Nema nikog na ovoj našoj kugli zemaljskoj ko je ravnodušan prema Americi. Ljudi u odnosu na njih gaje ili naklonost ili neraspoloženje. Često otvorenu netrpeljivost. Retko je ko Amerikom oduševljen. Manjina pripada prvima, većina, i to ubedljiva, drugima.
Nije, međutim, oduvek tako bilo. Ta negativna osećanja ka Americi novijeg su datuma. Kad su Amerikanci prvi put zakoračili na evropsko tle u završnici Prvog svetskog rata, dočekani su sa ogromnim entuzijazmom. Njihova je ideja bila osnivanje jedne svetske organizacije država s ciljem sprečavanja globalnih sukoba i usvajanje univerzalnih mirovnih principa za čitavo čovečanstvo. Njihov tadašnji predsednik Vudro Vilson svojom pojavom i svojom vizijom dominirao je Versajskom mirovnom konferencijom 1919. Čuvenih Vilsonovih „Četrnaest tačaka“. Tokom i posle Drugog svetskog rata Amerikanci su doživljavani kao spasioci slobodnog sveta od hitlerizma i vesnici novog doba. Jemci slobode i demokratije. Simboli pobede. Potom su postepeno gubili svoju nepodeljenu popularnost. Poslednjih decenija su, verovatno, najomraženija svetska sila.
Kod nas je ta antiamerička histerija dostigla iracionalne razmere. Biće da je bombardovanje NATO-a 1999. tome znatno pomoglo. Ne treba sumnjati ni u moć sistematske i dugogodišnje propagande protiv zapadnjaštva u svakom smislu i svakoj formi. Ono bombardovanje iz 1944, mnogo razornije i strašnije, zaboravili smo. Gurnuli pod tepih. Prećutali.
Zašto?
Zato što je titoizam hteo da zaboravimo. Nepreporučljivo je bilo pominjati. Još je nepreporučljivije bilo insistirati. Govoriti o ratnom zločinu. Toliko o istorijskoj istini. I njenom modeliranju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 659
Tagovi
