Kako su SAD dostigle najveću inflaciju u poslednjih 39 godina: I zašto je pre četiri decenije bilo mnogo teže

Cene u Sjedinjenim Državama su u decembru 2021. povećane za sedam odsto u poređenju sa godinom ranije i to predstavlja najveću stopu inflacije, novi maksimum, u poslednjih 39 godina, saopštilo je tamošnje Ministarstvo finansija, a prenosi CNN. Ujedno, američka inflacija je porasla u decembru za 0,5 odsto na mesečnom nivou, nakon rasta od 0,8 procenata u novembru.

Takođe, inflacija je porasla 5,5 odsto od decembra 2020. godine, što je najviši godišnji skok još od februara 1991. Inflacija iz decembra je rasla mnogo bržim tempom nego u novembru, kada je bazna inflacija iznosila 4,9 odsto.

Veće cene obeležile su američku ekonomiju tokom cele prethodne godine. Ekonomski stručnjaci ukazuju da se velika potražnja takoreći sukobila sa nestašicama u snabdevanju koje su izazvane pandemijom koronavirusa.

Bela kuća i kreatori ekonomske politike u Federalnim rezervama (američkoj Centralnoj banci) usredređeni su na rastuće troškove, mada ukazuju da očekuju da će inflacija ostati izražena tokom 2022. godine.

Takođe, predsednik SAD Džozef Bajden pozvao je Federalnu trgovinsku komisiju da istraži „ponašanje naftnih i gasnih kompanija na štetu potrošača“.

Šta je poskupelo?

Decembarskim poskupljenjima najviše su doprinele cene nameštaja, kao i polovnih automobila i kamiona. Troškovi za hranu su takođe porasli – za 0,5 odsto – ali nešto sporijim tempom nego poslednjih meseci. Cene su porasle u skoro svim glavnim kategorijama namirnica, a najviše su porasle cene voća i povrća.

Troškovi za energiju su opali za 0,4 odsto, što je prvi mesečni pad od aprila 2021. Ali malo je verovatno da će trenutno smanjenje cena u ovom sektoru potrajati i u nastavku 2022. godine.

„Nažalost, cene energenata su se već povratile u januaru nakon privremenog pada tokom udara omikrona u decembru“, rekao je ekonomista Majk Ingland.

Indeks cena hrane je porastao za 6,3 odsto, dok su cene namirnica porasle još više – 6,5 odsto u odnosu na prošlu godinu. Indeks troškova energije porastao je za 29,3 odsto tokom prošle godine.

Inflacija u 2022?

Inflacija neće tek tako nestati u 2022. Iako bi mesečna povećanja cena mogla da stagniraju u narednim nedeljama, biće potrebno neko vreme da se to odrazi i u podacima na godišnjem nivou. Inglend veruje da će ovi dugoročni podaci o inflaciji nastaviti da rastu najmanje do februara, za koji će izveštaj biti objavljeni tek u martu.

„Ništa u ovom izveštaju ne menja naše prognoze o daljoj inflaciji. Ostajemo pri stavu da je inflacija – iako je i dalje nesumnjivo veoma vioska – blizu vrhunca. Očekujemo da će ukupna inflacija ostati na 7 odsto u januaru i da će početi da opada nakon toga“, rekla je ekonomistkinja Aneta Markovska.

Federalne rezerve nastoje da obuzdaju inflaciju tako što će prekinuti direktnu finansijsku podršku privredi u martu, ranije nego što je prvobitno planirano, i povećati referentnu kamatnu stopu koja utiče na troškove zaduživanja za preduzeća i potrošače.

„Znamo da visoka inflacija zahteva žrtvu, posebno za one koji su imali problema da na neki način isplate veće troškove osnovnih životnih potreba kao što su hrana, stanovanje i prevoz“, rekao je Džerom Pauel, predsadavajuči Federalnim rezervama Amerike.

Održavanje nivoa cena je jedna od dve obaveze američke centralne banke. Druga se tiče maksimalne zaposlenosti.

Poništavanje stimulansa, podizanje stopa i na kraju „odmotavanje“ njenog ogromnog bilansa su koraci za vladanje inflacijom, kažu stručnjaci, a podaci od četvrtka nisu dali Federalnim rezervama razlog da odahnu.

Kristalina Georgieva, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) veruje da je inflacija jedna od ključnih tema tokom 2022.

„Moramo da prepoznamo da je inflacija ozbiljno pitanje – ekonomsko i socijalno – u mnogim zemljama“, govorila je nedavno za američke medije.

„Centralne banke poput Federalnih rezervi imaju pravo da preduzmu akciju. Ali moraju da zaštite ekonomiju dok se bore protiv inflacije“, dodala je.

Da li je sve kao pre četiri decenije?

Ali iako su cene prošle godine porasle, još uvek nisu ni blizu istorijskih maksimuma iz osamdesetih. Inflacija je dostigla vrhunac u proleće 1980. godine sa 14,8 odsto bez sezonskih prilagođavanja i sa 14,6 odsto nakon korekcija.

Sve u svemu, potrošačke cene su u 2021. porasle najbržim tempom u poslednjih skoro četiri decenije, što znači da je ovo najgora inflacija koju doživljava svako ko nije na pragu penzije. Ali, oni stariji Amerikanci mogu da se prisete da, koliko god nepoželjna za potrošače, današnja povećanja cena nisu ni približno tako loša kao što su bila pre četrdeset ili pedeset godina, piše takođe CNN.

Tadašnji predsednici SAD Džerald Ford i Džimi Karter su pokušali, i nisu uspeli, da stave cene pod kontrolu. Fordovi napori su uključivali kampanju „Whip Inflation Now“, sa sve crvenim bedževima i onim čuvenim belim slovima WIN, ali je osećaj bio daleko od pobedničkog.

Inflacija je dostigla 12,2 odsto krajem 1974. godine, ubrzo nakon što je Ford preuzeo dužnost, što je skoro dvostruko više od godišnjeg rasta do novembra 2021. godine, poređanja radi.

Stopa inflacije dostigla je rekordnih 14,6 odsto u martu i aprilu 1980. To je uticalo i na Karterov poraz na izborima te jeseni. To je takođe dovelo do nekih značajnih promena u američkoj ekonomiji.

Ključni faktori koji razlikuju američku ekonomiju osamdesetih i danas – poredići rekordne inflacije se mogu ogledati u četiri polja:

Plate su vezane za cene – Jedna od glavnih razlika između inflacije tada i sada je u tome što su osamdesetih, u mnogo većim procentima, stanovnici SAD zapravo bili sindikalni radnici, a mnogi od tih radnika su u svojim ugovarima imali takozvanu stavku „prilagođavanja troškova života“. To im je automatski podzalo plate kako su cene rasle. Dakle, više cene su dovele do viših plata, što je stavilo više novca u ruke potrošača i povećalo troškove za preduzeća. Cene su hranile plate i obratno.

Čak bi poslodavci koji sindikatima nisu podigli plate kako bi održali korak sa inflacijom ostajali bez radnika.

Ipak, danas je samo oko 12 odsto radnika zastupljeno u sindikatima, što je otprilike upola manje nego 1983. godine, kada su prvi put evidentirani sindikalci širom SAD. Današnji sindikalni radnici su prvenstveno u javnom sektoru – školstvo, policija i vatrogasci. Samo sedam odsto radnika u privatnom sektoru su članovi sindikata.

Većina sindikalaca danas nema slične klauzule koje bi plate vezivale za cene. Tokom produženog perioda niske inflacije u poslednjih nekoliko decenija, sindikati su bili spremni da se odreknu „prilagođvanja troškova života“ u zamenu za druga poboljšanja plata i beneficija.

Globalna provera cena – Tokom sedamdesetih i osamdesetih, veći troškovi su se mogli preneti na potrošače u vidu viših cena lakše nego sada, jer konkurencija iz inostranstva tada nije bila tako velika kao danas. Konkurencija iz inostranstva je tada svakako postojala, ali u mnogim sektorima privrede privrednici su morali da brinu samo o domaćim konkurentima. To više nije slučaj.

Porast globalne trgovine držao je inflaciju pod kontrolom poslednjih decenija. Deo današnje inflacije se pripisuje problemima sa globalnim lancem snabdevanja, što je dovelo do povećanja troškova isporuke širom sveta. Dakle, to je ograničilo ponudu jeftine konkurencije, što je zauzvrat omogućilo čak i vodećim domaćim kompanijama da podignu svoje cene.

Sektor energije – Jedan zajednički faktor između rekordne inflacije iz iz sedamdesetih i osamdesethi, kao i ove aktuelne inflacije jeste i rapidno rastuće cene energije. Arapsko-izraelski rat 1973. podstakao je arapske članice OPEK-a da uvedu embargo na isporuke nafte Sjedinjenim Državama koji je trajao do 1974. Iransko-irački rat 1979. takođe je ugušio snabdevanje.

Ograničena ponuda izazvala je skok cena. Vozači su bili pogođeni povećanjem cena gasa od 69 odsto početkom 1980. godine u poređenju sa godinom ranije, što je bilo čak gore od godišnjeg povećanja gasa od 58 odsto do novembra ove 2021, u poređenju sa 2020. Ipak, ovog puta, velika procentualna povećanja cena nafte i gasa delom su posledica poređenja sa veoma niskim cenama iz 2020. godine, kada su razna pandemijska zaključavanja i široko rasprostranjeni privremeni gubici radnih mesta stvorili viškove nafte, što je obaralo cenu.

Te niže cene navele su proizvođače da smanje proizvodnju nafte, a neke rafinerije su se zatvorile. Kada se potražnja vratila tokom naredne godine, usledila je široka ponuda i velika potražnja, što je dovelo do rasta cena. Iako bi cene nafte i gasa mogle da stagniraju ili da porastu još više u narednim mesecima, za Amerikance je dobra vest da je američka ekonomija danas mnogo manje zavisna od nafte nego pre 40 ili 50 godina.

Deregulacija – Još jedna značajna promena u američkoj ekonomiji je to što je vlada mnogo manje uključena u određivanje cena nego tada.
Deregulacija industrija telekomunikacije, transporta ili avio-industrije su i počele tokom sedamdesetih i osamdesetih kao posledica rasutćih cena.

Cene koje kontroliše vlada uglavnom su ograničavale konkurenciju i držale cene i usluge koje se nude potrošačima veštački visokim. Iako su stvarne izmene zakona stupile na snagu tek nakon što je „zmaj inflacije“ ubijen, deregulacija je radila na tome da cene za mnoge od tih dobara i usluga budu niže nego što bi inače bile.

Inflacija je konačno došla pod kontrolu, između ostalog, i zato što su Federalne rezerve podigle stopu federalnih fondova na rekordnih 18,9 odsto, što je izazvalo recesije 1980. i 1981/82. Ipak, do kraja druge recesije, stopa inflacije je pala na 4,5 odsto i nije ponovo dostgla 5 odsto sve do 1990. godine.