„Pa kako da se zbunjeni Srbin ne zaljubi u njega…“: Ovo je priča o kapetanu Draganu, ili ko je pobedio u „poslednjem okršaju“ srpsko-hrvatskog rata

Rano ujutro iz lepoglavskog zatvora u Hrvatskoj pušten je osuđenik za ratni zločin Dragan Vasiljković, poznat i kao kapetan Dragan, koji je potom i proteran iz te zemlje.

Vasiljković je u rešenju o otpuštanju imao naredbu da u roku od 24 sata mora da napusti teritoriju Republike Hrvatske, pa su ga u lepoglavskom zatvoru preuzeli policajci koji su ga prevezli do graničnog prelaza na Bajakovu gde je u 9.30 proteran iz Hrvatske rešenjem sa zabranom ulaska i boravka na području Evropskog gospodarskog prostora u trajanju od 20 godina…

Reći da je život Dragana Vasiljkovića, Danijela Snedena, Dragana Simendića, Kapetana Dragana – što su samo neka od poznatih imena koja su označavala tu kontroverznu, živopisnu figuru što se pojavila početkom devedesetih – scenario za film, bio bi ozbiljan eufemizam.

Nedeljnik je svojevremeno u Australiji pokušao da odmota zamršeno klupko čudesnog i čudnovatog lika koji ne prestaje da intrigira javnost, još otkako se krajem osamdesetih, negde 1987. ili 1988, stidljivo pojavio u vestima zbog plana da se u Luci Bar napravi velika marina. Tada će prvi put neki činovnik Službe državne bezbednosti otvoriti karton s jednim od njegovih imena, i od tada će taj fajl postajati sve deblji, kako je Sneden putovao po Balkanu i svetu…

Kad se bude mazio sa medvedom u Beogradskom zoološkom vrtu, praćen pogledom svog prijatelja Vuka Bojovića, kad ga budu čuvale „najlepše pripadnice knindži“, kad bude drugovao s Klarom Mandić, kad novinarke i kolumnistkinje budu pisale o njemu ode, kad bude izlazio strip s njim i njegovim vojnicima u glavnoj ulozi, kad bude predsednički kandidat i veliki protivnik Slobodana Miloševića (protiv kojeg će i svedočiti u Haškom tribunalu 2003), kad bude pokušavao Srbe da nauči da igraju golf, kad bude branio Studio B sa svojim drugim velikim drugarom Draganom Kojadinovićem, kad pokunjen napusti Srbiju, pa i kad list Australijen donese priču o tome da je Vasiljković negde kod Zvornika silovao jednu Bosanku…

A za šta su uopšte Hrvati teretili Vasiljkovića?

„Tokom juna i jula 1991. u Kninu, gde se vodio oružani sukob između oružanih snaga Republike Hrvatske i naoružanih agresorskih srpskih paravojnih postrojbi protivustavne tvorevine Republika Krajina, Dragan Vasiljković je bio zapovednik Jedinice za posebne namene u sastavu paravojnih postrojbi.“

On, prema tvrdnji Hrvata, nije preduzeo ništa da bi sprečio sebi potčinjene pripadnike da zarobljene pripadnike hrvatske vojske i policije, smeštene u nehigijenskim uslovima – Velibora Bračića, Nikicu Plivelića, Zvonka Magdića, Ivana Krizmanića, Milu Luketića, Nikolu Luketića, Tomislava Ceronju, Marka Mijića i Osmana Vikića – svakodnevno zlostavljaju, „iako je to video i znao, jer su mu se zarobljenici žalili, a i lično je na njima video povrede, da ih tuku po celom telu šakama, nogama, gumenim palicama, kundacima, guraju im cevi pušaka u usta, izvode ih na fiktivna streljanja…“

I još: „Posebno snažno zamahnuvši nogom obuvenom u vojničku čizmu pogodio je u glavu Velibora Bračića, govoreći pri tom svojim potčinjenima: ‘Videćete kako se ovo radi.'“

Vasiljkovićeva odbrana bila je da se ovo uopšte nije dogodilo, da za zlostavljanja nije znao, a da je grupa od desetak hrvatskih vojnika i policajaca razmenjena, o čemu su tada pisali i dopisnici stranih medija s teritorije na kojoj su se vodile borbe.

Drugi slučaj optužnice dogodio se u februaru 1993, u mestu Bruška kod Benkovca, kada je Dragan Vasiljković bio zapovednik Jedinice za posebne namene, ali i Nastavnog centra za obuku specijalnih jedinica Alfa.

„On je 24. februara 1993. zapovedio potčinjenima da dva (još neidentifikovana) zarobljena hrvatska vojnika dovedena u Nastavni centar, a koje je njegov vozač izvukao iz vozila, tuku šakama i nogama po celom telu, da ih ispituju i potom likvidiraju, što su potčinjeni i učinili, usmrtivši vojnike vatrenim oružjem.“

Treća tačka optužnice temelji se na napadu Kepovih vojnika na policijsku stanicu u Glini, prigradsko naselje Jukinac i sela Gornji i Donji Viduševac, koji je koordinisan s kapetanom JNA Ratkom Rapaićem, zapovednikom tenkovske jedinice iz Pančeva.

„On je zapovedio pripadnicima paravojske da topom s tenka gađaju crkvu i školu u Gornjem Viduševcu, da prilikom zauzimanja naselja Jukinac pucaju iz sveg raspoloživog oružja po kućama i zgradama iako u ovom naselju nije bilo vojske. Nakon što su stanovnici Jukinca naterani u beg, članovi Vasiljkovićeve jedinice su opljačkali tridesetak kuća i objekata, a prilikom zauzimanja naselja ubijeni su meštanin Nikola Regić i nemački novinar Egon Skotland, koji je bio u vozilu s vidljivim oznakama da se u njemu nalaze novinari.“

I ovaj argument, tvrdila je Vasiljkovićeva odbrana, ima mnogo manjkavosti. Veštaci iz Vizbadena svojevremeno su utvrdili i potvrdili da je Skotland stradao od zalutalog metka ispaljenog s hrvatske strane, a sem što nije bilo drugih civilnih žrtava, za ovaj isti napad Haški tribunal je, govori Den Mori, saopštio u presudi Franku Frenkiju Simatoviću, da je bio legitiman napad.

Veza Simatovića i Danijela Snedena gotovo je sudbinska. Upravo su Simatović i Jovica Stanišić bili najzaslužniji što je Kapetan Dragan došao u Krajinu 1991; upravo će Simatović svega nekoliko meseci kasnije dati nalog da se prisluškuju Vasiljkovićevi dugi i plodni razgovori sa stanovitom Klarom Mandić, sivom eminencijom srpske (real)politike i (nereal)ekonomije tih devedesetih.

Ona potera za Snedenom i danas zavređuje dobar podsmeh australijskoj policiji. Istina je da je Vasiljković odrastao na asfaltu Beograda i Melburna, da je kao rezervni poručnik australijske vojske proputovao ceo svet, bio instruktor u afričkim i azijskim zemljama. Istina je i da je u australijsku vojsku, u Prvi kraljevski Viktorijin puk, primljen još kao tinejdžer jer je prethodno priveden zbog petljanja s nekim prostitutkama, pa mu je ponuđeno da bira između zatvora i armije. Takođe je istina da poseduje sve međunarodne nautičke i vazduhoplovne dozvole (pa i u Beograd je onomad doleteo, ravno iz Nirnberga; bio je to samo početak stvaranja mita o spasiocu, čoveku koji dolazi sa strane da ujedini srpstvo, da nam pokaže kako se ratuje, da nam kaže kako ne smemo više da se delimo), baš kao i da ume da se sakrije, ali da australijski policjaci skoro mesec i po dana ne mogu da nađu jednog tako markantnog tipa, to je već bilo previše.

Sve te dane 2010. Kep je proveo u blizini Kofs Harbora, u vodama Indijskog okeana uz obalu Novog Južnog Velsa. Bio je na jahti Pitera Brusa, bivšeg muža Nade Lukić, koju je ovaj, po svemu sudeći, kupio specijalno za njega, izdvojivši 40.000 australijskih dolara 31. marta u mestu Iluka. Tokom prvih mesec dana, metalna jahta Salem II, na čijem je jednom boku otkrivena pukotina, kružila je zalivom sa samo jednom osobom na palubi, da bi se ukotvila u Jambi 7. maja. Tamo je Piter Brus platio ležarinu i upoznao Đija Karvelu, vlasnika marine, sa čovekom koji će obavljati popravke na jahti i koji će na njoj spavati. Đio je takvih video dosta: mladolike pedesetikusurgodišnjake koji odbijaju da odrastu. Sem što je imao belu kosu i voleo da maše rukama dok priča, prisetiće se kasnije Đio, taj čovek tipičnog australijskog naglaska nije mu ličio ni na kakvog kriminalca, a kamoli na ratnog zločinca. U stvari, u luci su često znali sasvim ilegalno da zanoće Maori ili Togoanci, pa je beli čovek koji bi tek povremeno izustio neki učtivi pozdrav bio dobrodošla promena.

No, popodne 12. maja 2010, negde posle 15 časova, dvadesetak do zuba naoružanih policajaca upalo je u obližnji jedriličarski klub, i počeli su da se raspituju za nekog Kapetana Dragana. Imali su nalog za pretres, te su išli od kuće do kuće, od imanja do imanja, od broda do broda, sve dok nisu zapucali na palubu Salema II. Vasiljković je tada mirno izašao i predao se, pruživši ruke da mu stave lisice.

Kako je australijska policija najzad povezala konce? Tu ponovo na scenu stupa Jovica Stanišić, tada nevoljni žitelj Sheveningena. Telefonski broj u Hagu jednog od tih prolećnih – ili, u australijskom slučaju, jesenjih – dana je zazvonio. Izvesni Dragan Simendić želeo je da razgovara sa Stanišićem. Navodno je od bivšeg šefa srpske tajne policije tražio da potegne svoje veze, što u Americi, u CIA, što u Hagu, i da izdejstvuje da Tribunal prihvati da mu sudi, umesto da to čine Hrvati. U isto vreme, „Simendić“ je poslao i svog advokata u Hag, kako bi zamolio sudije da prebace njegov slučaj pred Međunarodni tribunal.

Poziv Stanišiću – po svemu sudeći, potez očajnika – upućen je baš iz jedriličarskog kluba, a pošto se svi razgovori nadziru i snimaju, Holanđani su brzo obavestili Australijance o neobičnom dijalogu. Ovima nije trebalo mnogo da lociraju telefonistu.

Vratimo se malo u prošlost, u kraj 2005. godine, kad i nastaje rešenje broj Kio-96/05, od 12. decembra, Županijskog suda u Šibeniku, na osnovu kojeg je kasnije raspisana poternica. Bilo je to, da stavimo stvari u kontekst, svega četiri dana nakon što je na Kanarskim ostrvima uhapšen hrvatski general Ante Gotovina. Bilo da su te dve stvari povezane ili ne, simptomatično je, kažu Draganovi prijatelji iz Australije, da je baš tada pokrenut postupak protiv Vasiljkovića, za nešto što se dogodilo više od deset godina ranije. Kapetana Dragana Hrvati nisu tražili ni kada je bio u Hagu, ni kad je posle rata, tokom bombardovanja i uoči i nakon 5. oktobra (u kojem je, kako će to napisati Miloš Vasić, igrao malenu ali značajnu ulogu; svakako je morao biti srećan što je Slobodan Milošević, s kojim se nikad nije mirisao i zbog kojeg je morao doslovno da se evakuiše iz Krajine, najzad svrgnut) bio u Srbiji, pa čak ni kad se vratio u Australiju.

Bio je to početak pravnog procesa kome se dugo nije nazirao kraj. No nešto će se ipak dogoditi: nakon nekoliko odlaganja i posve protivrečnih odluka, Federalni sud Australije odbacio je 12. decembra njegovu molbu da ne bude izručen Hrvatskoj, i ostala je poslednja instanca – Vrhovni sud.

Septembra 2009. potpisnik ovih redova poslednji put je razgovarao telefonom s Vasiljkovićem, svega dva časa nakon što je – ispostaviće se, sasvim privremeno – izašao iz zatvora. Tadašnji ministar pravosuđa smatrao je da nijedan australijski državljanin, pa ni Sneden, ne bi smeo da bude izručen Hrvatskoj, i Kep se obreo na slobodi.

„To je veliki šamar za Hrvatsku, ali su oni tu ponižavajuću odluku i zaslužili. Jurili su me, iako su znali da ništa od onoga što su napisali u optužnici nije istina. Nadam se da će naučiti lekciju“, bio je, ispostaviće se sasvim bezrazložno, nasmejan i radostan Vasiljković.

No nije Hrvatska jedina koja mu preti. Tu je i Bosna i Hercegovina. List Australijen objavio je 2010. godine svedočenje Bošnjakinje Džemile Subašić, koja je optužila Vasiljkovića da ju je jula 1992. u hotelu Vidikovac kod Zvornika silovao. Njena potresna ispovest bila je razlog da ekipa emisije „Foreign Correspondent“ australijske državne televizije ABC zapuca na Balkan i snimi dokumentarnu emisiju o Snedenu.

Australijanci su boravili u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj više od nedelju dana, i za to vreme – bio sam im neka vrsta privremenog „fiksera“ – snimali razgovore s Vasiljkovićevim prijateljima, ali i onima koji ga optužuju. U Zoološkom vrtu su snimali preminulog direktora Vuka Bojovića, te Draganovog brata, kao i slikara Dušana Vukojevića Marsa, čuvenog minera iz Krajine, a u brdima iznad manastira Mileševa i princezu Lindu Karađorđević. No od svih tih izgovorenih rečenica, u 25-minutnom prilogu emitovano je svega nekoliko, i to krajnje istrgnutih iz konteksta, poput one da „Dragan sigurno ne bi silovao jer je mogao da ima najlepše žene na svetu“…

Ona rečenica da je mogao da ima najlepše žene nije uopšte preterivanje, i ostala nam je iz onih nekoliko ludih meseci 1991. godine, kad je taj žilavi tip, pristigao naizgled niotkuda, za kratko vreme zavredio zaista kultni status u Beogradu, Banjaluci, Kninu…

Bio je najdraži gost svakog političara (mada on mnoge nije voleo), bezrezervni ljubimac srpske javnosti, novinara i običnih, sluđenih građana, čovek koji je jednako vispreno umeo na pleća da obori i mečku i beogradske lepotice, i kojem je – kaže urbana legenda – Brana Crnčević u vrećama donosio novac u Šumatovac. Ženskaroš, ratnik, pilot, supermen, mornar, savršeni vojnik, poznavalac tada Srbima nedokučivog sajber-prostora, što će dokazati i 1999. kad će navodno iz Beograđanke rukovoditi brojnim hakerskim napadima na sajtove povezane s NATO, veliki humanitarac, osnivač Fonda koji je na vrhuncu moći pomagao čak 20.000 ljudi, i koji nikad nije napravio nijednu proneveru… Pa kako da se zbunjeni Srbin, još omamljen prvim pobedama vojske Republike Srpske Krajine, ne zaljubi u njega i njegove Knindže, potekle iz čuvenog Alfa centra za obuku, i trenirane da po svaku cenu odbrane trobojku na vrhu kninske tvrđave?

No, kako se pojavio, tako je brzo i skrajnut. Ušao je u sukob u Krajini s ona dva Milana, Martićem i Babićem. Razlozi nikad nisu do kraja otkriveni, ali postoje makar dva: sem što se, kako je sam govorio, nije slagao s postupanjem prema protivnicima i zarobljenicima, nimalo u skladu sa Ženevskom konvencijom, izgleda da je Kep malo previše ozbiljno shvatio svoju ulogu u Krajini.

Kada je RSK bila na vrhuncu moći, on je želeo da s Hrvatima potpiše mir na tragu kasnijeg plana Z-4, što nimalo nije dobro primljeno u Beogradu. Vasiljković je vazda bio i čovek koji govori šta misli, a ono što je mislio redovno je išlo uz dlaku Miloševiću i njegovima, baš kao što nisu voleli ni njegovu popularnost.

Doslovno se gnušao Vojislava Šešelja i Željka Ražnatovića Arkana – tvrdio je da srpski nacionalizam treba da bude bliži sabornosti, a ne šovinizmu i mržnji – i nije se libio da u sijaset televizijskih emisija, što kod Minimaksa što „autorskih“, otvoreno prozove i njih i Slobodana Miloševića, ali i celokupno rukovodstvo Jugoslovenske narodne armije, koje je, ima tih snimaka u onom „Dnevnikovom dodatku“, smatrao gomilom budala.

„Šešelj je fašista, i dok sam ja u Kninu, on neće smeti da uđe u Krajinu“, poručivao je Vasiljković iz Beograda, gde je počela njegova kratka politička karijera. Na predsedničkim izborima 1992, kad je Milošević pobedio Milana Panića, Dragan Vasiljković osvojio je 87.847 glasova, ili 1,86 odsto. Ne zvuči mnogo, ali je bilo makar 25.000 glasova više od petoplasiranog na tom glasanju – Jezdimira „Gazda Jezde“ Vasiljevića.

Bio je najbliži Vuku Draškoviću i njegovom Srpskom pokretu obnove, što zbog Dragana Kojadinovića, što zbog Vuka, mada nije uvek imao razumevanja za Draškovićevu politiku.

Nije mu se kasnije sviđao ni tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić i radio je sve da minimizuje štetu koju je „njegov“ (jer ga je zaista shvatao kao svog) Studio B imao od ondašnjeg Zakona o informisanju, a „opozicionim“ novinarima je davao i ličnu podršku: ne jednom je došao na ona ad-hok suđenja Slavku Ćuruviji i njegovim saradnicima i, bez dlake na jeziku, govorio kako je Zakon o informisanju poslednji trzaj Miloševićevog zločinačkog režima, koji uskoro mora pasti.

Sve vreme se bavio biznisom, nekad manje nekad više transparentnim. Od prvobitnog uvoza oružja i vojne opreme, preko računara, preorijentisaće se na mnogo pitomiji golf, a kad shvati da Srbi em ne vole golf, em više ne haju za kratkotrajnog heroja iz devedesetih, vratio se iz rodnog Beograda u Australiju, svoju drugu domovinu, istim onim putem koji je kao trinaestogodišnjak – kojem je otac Živorad poginuo u saobraćajnoj nesreći, a jedno vreme je proveo u domu Dragutin Filipović Jusa na Vračaru – zajedno s majkom, krenuo na drugi kraj sveta.

Mislio je da će proživeti ostatak svog života mirnije, da će moći da se posveti letenju u svojoj ljubimici „cesni 175“ i jedrenju, ali sudbina je za ovog pustolova imala sasvim druge planove.