Koncerti su verovatno nešto najlepše za svakog izvođača, da li uživanje poništi stres?
Što duže postojim, sve je jača želja za koncertima i beskrajno uživam u njima. Moj najveći stres kroz godine je bio kako da pronađem svoju idealnu ekipu, svoj bend, koji će umeti da prati moju „ludost“ i da razume potrebu da se publici ostavi srce na sceni. Danas imam u bendu ljude koji su potpuno budni i neopterećeni svojim talentom i koji su totalno u funkciji moje muzike. Tako da uživam u procesu kreiranja, stvaranja koncepta, kao i estetike koncerta. Na kraju se sve svede samo na jedno, na emociju. A to je jedino što se ne vežba. To ili imaš ili nemaš.
Mnogi smatraju da imate jedinstven glas, a imali ste i neke izlete u saradnji sa inostranim zvezdama. Jeste li razmišljali kako bi bilo uspeti u Americi, na primer?
Ne, nikada. Sve ono što me je zanimalo iz Amerike, ili zapadnog sveta, konzumirala sam kroz muziku, film i umetnost koje sam još kao dete otkrivala pomoću radija i televizije. Meni je Balkan oduvek bio kolevka u kojoj sam znala da budem svoja. Onaj ko me zavoli i izvan granica Balkana, znači samo da je prepoznao moju emociju. A takvih ima dovoljno.
Šta je pesmu „Rođeni“ učinilo toliko dugovečnom, besmrtnom?
Ljudi i vreme su je učinili besmrtnom. Postala je životna himna mnogima, jer u njoj smo svi mi, ma koliko naše sudbine bile različite. To je pesma koja ume da objedini na jednom mestu i one sa biserima i one sa suzama.
Kao neko ko je „otišao“ u inostranstvo da radi, kako sada gledate na one koji odlaze u inostranstvo i možda se više neće vratiti?
Ta primoranost da se ode, to ubeđenje da je negde bolje, tužno je sve to. Meni je uvek falilo ovo naše nesavršeno mesto i taj miris vremena koji samo ovde mogu da osetim. Jer sam uvek živela u ubeđenju da se na ovim prostorima može izgraditi najbolje mesto za život. Zato sam se i vratila.
Tagovi
