Kako smo pokvarili Četam haus pravilo

Zli bi jezici rekli da smo mi ovde uspeli pogrešno da shvatimo neke reči iza kojih stoje vrednosti koje se smatraju univerzalnim – na primer, ali ne ograničavajući se na to: demokratija – pa kako ne bismo nešto što je novotarija u našem političkom životu.

Već semantika bi otkrila da nam baš i ne ide: kada je počeo, pa brže-bolje propao dijalog vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka, jedan od razloga za njihov krah bio je, govorilo se u javnosti, i što su svi učesnici pohitali da prekrše „Četam haus pravila“.

A pravila nema, u množini. Ima samo jedno pravilo, sročeno 1927. godine i malo modifikovano, odnosno rafinisano 1992, koje glasi:

„Kada se održava sastanak, ili njegov deo, pod pravilom Četam hausa, učesnici su slobodni da koriste informacije koje su dobili, ali ni identitet ni naklonost govornika, niti bilo kog drugog učesnika, ne sme da se otkrije.“

Četam haus, koji je dobio ime po kući u kojoj se nalazi Kraljevski institut za međunarodne poslove, razvijen je da bi se, kako stoji na njihovom sajtu, ohrabrila otvorenost i razmena informacija u dijalogu. On omogućava, kažu, da pojedinci otvoreno govore, da iznose mišljenja koja se ne podudaraju sa zvaničnim stavom organizacije za koju rade ili kojoj pripadaju, što umnogome doprinosi slobodnoj diskusiji. Logično je: osećaćeš se slobodnije i nećeš brinuti o tome kako će neko predstaviti — i da li će izvrnuti — tvoje reči.

Sve je, dakle, „on the record“, samo što se taj „record“ namerno krije.

Ovoga se pridržavaju i mediji, ali reklo bi se da su — makar u Srbiji — mediji manji problem. Veći je što ni tog jednog (vidimo, ne previše komplikovanog) pravila ne umeju da se pridržavaju oni koji na njega prethodno pristanu. Jer u „uputstvu“ za Četam haus pravilo jasno stoji da je njegova rigorozna primena neophodna za uspešnost, i da sve mora da se zasniva na poverenju. Ako poverenja nema — a organizatori dijaloga na FPN-u vrlo su se brzo uverili da je tako — onda to izgleda smešno, a uz to nikako i ne radi.

A koliko je važno da se svi pridržavaju pravila i koliko je lepo kada ono uspe pokazuje primer koji je ispratio i pomalo sproveo u delo Nedeljnik sa Mokrogorskom školom menadžmenta. Prošle godine, na stogodišnjicu stvaranja Jugoslavije, na Mokroj gori organizovan je, po Četam haus pravilu, skup „100 godina Jugoslavije: Naša stvar“. Tri dana (i poneku noć) diskutovalo se, pričalo o uspesima i istorijskom neuspehu države Južnih Slovena, o nasleđu Jugoslavije i povezivanju sada već udaljenih novonastalih država na ovim prostorima u budućnosti.

O tome kakvo nam je jugoslovensko iskustvo i koji su to koncepti pred nama u različitim oblastima — ekonomija, kultura, sport — govorili su i međusobno razmenjivali misli ljudi koji su, svako na svoj način, obeležili jugoslovensko i(li) postjugoslovensko doba, i koji su i kroz svoje iskustvo preneli sliku o onome što je Jugoslavija bila nekada i onome što je sada.

Na otvorenim panelima glavni govornici bili su najuticajniji ljudi u datim oblastima: o Jugoslaviji i ekonomiji govorio je Miroslav Mišković, poslednji dobitnik Avnojeve nagrade za privredu i poslednji potpredsednik Vlade za privatizaciju; o Jugoslaviji i kulturi Dragan Bjelogrlić, poslednja velika mlada zvezda Jugoslavije, ali i čovek koji je „Montevideom“, pa sada „Senkama nad Balkanom“ Srbima vratio sećanje na Kraljevinu Jugoslaviju, dok je o Jugoslaviji i sportu pričao — a ko drugi — Dušan Duda Ivković, jedan od tvoraca jugoslovenske škole košarke, poslednji selektor velike Jugoslavije i čovek koga je Novak Đoković na njegovom oproštaju u Atini nazvao profesorom svih sportista sa ovih prostora. Istorijsku perspektivu dao je u uvodnom izlaganju istoričar Čedomir Antić; o budućnosti postjugoslovenskih prostora govorili su pisci Vladimir Kecmanović, Muharem Bazdulj i Dejan Stojiljković… Sa njima su otvoreno sve vreme debatovali profesori ekonomije Ljubomir Madžar i Miodrag Zec, ekonomista Goran Nikolić, novinari Ljiljana Smajlović, Zoran Panović, Draža Petrović, advokat Zdenko Tomanović…

Centralni deo Konferencije bio je specijalni panel koji je moderirala Olja Bećković, a u kom su po Četam haus pravilu učestvovali i govorili svi nabrojani, ali i mnogi drugi.

Temat o tome objavljen je u Nedeljniku i upravo je on pobrao najviše pažnje, a čitaocima — dok god se govore mudre stvari — nije zasmetalo što su „izvori“ bili anonimni, baš kao ni četiri godine ranije, kada smo doneli veliki izveštaj sa sastanka Trilaterale u Beogradu.