Veličina šesnaesterca je stvar perspektive. Kada je sa ivice istog potrebno uputiti neodbranjiv udarac u protivničku mrežu, on poprima veličinu čitavog univerzuma. Slično je i kada se lopta postavi na belu mrlju predviđenu kao polazište za izvođenje najstrože kazne – tada se 11 metara pretvara u kilometre, ili kada je nakon 90 i kusur minuta grčevite odbrane potrebno izbaciti loptu što dalje od svog gola.
Međutim, nekada je situacija sasvim drugačija. Nekada se prostor smatran golmanskim carstvom toliko suzi da počinje da steže – dušu, a kasnije i telo, naličeći kavezu koji stoji između cara i njegove slobode. Situacija je značajno nezgodnija ukoliko ta carstva obuhvataju impozantna prostranstva od rta Horn do bodljikavom žicom opasane granice između Meksika i SAD. Na prašnjavim ulicama i loše negovanim terenima na ovom potezu, fudbal se i dalje igra iz čiste ljubavi, na gol više, bez prevelikog taktiziranja i brige za krajnjim ishodom i prihodima od reklama. U tim carstvima se slave centarfori kojima je postizanje golova najveće zadovoljstvo, krila u čijim se stopalima krije više magije nego u mađioničarskom šeširu i veznjaci koji bez gledanja mogu jednim pasom rasparati čitavu protivničku odbranu. Na tim ulicama defanzivci su srednja klasa. Oni odgovorni, nešto dežmekastiji ili nedovoljno talentovani klinci koji se i dalje cene prema svojoj mogućnosti da postignu gol ili asistiraju, iako im to nije u opisu posla.
A golmani? Golmani se u najboljem slučaju smatraju čudnim likovima. U zemljama od kojih je većina bila pod nekom vrstom diktature, fudbal je uvek bio izvor slobode i nesputanosti, zbog čega bi oni koji odluče da radijus svog kretanja na fudbalskom igralištu mahom ograniče na šesnaest metara bili smatrani ludacima. Oni drugi, pristajali su da negde na putu do seniorskih selekcija stanu na gol kako bi povećali svoje šanse za uspeh i beg iz nemaštine, potiskujući svoje prirodne nagone. Tada bi se kavez dodatno sužavao, linija šesnaesterca postajala bi važnija od one koju bi car trebalo da čuva, a nagon da se ona prekorači postajao neizdrživ. Večna borba između sigurnosti i slobode.
Igrao se 72. drugi minut prve utakmice prvog kola grupe D Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. godine kada je Trifon Ivanov, flertujući sa crvenim kartonom, prilikom jedne kontre Paragvajaca oborio Horhea Luisa Kamposa na nekih tridesetak metara od svog gola. Dok je sudija Abdul Rahman Al-Zeid na karton – koji je srećom po Ivanva bio žute boje – upisivao ime bugarskog reprezentativca, publika na stadionu u Monpeljeu postala je za nijansu glasnija. Pozicija na kojoj je faul napravljen – desno, iskosa – bila je idealna za centaršut, ali samo dva paragvajska fudbalera našla su se na ivici šesnaesterca. Ostali su morali da pokrivaju eventualni kontranapad i prazan gol koji je za sobom ostavio Hose Luis Čilavert, golman reprezentacije koji je nakon kratkog insistiranja uhvatio zalet i spremao se za šut. Dok se Čilavert približavao lopti, a Zdravku Zdravkovu se po glavi vrteli raznorazni scenariji, publika je na trenutak zanemala. Lopta je u savršenom luku poletela ka gornjem desnom uglu bugarskog gola, dok su prisutni reporteri već smišljali prigodne naslove za potencijalno čudo kom su svedočili. Međutim, koncentrisani Zdravkov uspeo je uz veliki napor loptu odbije u korner, nakon čega se paragvajski kapiten brže-bolje vratio na mesto koje mu je jedino po rukavicama pripadalo.
Ostao je tog dana popularni “Buldog” uskraćen za gol koji mu – kao i mnogim njegovim latinoameričkim kolegama – ne bi bio prvi u karijeri, ali bi predstavljao prvenac nekog golmana na Mundijalima. Ukoliko do tog čuda i dođe, velika je verovatnoća da će protagonista biti neko ko je rođen u Latinskoj Americi.
Prva asocijacija na tamošnje golmane uvek će biti modno prilično diskutabilni “papagajski” dresovi, nadimci koji često asociraju na – u ovom slučaju pozitivno – ludilo i tehnika na kojoj bi pozavideli mnogi vezni igrači drugih zemalja. Decenijama su čuvari mreže sa Zelenog kontinenta privlačili pažnju kako zbog svog izgleda, tako i zbog nesvakidašnjih poteza i ideja koje su se često kosile sa zdravim razumom. Osim toga, naklonost publike pridobijali su postizanjem golova, u meri na kojoj bi mnogi napadači mogli da im pozavide.
Takav je između ostalog bio i Buldog. Tokom karijere koja je trajala 22 godine, Čilavert je postigao čak 67 golova, od kojih je osam zabeležio u reprezentativnom dresu. Bio je poznat kao odličan izvođač slobodnih udaraca, pa pokušaj protiv Bugara nije predstavljao preveliko iznenađenje. Učestvovao je na dva Svetska prvenstva (1998. i 2002.), a naročito su bile zapažene njegove partije tokom kvalifikacija za prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji tokom kojih je postigao četiri gola, pomogavši Paragvaju da se kvalifikuje. Međutim, nisu golovi jedino što je obeležilo njegove igračke dane. Čilavert je pre svega bio odličan golman i veliki lider, ali i veoma temperamentan čovek kratkog fitilja, što je iz prve ruke imao priliku da sazna kolumbijski napadač Faustino Asprilja sa kojim se Paragvajac sukobio u jednom od kvalifikacionih mečeva. Kolumbijac je kasnije izjavio da je morao da ubedi jednog od kolumbijskih profesionalnih ubica da poštedi Čilaverta, ubeđujući ga da je ipak bilo reči o običnoj svađi na terenu. Tokom istih kvalifikacija na kojima je postigao četiri pogotka, Buldog je od strane FIFA bio kažnjen na četiri (kasnije smanjeno na tri) utakmice neigranja zbog pljuvanja Roberta Karlosa kog je optužio za rasizam. Odbio je da učestvuje na Kopa Amerika 1999. godine zbog toga što je smatrao da bi veća količina novca u njegovoj zemlji trebalo da bude usmerena na obrazovanje, što je razbesnelo najviše državne zvaničnike.
Međutim, Čilavert nije bio jedini latinoamerički golman koji je svojim prilično nesvakidašnjim stilom i odlukama redefinisao ulogu golamana kakva nam je danas mnogo bliža i prihvatljivija. Horhe Kampos – ne onaj sa početka teksta – bio je jedan od takvih revolucionara. Dugogodišnji golman Meksika (ukupno 129 nastupa) svojom pojavom, ali i načinom igre značajno je uticao na nove generacije golmana koje se nisu plašile da napuste liniju šesnaesterca, znajući da ih to može mnogo koštati. Uprkos tome što je bio visok samo 168 centimetara, što je prilično nesvakidašnje za njegovu poziciju, Kampos je zahvaljujući zadivljujućoj skočnosti i refleksima ostao upamćen kao jedan od najboljih golmana svoje generacije. Međutim, ono po čemu će Meksikanac ostati upamćen jeste činjenica da je većinu vremena na utakmicama u kojima se njegovi timovi ne brane, provodio van gol-linije, često preuzimajući ulogu libera. Na taj način, on je zajedno sa još par podjednako hrabrih i šašavih kolega utro put današnjim golmanima koji nemaju strah da se odvoje od linije i aktivno učestvuju u igri svog tima. Čak i kada su u pitanju oni koji nisu toliko pažnje polagali na taktiku, Kampos nije mogao da ostane neprimećen. Osim dresova koje je sam dizajnirao, a koji nikoga nisu ostavili ravnodušnim, Meksikanac je naročito na klupskom nivou često u završnim delovima utakmice prelazio na poziciju napadača, ukoliko bi njegovoj ekipi bio potreban pogodak. To je rezultovalo sa 35 golova koje je postigao tokom karijere koju su obeležila učešća na tri Svetska prvenstva (1994, 1998. dok 2002. nije zabeležio nijedan nastup iako je bio deo reprezentacije).
Kada su u pitanju pioniri golmanskog stila igre koji se zasniva na boravku van gol-linije, jedan čovek se ipak naročito izdvaja, a ostaće upamćen po detalju koji je obeležio prijateljsku utakmicu između Engleske i Kolumbije odigranu na Vembliju 1995. godine. Jedna lopta sa boka došla je do Džejmija Rednapa koji je veoma ambiciozno, iz prve, sa nekih tridesetak metara pokušao da postigne gol i jednu veoma dosadnu utakmicu učini zanimljivijom.. Rednap tom prilikom nije postigao gol, ali monotonija je bila razbijena. Dok je lopta prilično sporo putovala do protivničkog gola, nekolicina engleskih igrača je već okrenula glavu i krenula nazad na svoju polovinu, videvši da od pokušaja njihovog saograča neće biti ništa. Ostali su uskraćeni za potez koji se na tom nivou viđa jednom u životu, makar uživo. Umesto da uhvati loptu, Rene Igita je imao nešto drugo na umu. Skočio je unapred, udarajući loptu petama. Udarac škorpiona. Lopta se odbila u polje, gde su zbunjeni Kolumbijci, pored još zbunjenijih Engleza jedva uspeli da otklone opasnost.
“To je bio trik koji je Kolumbiju i mene postavio na fudbalsku mapu. Ljudi se pamte prema velikim stvarima koje su uradili i ovaj udarac je bio upravo to”, razjasnio je razloge za svoj potez Igita, priznavši da je udarac dugo ovežbavao, čekaju pravu priliku da ga izvede.
Uprkos Igitinim rečima, Kolumbija se već nalazila na fudbalskoj mapi, naročito nakon učešća na prvenstvima 1990. i 1994. godine, koje je “Ludak” – Igitin nadimak – i sam obeležio. U meču osmine finala prvenstva u Italiji o kom smo već pisali, a koji je Kolumbija izgubila od Kameruna, Igita je bio direktan krivac za drugi primljeni gol. Bez razloga je izašao na 40 metara od svog gola, gde je nakon nekoliko razmenjenih pasova sa svojim saigračima pokušao da predribla Rožea Milu. Nije uspeo. Mila je lako postigao gol i odveo Kamerun u četvrtfinale, a Igita je za razliku od Andresa Eskobara četiri godine kasnije ostao bez posledica – verovatno zbog prijateljskih odnosa sa Pablom Eskobarom. Kasnije je tu grešku opisao “velikom kao kuća”. Međutim, to je bio rizik sa kojim su njegovi treneri uvek morali da se nose. Igita je svoju karijeru započeo kao napadač, da bi tek kasnije prihvatio ulogu čuvara mreže. Međutim, želju za igrom i postizanjem golova nisu mogle da ograniče bele linije na terenu (van terena su stvari funkcionisale drugačije) pa se Igita često tokom utakmica nalazio daleko od svog gola, učestvujući u igri svog tima. Izvođenje slobodnjaka i penala mu takođe nije bilo strano, pa je karijeru završio sa 41 postignutim golom. Dok je igrao za ekvadorski Aukas otkriveno je da je bio pozitivan na kokain, da bi godinu dana kasnije plastičnom operacijom promenio lični opis. Jednom rečju – ekscentrik.
Ovakve predstave bile su jedini način za latinoameričke golmane da ukradu koji sekund slave ostalim igračima, pre svega napadačima. Na kontinentu koji ne vrednuje previše umetnost branjenja i na kom su golmani uvek prvi na udaru zbog poraza, delimična promena uloge značila je mogućnost da se dođe na prve stranice sportske štampe u pozitivnom tonu.
Pre pomenutog trojica, pažnju na sebe skretali su Argentinci Amadeo Karizo, zvani “Tarzan”, i Hugo Gati, takođe prozvan “Ludakom”, Brazilac Gilmar Neves i Urugvajac Roke Maspoli. Međutim, uprkos velikom doprinosu na razvoj igre, najekscentričniji latinoamerički golmani bili su suviše veliki rizik za većinu selektora, koji su se uglavnom opredeljivali za sigurnije opcije. Zbog toga je najbolji strelac među golmanima Rožerio Seni (131 gol) zabeležio samo 17 nastupa za brazilsku reprezentaciju.
Nove generacije su stoga pokušale da pronađu zlatnu sredinu, u čemu su bile prilično uspešne. Alison i Ederson su već godinama među najboljim svetskim golmanima koji retko završe sezonu bez ijedne asistencije (ili gola u Alisonovom slučaju). Martinez pruža sjajne partije na golu argentinske reprezentacije, a Fernando Muslera i Kejlor Navas više od jedne decenije predstavljaju zaštitne znakove svojih selekcija. Međutim, nastup jednog čoveka svi očekuju sa nestrpljenjem, a na društvenim mrežama su se već pojavili šaljivi komentari (iako se u njima krije dosta zbilje) kako će se čim Svetsko prvenstvo otpočne on pretvoriti u mešavinu Nojera i Kasiljasa. Reč je o Giljermu Očoi, koji će u Kataru učestvovati na svom petom Svetskom prvenstvu. Proslavio se 2014. godine kada je u duelu sa domaćinom Brazilom pružio jednu od najboljih golmanskih partija u istoriji Mundijala, sačuvavši mrežu u “najboljem meču koji je odigrao u životu”. Od tada je zaštitni znak meksičke selekcije bez obzira na to kakav mu je klupski status, a nije mu bilo stranu da u nekim ekipama greje klupu. Za Meksiko je uvek pružao najbolje partije, zbog čega je između ostalog stekao kultni status među tamošnjim, ali i navijačima širom sveta. Na predstojećem Mundijalu će ponovo imati šansu da jednom velikanu pomrsi račune, s obziorm na to da se Meksiko nalazi u grupi sa Argentinom koja će željna trofeja na Mesijevoj oproštanoj turi predstavljati veliki izazov.
Uprkos tome što su se golovi koje golmani postižu sveli na statističku grešku u odnosu na dvadeseti vek i da je mala verovatnoća da će neko od čuvara mreže na Mundijalu u Kataru uspeti da se upiše u strelce, jedan deo nasleđa je ipak ostao očuvan. Ono što se smatralo ludilom postalo je svakodnevnica. Golmani koji se boje da napuste gol-liniju retko se domognu profesionalnih voda, a tehnika neophodna za započinjanje akcija iz poslednje linije sada je jedan od najvažnijih kriterijuma po kojima se procenjuje njihov kvalitet.
Kako se procenat rizika smanjio, iako većina i dalje voli da se zaigra ispred sopstvenog gola, tako su i selektori latinoameričkih zemalja počeli sve više da vrednuju igrače sa brojem jedan na leđima, naročito imajući u vidu prilično veliku konkurenciju za mesto prvog golmana u većini timova.
Dresovi možda više nisu toliko upečatljivi, a golova je mnogo manje. Međutim, jedna značajnija stvar se promenila. Svojom neustrašivošću zbog koje su često smatrani ludacima, latinoamerički golmani su uspeli da se izvuku iz kaveza i domognu se ključa koji su nesebično podarili svojim naslednicima. Šesnaesterac stoga više ne deluje toliko skučeno, a prelazak preko njegovih linija više se na smatra smrtnim grehom. Sve dok se pri tom prelasku ne pogreši. Za kritike koje nakon toga slede, još uvek nije izmišljen lek.
Tagovi
