Kako smo igrali fudbal, E2: Slavni porazi, neopevani heroji i drugi gospodar jugoslovenskog loptanja – Čiča

Od onog dana 1952. kada je shvatio da je zbog fudbala osedeo, Tirnanić je bio gospodar jugoslovenskih fudbala. Ne zbog sedih vlasi, nego zbog onoga što je do njih dovelo – pobeda u revanšu na olimpijskom turniru u Finskoj, pobeda protiv Sovjetskog saveza. Taj fudbalsko-politički triler učvrstio je poziciju prvog čoveka selektorske komisije jugoslovenske reprezentacije i on će, okružen svojim ljudima, kreirati strategiju razvoja jugoslovenskog fudbala. U prvoj epizodi mini serijala o tome kako smo igrali fudbal, iz arhive smo izvukli prvi broj „Savremenog fudbala“, stručnog časopisa iz 1959. i Tirketov intervju, retrospektivu urađenog. A šta je bilo posle?

Drugi deo priče je pred vama.

***

Fudbalska je reprezentacija Jugoslavije učestvovala na četiri vezana Svetska prvenstva posle Drugog svetskog rata, od Brazila, preko Švajcarske, Švedske do Čilea. Od te 1962. kada se tim vratio iz Arike, do kraja 20. veka, ista je ta reprezentacija odigrala samo još četiri Mundijala. Upravo zbog toga jer je isto bilo ime, sve ostalo se promenilo.

Mada su im fudbalske ideologije bile potpuno različite, Tirnanić je svog naslednika video u Miljanu Miljaniću. Tako je i bilo. Čiča je, uz kraće pauze, tri decenije gospodario kao selektor, član selektorske komisije i predsednik Saveza. Čak i kad je radio van zemlje, znalo se – Miljan se pita.

I nisu svi zbog toga bili zadovoljni

Bila je 1968. kada je Dragoslav Šekularac, ljut jer su mu mnoga vrata zatvorena, u intervjuu za „Plavi vijesnik“ govorio o tome kako se Miljanić za sve pita i da je on sprečio da se Šeki vrati u Crvenu zvezdu posle epizode u Nemačkoj. On se u intervjuu ogorčeno priseća kako je u dvorište gde je kao mali igrao fudbal dolazio i Miljanić i da je „bio rezerva“.

„Bože kako se vremena menjaju“, rekao je tužno Šekularac tada i naglasio da Miljaniću niko ništa ne bi mogao sve i da bude četvrti na tabeli sa Zvezdom.

Iste godine, Miljanić je sa klupe vodio Jugoslaviju do finala Kupa evropskih nacija (Evropsko prvenstvo) i velike pobede protiv Engleske u polufinalu. Ta je pobeda, kada je Džajić lobovao Benksa, utrla njegov put u državnom timu.

Od četiri Mundijala u drugoj polovini 20. veka na kojima je Jugoslavija nastupala, Miljanić je na prva dva uzeo direktno učešće kao prvi čovek na klupi, pred treće je doveo „svog“ selektora Ivicu Osima i izradio čitavu strategiju o razvoju državnog tima tokom devedesetih, a njegov uticaj i pozicija nisu bili ugroženi ni 1998. u Francuskoj, gde je kao predsednik Saveza za selektora postavio Santrača. Mnogi su pričali i zbog toga što je Sani „umeo da sluša“.

Kada je fudbalska aplikacija Sofa Score objavila veliku arhivu svih Mundijala od 1966. godine, ljubitelji fudbala dobili su direktan uvidu u to kako su zaista igrale reprezentacije od sedamdesetih do danas.

Miljanićeva Jugoslavija igrala je u formaciji 4-3-3 na Evropskom prvenstvu 1968. godine, gde su Trivić i Pavović bili u osnovi, a Osim na vrhu trougla u veznom redu (Osim se brzo povredio i statirao pored aut linije jer nije bilo izmena, ali je to bila osnovna zamisao). Ka Džajiću i Petkoviću bili su otvoreni koridori za direktne pasove i brzu igru. Pet godina kasnije, kada je Miljanićeva Zvezda izbacila Liverpul i nanela mu jedini poraz na Enfildu u evropskim utakmicama u 20. veku, taktika je bila slična. Iz engleskog kluba posvetili su knjige i brojne video materijale analizi tog meča, jer su ga smatrali najvažnijim za promenu vizije ljudi u klubu i kreiranje čuvene „Boot room“ prostorije za rasprave o taktici. Zvezda je, prema Liverpulovim analitičarima, imala sličan pristup na Enfildu: četiri igrača u poslednjoj liniji i dva nisko postavljena zadnja vezna, koji su lako formirali veliki broj trouglova. Ka napadačima opet otvoren prostor za direktnu igru.

Šenkli je posle utakmice rekao: „Evropljani su nam pokazali da je jedini način da se igra dobar fudbal, građenje napada iz odbrambene linije“.

Zapadna Nemačka, 1974

Mundijal 1974. bio je kao pod indigom prvenstva odigranog 20 godina ranije. Ponovo su Nemci u finalu pobedili tim koji je igrao najbolji fudbal na svetu. Holanđani su igrali “totalni fudbal” Rinusa Mihelsa, a “čistač” ili libero, igrač koji je čuvao leđa odbrani, imao je zadatak da iznese loptu i ostane u veznom redu, pa je i to bila neka vrsta asimetričnog 3-4-3 sistema. Holanđani su se u ofanzivnom delu tima slobodno, kretali, menjali mesta, a leđa im je čuvao neverovatno požrtvovani Neskens.

Na tom prvenstvu krila reprezentacije Jugoslavije bila su ista kao šest godina ranije u Italiji – Džajić levo, Petković desno. Samo što je, konkretno protiv Brazila na otvaranju turnira, postavka igre bila znano defanzivnija, u formaciji 4-4-1-1. Time je Miljanić očuvao svoju ideju o trouglu u srcu terena (u Realu mu to igrali Brajtner, Del Boske i Necer), a u reprezentaciji Bleki Bogićević, Kule Aćimović i Brane Oblak.

Protiv Zaira (pobeda od 9:0) i protiv Škotske (1:1), Miljanić je osetio slobodu da na teren pošalje dva napadača, pa je tim igrao u formaciji 4-4-2.

Zanimljivo je da je Jugoslavija protiv Brazila odigrala odličnu utakmicu, po svim statističkim parametrima ili potpuno parirala ili nadvisila Brazil i do kraja turnira nije ponovila takvu partiju. Miljanić je i eksperimentisao u svojim postavkama (portiv Nemaca povukao još jednog igrača u vezni red 4-5-1, protiv Poljaka se vratio na staru ideju 4-4-1-1 sa trouglom u srcu veznog reda, a protiv Šveđana se sve već raspalo) ali je od taktike u drugoj fazi turnira bila važnija atmosfera. Koja nije postojala.

Španija, 1982

Mundijal osam godina kasnije nije bolje prošao za Jugoslaviju.

Brazil je ostao rigidan u svojoj formaciji 4-2-2-2 sa kvadratom u sredini, Italija igrala svoj „asimetrični katenaćo“, kako je Džonatan Vilson nazvao tu postavku sa Gaetanom Šireom kao liberom koji iznosi loptu, a Jugoslavija je i dalje imala sličnu ideju igre.

Na otvaranju turnira protiv Severne Irske i u ključnoj utakmici sa Španijom statistika pokazuje da je Jugoslavija kreirala više šansi, imala više udaraca na gol, veći posed, bolju kontrolu, ali je iz ta dva meča uspela da izvuče ukupno 1 bod. Protiv Iraca nominalno najistureniji bili su Vujović i Sušić, ali heat map njihovog kretanja pokazuje da su im zadaci bili da se slobodno kreću i otvaraju prostor saigračima. Problem je bio to što su dobili samo 13 od 29 duela, pa nisu imali mogućnost da zadrže loptu. Edhem Šljivo je kao zadnji vezni, veći deo utakmice proveo na desnom boku, čuvajući leđa Pižonu koji je takođe imao veliku slobodu u igri i podelio čak šest ključnih dodavanja na tom meču.

Protiv Španije je situacija bila drugačija. Ponovo je Vujović bio najistureniji, ali su iza njega igrali Sušić i Pižon kojima je svojim kretanjem i vraćam otvarao prostor. Leva strana tima, koju je predvodio Šurjak, bila je izrazito ofanzivno orijentisana, dok je desna strana imala defanzivnije zadatke. Zajec je u svim utakmicama bio ključni čovek, komandant odbrane i igrač koji je imao sposobnost da iznese loptu ili da kroz tačan pas unapred započne izgradnju napada.

Ipak, rezultat je izostao.

Italija, 1990

Kada je Miljanić postavio Osima za selektora – makar prema onome što je Ivica za svoju biografiju pričao Marku Tomašu – ideja mu je bila da dovede trenera koji je u stanju da bude dovoljno kreativan i dovoljno sposoban da anticipira trendove koji će obeležiti narednu fudbalsku deceniju.

Poverenje u taj Osimov tim je bilo na istorijskom minimumu, a slikovit primer je utakmica kvalifikacija protiv Francuske koju u Beogradu prati mizeran broj ljudi u odnosu na broj mitingaša koji na Ušću slušaju Slobodana Miloševića. Dakle, Miloševićeva politika ulivala je više poverenja od Osimovog tima.

Osimov i Miljanićev plan bio je da Piksi bude nosilac tima u koji bi od 1992. bili uključivani „Čileanci“, a turnir u Italiji nije bio postavljen kao bilo kakav, čak ni operativni cilj za reprezentaciju Jugoslavije. Tako je i počeo, ubedljivim porazom od budućeg svetskog prvaka Nemačke i neubedljivom pobedom protiv Kolumbije.

Zanimljivo je da je osnova Osimovog shvatanja igre bila povlačenju kreativnih igrača bliže svom golu, kako je i sam pričao, ne bi li odatle, pod manjim pritiskom mogli da kreiraju igru svog tima. Ili je to samo bila naknadna pamet.

Kako bilo, ostale su dve utakmice – protiv Španije i Argentine – za istoriju.

Sada dostupna prikazuje do detalja koliko je zapravo dobru utakmicu odigrao Piksi protiv Španije. Danas bi za ovakve brojke dobio dvocifrenu ocenu…

odigrao 120 minuta
dao 2 gola
72 dodira
80 posto tačnost dodavanja
4 ključna dodavanja
9/11 tačnih dugih lopti
7/7 driblinzi
14/20 dobijenih duela na zemlji
5 puta fauliran

I još važnije, način na koji je postigao golove i način na koji je Jugoslavija prošla Španiju, koja je objektivno bila značajno bolja tokom čitavog meča, učinili su ovu utakmicu istorijskom.

Okolnosti u četvrtfinalu i rano isključenje Šabanadžovića, iznedrili su jednog neopevanog heroja utakmice sa Argentinom – Prosinečkog. On je bio upravo deo Osimove ideje da kreativni igrači duboko sa svoje polovine organizuju napade svog tima i velikim brojem preciznih dugih pasova ka Piksiju, Prosinečki je menjao ritam utakmice.

Dobio je, „usput“, 10 od 13 duela, uspešnost driblinga bila mu je 100 odsto (4/4), a procenat uspešnih dodavanja preko 80 odsto. Na kraju je postigao i gol iz penala, jedan od dvojice jugoslovenskih igrača koji su to uradili.

Francuska, 1998

Posle ratova i sankcija, Mundijal 1998. godine bio je nova nada.

Tim koji je Santrač poveo imao je za javnost neke „padobrance“, ali su tu bili svi od kojih se očekivalo da povuku. U prvoj utakmici to je uradio Siniša Mihajlović, kome Sofa score za utakmicu protiv Irana daje ocenu 9,4. Postigao je gol, dobio 11 od 14 duela na zemlji, a defanzivni učinak bio je vrlo zapažen (11 čišćenja, 10 startova, 3 preseče lopte). Protiv Nemačke zablistao je Piksi, koji je postigao i gol i najbolje je ocenjen jugoslovenski igrač na tom meču. Svakako ostaje za nezaborav i način na koji je odigrao Slobodan Komljenović u Francuskoj, jer je postigao po gol Sjedinjenim Državama i Holandiji.

Ipak, uloga Predraga Mijatovića na tom turniru pomalo je mistifikovana i sve se svelo na to da je on iz penala pogodio prečku protiv Holanđana, pri rezultatu 1:1. Međutim, ta prečka je bila i posledica frustracije.

Prema softveru Sofa Score aplikacije, Mijatović je najgore ocenjen igrač na sve četiri utakmice reprezentacije 1998. godine, sa ocenama: 6,3 pa 6,4 pa 6,3 pa 5,7.

Mijatović je odigrao tri cele utakmice, a protiv SAD je izašao u 31. minutu. Postigao je jedan pogodak, mada je i to gol za koji je zaslužniji Dejan Stanković, ali je na kraju Mijatoviću pripisan. Igrač od koga se najviše očekivao imao je ukupno šest šuteva na turniru i svega 31 dodir s loptom prosečno pomeču. Od 22 pokušaja driblinga, imao je svega 5 uspešnih. Na zemlji je dobio 23 od 56 duela. Izgubio je u proseku 11,5 lopti po meču.

U 21. veku, na tri odigrana turnira do Katara, i takav bi učinak igrača bio dobar – toliko su rezultati bili razočaravajući.