Kako smo poverovali u mit o fenomenu stotog majmuna: Da li postoje stvari koje ne postoje? (1)

Godine 1950. na japanskom ostrvu Koshima grupa naučnika započela je 30-godišnje ispitivanje ponašanja majmuna Macaca fuscata.

Pred kraj istraživanja (1979. godine) zoolog Lajal Votson (Lyall Watson) objavio je knjigu pod nazivom “Životna bujica” (Life tide), koja je pokrenula lavinu diskusija i novih teorija po celom svetu.

On je opisao naoko nezanimljiv eksperiment koji je posle šest godina doveo do zapanjujućih rezultata.

Naime, godine 1952. grupa naučnika počela je da daje majmunima posebnu sortu slatkih krompira.

Majmunima se to svidelo, iako su krompire dobijali prosto bačene na tle, zbog čega su bili začinjeni neukusnim zrncima peska.

Ubrzo je 18-mesečna majmunica Imo otkrila da taj problem lako može da reši pranjem krompira u moru i to je pokazala svojoj majci.

Prema priči, od njih su to naučili i ostali majmuni iz grupe, pa je sve više njih uživalo u krompiru bez peska.

Izgleda da je broj majmuna koji su se upoznavali sa ovom veštinom polako ali sigurno rastao.

A onda se 1958. godine dogodilo čudo.

Evo šta je o tome napisao Lajal Votson u spornoj knjizi:

Treba odvojiti ostatak priče od ličnih anegdota i neobaveznih izjava datih u krugovima naučnika koji izučavaju primate, jer mnogi od njih još uvek nisu sigurni šta se zapravo dogodilo. A oni koji su podozrivi prema istini, nerado je objavljuju zbog straha da će biti ismejani. Tako sam ja prinuđen da improvizujem detalje. Evo šta se, najpribližnije rečeno, dogodilo. U jesen te godine određeni broj majmuna na ostrvu Košima prao je slatke krompire u moru… Pretpostavimo, na primer, da je taj broj bio 99 i da se u utorak u jedanaest časova pre podne još jedan majmun pridružio grupi koja pere krompir. I upravo taj stoti majmun probio je neku granicu, prevršio kritičnu masu, pa su to veče skoro svi majmuni radili isto što i on. I ne samo to, nego ta navika je preskočila prirodne barijere i spontano počela da se širi po kolonijama na drugim ostrvima i na kopnu Takasakijame…

Kad je knjiga objavljena, u naučnim krugovima počele su da se rađaju teorije o famoznoj “kritičnoj masi” znanja posle koje ono od individualnog prerasta u opšte dobro.

Ken Kejsi (Ken Kesey) 1982. godine u svojoj knjizi “Stoti majmun” podrobno je opisao Votsonov nalaz i dao mu naziv “fenomen stotog majmuna”.

Čim je objavljena, knjiga je postala bestseler. Čak se i u poznatom časopisu “Naučni pregled” (Science Digest) pojavio tekst u kome je lansiran novi termin “Kvantni majmun”. Teoriju je podržao i britanski biolog dr Rupert Šeldrejk (Rupert Sheldrake), uvođenjem termina “morfična rezonanca” kojim se služio u pokušajima da ovom fenomenu pridoda naučna objašnjenja.

Na tvrđenja dr Šeldrejka, pozvao se u svom udžbeniku i profesor dr Dejan Raković, pa tako sada studenti na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu uče o tome kako “jednom naučeni sadržaji od strane i malog dela neke biološke populacije – omogućavaju lakše buduće obučavanje preostalog dela populacije!” (udžbenik “Osnovi biofizike”, izdavač Grosknjiga 1995, str. 163).

Ipak, jedan broj naučnika smatrao je da bi navode Lajala Votsona trebalo proveriti.

Masao Kavai (Masao Kawai), direktor Instituta za izučavanje primata i glavni urednik stručnog časopisa Primati, bio je ugledan član grupe i jedan od malog broja naučnika koji su učestvovali u projektu od samog početka 1950. godine.

On se trudio da u stručnim krugovima opovrgne navode objavljene u knjizi, ali nije želeo da se o tome previše govori u javnosti.

 Zbog toga je malo ko obratio pažnju na njegove demantije, sve dok 1985. godine Ron Emjundson (Ron Amundson), profesor filozofije na Havajskom univerzitetu, nije objavio razgovor s njim u časopisu Skeptični Istraživač (Skeptical Inquirer).

Naučna dokumentacija, vođena tokom posmatranja kolonije majmuna, pokazala je da je 1952. godine na ostrvu bilo samo 20 majmuna, a do 1962. taj broj je narastao tek na 59. Tako nije moglo da bude govora o “stotom majmunu”, a još manje o širenju navike pranja hrane na ostale majmune sa ostrva.

Zapravo, Masao Kavai je obelodanio ključni podatak iz zvanične dokumentacije, po kome su 1958. godine, kad je navodno dostignuta famozna “kritična masa”, samo dva majmuna na ostrvu umela da peru krompire u vodi!

Suočen sa činjenicama koje mu nisu išle u prilog, Votson je pokušao da ublaži tvrdnje iznete u svojoj knjizi time što je izmenio kontekst prve rečenice u navodu da je zaključke doneo na osnovu “ličnih anegdota i neobaveznih izjava”.

Ubrzo su neugodna pitanja počela da stižu sa svih strana, pa je Votson 1989. godine konačno priznao:

“Bila je to metafora koja je nastala kao moja lična konstrukcija, zasnovana na vrlo nepouzdanim dokazima i na onome što sam samo načuo. Nikad nisam ni pokušao da to predstavim na drugi način”.

Da li je priči ovde kraj? Što se naučnika tiče jeste, jer ovo nije bio ni prvi ni poslednji pokušaj prevare u njihovim krugovima.

Međutim, poklonici Novog Doba nisu imali nameru tek tako da napuste ovu sjajnu priču. Rođen je mit o tome da, ako dovoljan broj pripadnika jedne vrste nauči, usvoji ili misli na jednu stvar, efekat će biti isti kao da su svi to učinili.

Pojavile su se sekte koje su širile ideju da treba okupiti dovoljan broj ljudi za meditaciju, pa kad se dostigne kritična masa meditanata, na svetu će zavladati mir, ljubav i blagostanje.

Neki ideolozi Novog Doba počeli su da pokreću neku vrstu piramidalnih šema (slično “lancima sreće”) u kojima je svaki meditant imao zadatak da proširi ideju na nekoliko svojih prijatelja. Trebalo je da određenog dana u zakazano vreme svi misle na svetsko blagostanje i da žele da dobro trijumfuje nad zlim. Cilj je bio da to učini 93.250 ljudi, i onda će uspeh biti siguran. Ova ideja (kako da se regrutuju novi članovi u grupama za meditaciju) funkcionisala je sasvim dobro, pa se veliki broj centara u svetu poslužio istim obrascem. Ako se u zakazano vreme ništa značajno ne dogodi, lako je optužiti sledbenike zato što ih “nije bilo dovoljno” i objaviti novi pokušaj, a najbolje je ako se dogodi neka srećna koincidencija – recimo, negde u svetu prestane rat ili se bar neki pokvareni avion srećno prizemlji. To će uvek osigurati dobar propagandni efekat i dovesti masu novih sledbenika.

Uz dozvolu autora Nedeljnik.rs u formi feljtona donosi delove knjige Voje Antonića „Da li postoje stvari koje ne postoje – Vodič za kritičko razmišljanje„, objavljene 2000. godine