Tito jeste imao neosporan ugled u svetu, ali nikada u Jugoslaviji nije organizovao američko-ruski samit.
Niti je to uradilo kolektivno Predsedništvo posle njega.
Samostalna Slovenija jeste. Predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek u junu 2001. bili su domaćini Džordžu Bušu Mlađem i Vladimiru Putinu na Brdu kod Kranja.
A sećate se kako su braća Bajić pevala u predvečerje raspada Titolenda: „Pitaj ljude, Kučane, kako da se prehrane, na Triglavu neće žito, nek vam seju Tito i Kardelj.“
Sad to hoće i Vučić.
Samit Trampa i Putina u Srbiji. I garantuje bezbednost.
Vučić je ukazao da Srbija nije samo formalno van vojnih blokova kao što su to neke zemlje koje nude svoje domaćinstvo, već da je ona „suštinski van oba bloka i NATO, i Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), da je nezavisna i samostalna zemlja“.
Iako je, doduše, imao uspeha u spektakularizaciji spoljne politike, ova vest o samitu je simptom megalomanije, ali je bila i dnevni pokušaj da se skrene bar malo pažnja sa studentskih protesta.
Za skretanje pažnje poslužilo je i upozorenje ministra zdravlja Zlatibora Lončara, o mogućim diverzijama u bolnicama (da bi neko sluđen propagandom pomislio čak da su strane službe izazvale požar u staračkom domu u Velikom Borku u opštini Barajevo kad je stradalo osam osoba).
Jedan dan za skretanje pažnje poslužilo je podsećanje da prvi regruti na odsluženje redovnog vojnog roka stižu u septembru.
Drugi dan je za skretanje pažnje poslužio Vučićev predlog o „savetodavnom referendumu“ o njemu.
Ostavke premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića takođe su pokušaj skretanja pažnje.
Uostalom, Siniša Mali je u toj vladi bio uvek bitniji od Vučevića.
Preterani pokušaji da se skrene pažnja dovedu upravo do suprotnog efekta – do fokusiranja pažnje.
Vučićev kontramiting u Jagodini bio je operetski neuspešni pokušaj skretanja pažnje i preuzimanja inicijative.
Ovaj kontramiting zaista jeste „istorijski“ jer je skupio manje ljudi nego što ima „lojalista“.
A njih ima 17.000 kako je rekao Vučić, od kojih se neki naprednjački iluminati zaklinju krvlju u obredu naprednjačko-zavetničke inicijacije, a lojalizam potvrđuju i u crkvi, što je viši čin lojalnosti nego što je Šešelj probao da ga uspostavi vodeći radikalske poslanike u crkvu da predupredi prebege.
Ne uvek uspešno.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
