„Nostalgija, moja loša navika“.
Fudbaleri Crvene zvezde igraće u šesnaestini finala Lige Evrope protiv italijanskog Milana, odlučeno je danas žrebom u Nionu. Domaćin prve utakmice biće Crvena zvezda i to 18. februara, dok će se revanš igrati sedam dana kasnije u gradu mode.
Jedan od najvećih evropskih klubova je stara rana i istorijski važna zapeta u bogatoj prošlosti crveno-belih. Zapeta jer ni više od tri decenije kasnije na taj odnos nije stavljena tačka.
Toliko je puta pisano o legendarnoj utakmici italijanskog kluba koji je već započeo izgradnju imperije i značajno proširenje trofejnog muzeja i beogradskih crveno-belih, ali i dalje, kada se spomene magla i kada se spomene Jugoslovenska narodna armija, zvuči kao da je prvi put.
U prvom meču Crvene zvezde i Milana te 1988. godine, u Italiji, rezultat je bio nerešen 1:1, pa je ključna utakmica igrana na stadionu „Rajko Mitić“. Crveno-beli su poveli u 50. minutu golom Dejana Savićevića, koji je iz vojske pušten samo da odigra utakmicu.
Ipak meč u Beogradu je prekinut u 65. minutu jer je sudija Nemac Diter Pauli procenio da su zbog velike magle uslovi za igru nemogući, pa je doneta odluka da se utakmica ponovi sutradan.
U trećem meču čuvenog dvomeča prvi su poveli gosti, ali je opet konačan rezultat bio 1:1, pa se ušlo u penale. Sa bele tačke više sreće su imali fudbaleri Milana koji su sa 4:2 otišli u četvrtfinale Kupa evropskih šampiona.
Milan je bio bolji i u kvalifikacijama za Ligu šampiona od Crvene zvezde 2006. godine. Rosoneri su prilično lako eliminisali tim Dušana Bajevića (1:0, 2:1), i kasnije se domogli pehara u elitnom takmičenju.
Ali i pored te magle i tog dvomeča kada su navijači crveno-belih napravili najpopularniju koreografiju u evropskim takmičenjima, na kojoj je pisalo „UEFA Mafiosi“, postoji još paralela koje spajaju ova dva tima. Makar još tri, važnije.
Jedna od paralela je Dejan Stanković. Sa jedne strane paralele minus, sa druge plus. Jedan od omiljenih igrača Crvene zvezde u postbarijevskoj eri Dejan Stanković, u isto vreme je omražen među Rosonerima. Godinama je bio stub u dresu Intera od koji su se odbijale nade Milaneza. Dao im je gol iz kornera. Započeo brodolom od 4:0 golom sa 30 metara, u „tripleta“ sezoni, koju crveno-crni nikada neće zaboraviti.
Druga paralela je jedan drugi Dejan, poznatiji kao Genije. Sa jedne strane paralele minus, sa druge plus. Jedan od omljenih igrača Milana u eri kada je Berluskoni tek počeo da sanja svoj vlažni san, u isto vreme je posao omražen u klubu koji je svojim igrama proslavio i koji je, razume se, proslavio njega. Savićević nije među omiljenim ličnostima ljudi koji vode Crvenu zvezdu, a i deo navijača mu zamera navodni manjak „patriotizma“ i sluha za „srpsku stvar“.
Treća paralela može biti posledica ove druge, a može biti i njen uzrok.
Milan je gledajući u svoju prošlost – i onu bližu i onu dalju – zaboravio da i u sadašnjosti mora da igra šampionski i do ove sezone je lutao, tražeći svoju budućnost u prošlosti. Ove sezone sve liči na slavne dane, Milan je prvi na tabeli u Seriji A, lagano je prošao grupu Lige Evrope i nimalo slučajno nekom se navijaču u gradu mode otrglo da taj Čalhanoglu u driblingu i mašti baš liči na Savićevića.
Crvena zvezda je odlučila – ili je to uradio neko umesto nje – da jedan deo svoje prošlosti zanemari i da bez tog dela istorije traži svoju budućnost. Klub je gotovo dve decenije lutao, a onda je makar (ili samo) na terenu, stvar počela da liči na stare dane.
I nekom se otrglo, slučajno, pa se posle ujeo za jezik, da Katai ređa protivničke igrače u slalomu, kao nekada Genije.
Nostalgija je nezgodna, stara stvar, ali bi u februaru naredne godine mogla da učini još većim duel bivših velikana na putu ka staroj slavi. Ka prošlosti koje se svako seća i svako je poštuje na svoj način.
Tagovi
