Kako stvoriti uslove za izlazak iz karantina, kako bi mogao izgledati suživot s koronavirusom i kako se može „napasti virus“, pita se u novom autorskom tesktu za Večernji.hr hrvatski profesor Igor Rudan.
On odgovara na ova pitanja tako što se na početku osvrće na primer zemlje iz koje dolazi, Hrvatske.
„Hrvatska je privremeno postala veliki karantin. Time građani onemogućavaju novom koronavirusu širenje prevelikom brzinom. Zahvaljujući tome, broj teških slučajeva COVID-19 u našoj zemlji ne bi smeo prebrzo da naraste. To će omogućiti našem zdravstvenom sistemu da pomogne svima koji razviju teži oblik bolesti. Naši će zdravstveni delatnici idućih nedelja spasiti mnoge živote. Budemo li se svi pridržavali odredbi karantina, naš će zdravstveni sistem moći da nastavi da pomaže i obolelima od svih drugih bolesti u potrebi za intenzivnom negom“, piše Rudan.
On piše i da su neka od najčešćih pitanja koje mu građani postavlju: „Šta će sada biti dalje?“; „Koliko će ovo trajati?“; „Zašto nismo testirali puno više pa izbegli karantin, kao neke zemlje Azije?“.
Mnogi se, kako piše Rudan, pitaju i jesmo li zasita morali ovako da ugrozimo ekonomiju da bismo, kako kažu, produžili za nekoliko godina živote onih među nama koji su već ionako najstariji i najbolesniji?
Mnogima nije jasno ni zašto se u društvima stvorila klima koja ljudima brani „pravo na umiranje od COVID-19“, piše Rudan.
„Poređenja radi, godišnje oko 8 miliona ljudi u svetu premine direktno zbog pušenja. Gotovo milion tih smrti čine nepušači, koji udišu dim cigarete svog člana domaćinstva. Zašto se na ovaj isti način ne prate smrti svih tih nesretnih „pasivnih pušača“? Nadalje, više od milion ljudi godišnje umire u saobraćajnim nesrećama. Svi se vozači izlažu vožnji, ali ne prežive je svi, niti su uvek sami krivi za to. Zašto je izlaganje koronavirusu drugačije od izlaganja vožnji? Konačno, oko milion ljudi godišnje umire i od AIDS-a. Svejedno, niko zbog tih ukupno deset miliona smrti godišnje ne brani ni pušenje, ni vožnju auta, a niti polne odnose svom stanovništvu. A sada smo zbog COVID-19 svi odjednom u kućama“, piše Rudan koji, dodaje, nema jasne odgovore na takva pitanja.
Rudan ističe plan autora Tomas Pueja kao rešenje. On je, kako piše Rudan, izložio trenutno najrazumniju strategiju borbe s koronavirusom i nazvao je „Čekić i ples“, jer štiti živote ljudi i zdravstveni sistem, ali i ekonomiju.
„Čekić“ je intenzivan i ne predug karantin kojom se preokreće tok epidemije i smanjuje broj zaraženih. „Ples“ je zatim naš suživot s virusom, nalik na eskiviranje udaraca u stilu Muhameda Alija, gde mu ne smemo više nikada dopustiti da se brzo proširi na velik broj ljudi.
Stoga, kada ova neobična situacija jednom završi, ocena uspešnosti svake države u nošenju s korona-krizom temeljiće se na sledećih pet pitanja:
1. Koliko je dugo i efikasno „prva linija obrane“ uspevala sprečiti slobodno širenje koronavirusa među stanovništvom? 2. Kad je virus probio „prvu liniju obrane“ i započeo eksponencijalno širenje među stanovništvom, koliko je brzo i odlučno aktivirana mera strogog karantina? 3. Koliko se stanovništvo striktno pridržavalo karantina? 4. Koliko je brza i aktivna država bila u mobilizaciji svojih kapaciteta i ljudskih resursa, te kreativnih i inovativnih rešenja, kako bi razvila konkretan plan za što brži izlazak iz karantina i suživot s koronavirusom? 5. Koliko je efikasno, nakon završetka karantina, država omogućila svojim stanovnicima prelaz u relativno normalan život i očuvala urušavanje svoje ekonomije, uz trajnu kontrolu širenja virusa?
Kako da se to postigne narednih mesec dana i kako bismo mogli nastaviti život posle toga, Rudan pokušava da objasni na primeru priče koja će objasniti trenutnu situaciju i opcije koje nam stoje na raspolaganju.
Rudan koristi primer svoje države u priči koja sledi.
„Zamislimo najpre čitavu Hrvatsku kao grupu od stotinu ljudi. Radeći za svojim računarima, ta grupa odrađuje noćnu smenu u nekoj kancelariji blizu maksimirske šume. U tu se kancelariju ulazi kroz prilično dug hodnik. U maksimirskoj šumi je, kako znamo, smešten i zoološki vrt. Priča se takođe da šumom noću luta i nekakav vampir. Zbog blizine divljih životinja i tih glasina o vampiru, nas stotinu uposlenih u kancelariji napravilo je okruglu mrežu od vrlo čvrstog konopca. Po okruglom rubu te mreže zavezali smo stotinu cigli. Jedne noći, iz zoološkog vrta pobegao je tigar. Čuli smo to na radiju i nadali smo se da neće ući baš kod nas, no izvukli smo ipak onu mrežu iz ormara. Trenutak posle, tigar je ušetao baš u našu kancelariju. Bacili smo na njega mrežu, a zatim se svako od nas čvrsto držao one cigle na njenom rubu i pritisnuo je uz pod. Koliko god snažan bio, tigar je sada bio pritisnut mrežom zahvaljujući zajedničkoj akciji svih nas stotinu. Ne može nam, zapravo, učiniti ništa nažao dok god svako od nas čvrsto pritiska svoju ciglu uz pod. To je naša trenutna situacija s koronavirusom, tome služi karantina“, piše Rudan.
Odjednom, činilo se da imamo čak tri opcije – nestanak tigra izlaskom sunca, sklepanje puške ili razvoj tečnosti koja bi tigru ubila apetit, piše Rudan.
Problem je što, kako on primećuje, ni za jednu od njih nije uopšte sigurno hoće li delovati.
Za to vreme, ljudima se sve manje drži ta mreža. Popuste li samo dvojica ili trojica na istom mestu, tigar će izaći, pa će ga opet hvatati u mrežu.
Ipak, sve više ljudi, željno normalnog života, počinje da razmišlja je li bolje kockati se s 99%-tnim izgledom da tigar neće dograbiti baš njih, nego li ovako živeti, čučeći na podu i pritiskajući mrežu o pod zajedno sa svima drugima. O tome pogotovo razmišljaju mlađi, brži i spretniji.
No, piše dalje Rudan, odjednom se neki inžinjer doseti još nečeg.
„Udruži se s rudarom do njega. Zamole susede da pridrže njihove cigle, a oni odu u hodnik. Inženjer naloži rudaru da iskopa tunel ispod hodnika, koji će voditi nazad u šumu. Za to vreme, postavi deset ploča umesto poda hodnika, svaku sa senzorom. Na plafon instalira lasersku lampu koja naizmence osvetljava po jednu od tih ploča. Ako se vazduh usmeri na senzor ploče, a senzor ne registruje vazduh, znači da se na toj ploči verojatno nalazi tigar koji se šunja. Tada će ploča propasti, a tigar pasti u tunel, te se morati vratiti nazad u šumu i moraće nam se prišunjati ispočetka. Ako ikada i uspe provući se kroz takav sistem zaštite, još uvek pre kraja hodnika imamo razapet konopac sa zvoncem. Ono će nas upozoriti da je probio tu odbranu i tada ćemo ga opet hvatati u mrežu. Ali u međuvremenu ćemo barem moći normalnije živeti i nastaviti raditi, bez obzira što je izvan naše zgrade tigar. Kada je sistem instaliran i isproban, izguraćemo tigra zajednički vani svojom mrežom, a zatim ga prepustiti stalnom propadanju kroz ploče na podu, upadanju iznova u tunel i vraćanja u šumu“, piše Rudan.
Tako nekako, otprilike, funkcioniše testiranje na koronavirus, analizira Rudan.
U bilo kojoj epidemiji dovoljno je, piše on, upamtiti samo jedno – učiniti sve kako bismo saznali ko je zaražen a ko nije, te zatim fizički razdvojiti zaražene od zdravih.
To treba činiti, dodaje on, među stanovništvom, ali posebno i u bolnicama, gde je virus najopasniji ako uspe da uđe u njih.
„Budući da nam je u već nekoliko bolnica ušao koronavirus, svako ko razmišlja o potpunom izmeštanju svih zaraženih s COVID-19 iz svih bolnica u prihvatne centre, poput novih bolnica u Vuhanu, ima moju punu podršku“, piše Rudan.
Ako aktivnim pristupom traženja zaraženih širitelja COVID-19 koji još nemaju simptome, te stalnim izdvajanjem njih i svih njihovih kontakata u samoizolaciju, uspemo da postignemo da jedan zaraženi zarazi u proseku manje od jednog zdravog, tada smo svi zajedno prilično sigurni, piše Rudan.
„Epidemija će se polako gasiti sama od sebe, a ogromna većina nas moći će relativno normalno živeti. Manjina će, pak, stalno rotirati u izolaciji i polako se procepljivati preboljevanjem bolesti. Proaktivnim testiranjem, na primer malim epidemiološkim timovima koji će ići u domaćinstva svih koji prijave simptome bolesti i testirati ih, a zatim izolovati njih i njihove kontakte ako su pozitivni na virus, omogućiemo velikoj većini stanovništva siguran suživot s virusom. Svakako bih preporučio i dnevno testiranje svih delatnika bolnica, ambulanti, domova zdravlja, kao i osoba uposlenih u domovima penzionera, jer tamo će takođe biti velikih šteta ako se razvije epidemija COVID-19“, dodaje Rudan.
Ono što nam poručuje direktor Svetske zdravstvene organizacije, dr Tedros Adhanom, jeste da ne smemo stalno biti u odbrani, u karantinima, i čekati da nam se prijavljuju ljudi sa simptomima kako bismo ih testirali.
To bi značilo da smo stalno korak iza virusa, piše Rudan.
„Karantin, jednostavno, ne može biti dugoročnije rešenje u borbi s virusom u Hrvatskoj. Prve procene govore da oko polovine firmi u privatnom sektoru Hrvatske ne mogu izdržati duže od mesec dana ovakve situacije, a njih još 43 odsto duže od 3 meseca, što je zastrašujuć podatak. Njihovim iscrpljivanjem prestat će i punjenje proračuna kroz poreze na dobit, pa više neće biti sredstava ni za plate u javnom sektoru. To će značiti da većina ljudi koja sada sedi u kućama neće više čime moći kupovati hranu, a uskoro neće biti ni hrane. Uz testiranje, postoji još niz inovativnih pristupa kojima ćemo možda morati pribeći kako bismo bili što sigurniji od virusa i italijanskog scenarija bega u eksponencijalni rast. Na primer, mogli bismo u početku preći na radnu nedelju gde bi ljudi koji žive na kućnim brojevima koji završavaju na 1 ili 2 radili ponedeljkom, 3 ili 4 utorkom, 5 ili 6 sredom, 7 ili 8 četvrtkom, a 9 ili 10 petkom. Time bismo pretvorili hrvatsku populaciju u tzv. ‘metapopulacijup’, tj. podelili je na pet manjih populacija koje međusobno ne dolaze u dodir. To je slično kao kod broda ili podmornice koji su iznutra podeljeni na pregrade, tako da ga zaštite od potonuća ako se negde probije trup. Tako bismo se i mi zaštitili ako nam virus nekako izazove epidemiju unutar jedne od tih populacija, ne bi se mogao proširiti na ostale četiri petine“, piše Rudan.
Jer, treba izaći iz ove situacije karantina što pre i planirati već sada.
„Možda će ova neobična situacija i za države, kao i za pojedince, biti istorijski podsetnik kolika je važna samoodrživost i nezavisnost o drugima. Možda će mnoge ljude u svetu koje ekonomski aspekt ove krize ostavi bez posla podstaknuti da razmisle o preseljenju na vikednice ili u sela. Sada, kad se bežični internet može dobiti svuda, svejedno je gde čovek na Zemlji zapravo živi. Ali ako ima svoj vrt i svoj bunar, barem neće doći u ovako nezgodnu situaciju u kakvoj su se mnogi zatekli ovih dana. Možda će jedna od posljedica ove krize biti neka nova ideja o organizaciji života pojedinaca i država, temeljena na samoodrživosti“, napisao je Rudan.
„Koronavirus će u 2020. naneti gubitke čovečanstvu s jedne strane, no s druge će strane umanjiti te iste gubitke. Na primer, smanjće broj saobraćajnih nesreća, broj žrtava nasilja, te smrtnost zbog zagađenog zraka. Uz to, do juče su se lomila koplja oko svakog postotka smanjenja korištenja fosilnih goriva, a sada je odjednom to smanjenje prisilno i ogromno. Time pandemija na prilično neverovatan način barem pomaže borbi čovečanstva s problemom klimatskih promena“, napisao je on.
KORONAVIRUS:
„KUĆNA IZOLACIJA“ – Uslovi za dobijanje i preporuke za ukućane
RADITE OD KUĆE? – Evo kako da olakšate sebi
ŠTA ZNAČI IMATI „KONTAKT“ SA ZARAŽENIM?
NAJVAŽNIJE STVARI KOJE BI TREBALO DA ZNATE O KORONAVIRUSU:
Koji su glavni simptomi koronavirusa i kako ga razlikovati od sezonskog gripa
Šta možete da uradite da biste smanjili rizik od zaraze koronavirusom (kako da se pripremite za COVID-19)
Izbegavajte rukovanje i ljubljenje
Šta je „samoizolacija“ i kada je bi je trebalo primenjivati
Da li maska pomaže i kada bi trebalo da je nosimo?
Kako funkcionišu brzi testovi za koronavirus?
Čuvajte se infodemije (najezde lažnih vesti). Na primer, psi i mačke ne prenose koronavirus…
Tagovi
