“, u potpunosti odgovara namerama i idejama Fudbalskog saveza Jugoslavije.
U istom broju „Savremenog fudbala“ iz novembra 1959. godine, nalazi se i tekst o „računskom fudbalu“, koji je prema autorima posledica Čepmenovih „defanzivnih ideja“, jer njegov WM sistem navodno i „mnogo slabijim timovima daje dobru šansu da blokiraju svoj gol“.
Pa ipak, tekst o „računskom fudbalu“ zaključuju oproštajem od takvog fudbala.
„Čepmenov WM sistem neosporno je doprineo razvitku fudbala i bio je snažan podstrek za napredak. Ali njegovo vreme je prošlo, kao i era fijakera i nemog filma“.
Na još jednom mestu u istom broju „Savremenog fudbala“, spominje se da su „Brazilijanci promenili fudbal i mnogima otvorili oči“, ali uz važno upozorenje.
„Greška je u tome što se danas u Evropi, pa i kod nas, nastoji da se presadi jedan način igranja pre nego što su stvoreni potrebni uslovi da se on u potpunosti primeni. Svi pokušavaju da na ovaj ili onaj način sprovedu taktiku 4-2-4, a da svoj tim nisu prethodno pripremili u fizičkom, tehničkom i taktičkom smislu takvom načinu igre“.
Ta formacija 4-2-4 bila je brazilsko osveženje, bolan način za njihove protivnike da se fudbalskom svetu „otvore oči“.
Brazil je u centru terena imao Didija i Zita, koji su komandovali timom, a sposobnost njihovih štopera da iznesu loptu, pomagala im je da se transformišu u 3-3-4 formaciju. Ključni igrač za uspehe koje su Karioke napravile, bio je svakako Pele, mašina za golove. Vilson piše da je shvatanje brazilskog stručnog štaba, da čvrst defanzivni blok od četiri igrača pruža priliku kreativcima poput Pelea i Garinče da bljesnu, doneo rezultat brazilskom timu.
Kreiranje takvog defanzivnog bloka biće osnovno polazište u kreiranju jugoslovenske taktike šezdesetih godina, nevezano za to da li u poslednjoj liniji stoje 3 ili 4 igrača. Zanimljivo je da je i način selekcije s početka te decenije promenjen.
Krajem pedesetih se razmišljalo o promeni doktrine nacionalnog fudbala u Jugoslaviji. Da se poput nekih primera iz zemalja Varšavskog pakta kao kostur reprezentacije izabere najbolji tim u zemlji koji bi bio popunjavan iz ostlaih klubova na mestima u timu koja najviše škripe.
Suviše je bila složena i komplikovana ta Jugoslavija, pa i njen fudbal da bi to olako moglo da se izvede.
Dostupni prikazi kako je Jugoslavija igrala u Čileu, pokazuju da je tim u gotovo svim utakmicama, osim u polufinalu protiv Čehoslovačke, stajao u formaciji 3-4-1-2, gde su tri defanzivna igrača Durković, Marković i Jusufi stajali u liniji, a ispred njih su bila još dva defanzivnije orijentisana igrača Popović i Matuš. Šekularac je po nekim prikazima igrao iza napadača, mada novinari Frans fudbala, pišući o njegovom nastupu u Čileu, naglašavaju da je bio „najbolja leva polutka na svetu“.
Sličan defanzivni blok pred golom imale su i Partizanove bebe koje su došle do finala Kupa šampiona, kao i jugoslovenska reprezentacija koja je došla do finala Evropskog prvenstva dve godine kasnije, samo što su u tim slučajevima u defanzivnoj liniji bila četiri fudbalera, uz dvojicu defanzivno orijentisanih veznih igrača.
Četiri igrača u liniji, činiće odbranu Plavih i u narednim decenijama.
Tagovi
