Aleksisa de Tokvila je 1831, kada je imao 25 godina, francusko Ministarstvo pravde poslalo da prouči američki kazneni sistem. Proveo je u Americi deset meseci gde je poslušno obilazio zatvore i sretao se sa stotinama ljudi među kojima se našao i tadašnji predsednik SAD Endru Džekson, pa čak i njegov prethodnik Džon Kvinsi Adams. Po povratku u Francusku napisao je knjigu „Demokratija u Americi“, objavljenu 1835. godine, u kojoj je izneo svoja zapažanja. Veći deo njih se izlizao (primetio je, na primer, kako je američki individualizam koegzistirao sa konformizmom). Neka ipak nisu. Tokvil, najmlađi grofovski sin, bio je duboko impresioniran jednakošću ekonomskih uslova u Sjedinjenim Državama.
Bila je to, u to vreme, tačna procena. Amerika je bila najegalitarnije društvo na svetu. Plate su bile više od evropskih, a zemlje je na Zapadu bilo po niskim cenama i u izobilju. Bilo je bogatih ljudi, ali ne ekstremno bogatih poput evropskih aristokrata. Prema knjizi ekonomskih istoričara Pitera Linderta i Džefrija Vilijamsona „Nejednake dobiti: Američki rast i nejednakost od 1700.“, udeo nacionalnog dohotka koji je odlazio jednom postotku najbogatijih u Britaniji iznosio je više od 20 odsto, dok je u Americi bio ispod deset. Dominantna ideologija u zemlji davala je prednost jednakosti (među belcima, doduše); Amerikanci su bili ponosni na relativno mali raskorak između bogatih i siromašnih. „Može li ijedno društveno stanje biti poželjnije od ovoga“, hvalio se Tomas Džeferson prijatelju.
Danas jednom procentu najbogatijih pripada dvadesetak odsto nacionalnog dohotka, kako je u Tokvilovo vreme bilo preko Atlantika. Kako su Sjedinjene Američke Države od najegalitarnije zemlje na Zapadu postale jedna od onih u kojima je stopa nejednakosti najveća? Taj put, ispostavilo se, nije bio linearan. Tokom poslednja dva veka, nejednakost se u Americi razvijala kao vožnja na rolerkosteru.
Prvi sistematski pokušaj da se grafički prikaže evolucija nejednakosti u toj zemlji pripisuje se Sajmonu Kuznjecu, u to vreme profesoru na Džons Hopkinsu. On je 1955. godine objavio rad koji će ostvariti snažan uticaj na ekonomiste u narednom razdoblju – „Ekonomski rast i nejednakost raspodele dohotka“. Analizom marljivo prikupljenih podataka – za koju je kasnije dobio Nobelovu nagradu – došao je do neočekivanog zaključka. Poput većine ekonomista, pretpostavio je da je opšti trend u kapitalističkoj ekonomiji kojom upravlja privatno vlasništvo da bogati postaju bogatiji – a da nejednakost neprekidno raste. To jeste bilo tačno u početnim etapama industrijalizacije, utvrdio je Kuznjec, ali je u SAD, Engleskoj i Nemačkoj potom počeo da se sužava ekonomski disparitet. Uz nove podatke o drugim zemljama koji su blagovremeno postajali dostupni, Kuznjec je otkrio da u najnaprednijim ekonomijama siromašni drže korak sa bogatima. Bila je to, rekao je, „slagalica“.
Kuznjecov život je sam po sebi ilustrovao način na koji bi obrazovanje moglo da uveća dohotke siromašnih. On je rođen 1901. godine u jevrejskoj porodici, odrastao na istoku Ukrajine, a u SAD je prebegao kao 21-godišnjak za vreme ruskog građanskog rata. Doktorirao je ekonomiju na Kolumbiji i postao istaknuti ekonomski statističar u zemlji. Veza koju je otkrio između dohotka i nejednakosti – nejednakost raste u početnim fazama razvoja, a potom opada, nazvana je Kuznjecovom krivom. Kako je Kuznjec utvrdio, rascep između bogatih i siromašnih počeo je da se produbljuje posle Američkog građanskog rata. Koncentracija prihoda rasla je tokom zlatnog doba i naposletku doživela vrhunac u doba džeza kada je udeo dohotka koji je pripadao jednom procentu najbogatijih dostigao 20 odsto. Tokom narednih 25 godina, nejednakost je počela da opada sve do tačke kada se vratila na nivo na kojem je bila na početku republike.
Kuznjecov članak objavljen je na vrhuncu Hladnog rata. Američka ekonomija bila je u procvatu. Sve više ljudi je odlazilo na koledže. Bele kragne preuzimale su poslove plavih kragni i, za vreme Velike depresije, vlada je implementirala programe poput socijalne zaštite i osiguranja za nezaposlene. Amerikance je tešila činjenica da njihova verzija kapitalizma nije bila samo najdinamičniji i najproduktivniji ekonomski sistem na svetu, već da je on polako postajao sve pravedniji. Činilo se da su pobedili problem sa nejednakošću; bilo je to doba koje će se zvati Velika kompresija. Do sedamdesetih godina, u Americi je jednakost bila ista kao u bilo kojoj skandinavskoj zemlji danas.
A onda je, negde početkom osamdesetih, nejednakost počela da raste. Oblik krive pretvorio se iz obrnutog U u nešto nalik N: gore, dole, pa gore. Ta promena nije bila privremeno odstupanje. Potrajala je skoro četiri decenije. Skok u nejednakosti bio je najdramatičniji u SAD gde je deo nacionalnog dohotka koji je odlazio u ruke jednog procenta najbogatijih skočio sa osam odsto iz osamdesetih na današnjih skoro 20 odsto. Nejednakost je, međutim, porasla i u Britaniji, Australiji, Kanadi, većim delovima Evrope, čak i Japanu, ukazujući tako da je reč o sistematskom pitanju koje pogađa čitav svet.
Ekonomisti još uvek raspravljaju o razlozima ovog preokreta. Jedan važan faktor, u tome su većinom saglasni, bilo je otvaranje trgovine prema Kini, Istočnoj Evropi i drugim manje razvijenim oblastima; drugi je liberalizacija tržišta kapitala. Rast uvozne konkurencije naškodio je stopi nezaposlenosti u sektorima domaće proizvodnje i zaustavio rast plata. Većina ekonomista takođe je saglasna da su tehnološke promene nekvalifikovanu radnu snagu stavile u vrlo nezgodnu poziciju.
Ono u čemu se njihova mišljenja razilaze jeste uloga vladinih politika. Rast nejednakosti koincidirao je sa dubinskim promenama u ekonomskim politikama u većem delu razvijenog sveta. Sedamdesetih godina je rast produktivnosti u naprednim ekonomijama zaustavljen, stopa nezaposlenosti je skočila, a inflacija porasla i ostala tvrdoglavo visoka. Tako su u zemljama u čitavom svetu, u jednoj za drugom, političke partije birane na osnovu obećanja o nižim poreskim stopama, liberalizaciji tržišta i minimiziranju državne intervencije kada je reč o ekonomiji. Promena je bila najnaglašenija u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama pošto su Margaret Tačer i Ronald Regan preuzeli funkcije. Do određenog stepena, međutim, isto se dogodilo i u kontinentalnoj Evropi, Kanadi, Australiji i Japanu.
Priča o ovoj transformaciji je tema knjige „Čas ekonomista: Lažni proroci, slobodna tržišta i slom društva“ Binjamina Apelbauma. To je priča koja je već ispričana, ali Apelbaum je dao meso narativu reinterpretirajući ga kroz živote i karijere male grupe ekonomista povezane sa Univerzitetom u Čikagu – među kojima su i nobelovci Milton Fridman, Džordž Stigler, Geri Beker i Robert Mandel – koji su stajali iza promene.
Kada se Fridman pridružio odseku za ekonomiju na Univerzitetu u Čikagu 1946. godine, to odeljenje već je negovalo distinktivnu filozofiju, onu uspostavljenu u trenutku osnivanja odseka u prethodnoj deceniji, a koja je podrazumevala verovanje u efikasnost slobodnog tržišta i skepticizam kada je reč o benefitima državne intervencije. Ovakva orijentacija prvobitno je odsek pozicionirala izvan mejnstrima, ali pod Fridmanovim intelektualnim vođstvom on je postao jedan od najmoćnijih ekonomskih departmana u zemlji koji je oblikovao monetarnu politiku, vršio kalibraciju deviznog kursa i određivao poreske stope. Trideset Nobelovih nagrada otišlo je u ruke ekonomista koji su predavali ili se školovali na ovom odseku. Fridman se danas smatra najuticajnijim ekonomistom druge polovine dvadesetog veka.
Postoji stara pošalica koja kaže da je ekonomista onaj koji je želeo da postane aktuar, ali mu je nedostajalo harizme. „Čas ekonomista“ trebalo je da doprinese rušenju mita da su ekonomisti po pravilu dosadni – iako je Fridman zapravo nameravao da postane aktuar kada je diplomirao 1932. On se, ipak, konformirao drugom, nešto preciznijem profesionalnom stereotipu – da su ekonomisti sveznalice. To ima veze sa analitičkom prizmom kroz koju ova disciplina posmatra svet. Fridman je zagovarao fleksibilni devizni kurs zato što je smatrao da nijedan kreator politika ne može znati bolje od samog tržišta koja je stopa najbolja – a ipak, ni sam nije mogao da odoli iskušenju da predviđa tržišne promene. U jednom trenutku, sedamdesetih godina, postao je ubeđen da će liberalno rasipništvo Pjera Trudoa, kanadskog premijera, dovesti do pada kanadskog dolara i da će valuta biti potcenjena. Kada je vrednost kanadskog dolara umesto toga skočila za 13 odsto, Fridman je bio prinuđen da prizna da nije bio u pravu i primiri se.
„Čas ekonomista“ predstavlja i podsetnik na moć koju ideje imaju u oblikovanju istorije. Ali zašto su se politike slobodnog tržišta koje su zagovarali Apelbaumovi junaci raširile svetom? Jedan od razloga je što su određeno vreme vodile do napretka u ekonomskom rastu. Pritisak konkurencije na međunarodnom nivou takođe je odigrao ulogu, a dok se svetska ekonomija osamdesetih otvarala, novi mobilni kapital slivao se u mesta koja su nudila najvišu zaradu, a neretko su to bile zemlje sa najnižim poreskim stopama i labavom regulativom. Da bi zadržale kapital, zemlje su bile prinuđene da usklade tržišne politike sa svojim trgovinskim partnerima.
Postoji obilje dokaza da je ova promena dovela do još nejednakijih distribucija dohotka. Zemlje sa visokim poreskim stopama suočile su se sa većim rastom nejednakosti. Apelbaumova knjiga – koja se više fokusira na pitanje „ko“ nego na pitanje „kako“ – ne bavi se preterano ovim posledicama. One su, međutim, detaljno opisane u knjizi Branka Milanovića „Kapitalizam po sebi: Budućnost sistema koji vlada svetom“.
Iako je nejednakost počela da raste krajem osamdesetih, ekonomistima su bile potrebne decenije da to zaista shvate. Među onima koji su posvetili pažnju reperkusijama bio je upravo Milanović. On je odrastao u komunističkoj Jugoslaviji, proveo je nekoliko decenija u istraživačkom odeljenju Svetske banke, a sada predaje ekonomiju na Gradskom univerzitetu u Njujorku.
Milanović je reputaciju izgradio krajem devedesetih kada je, koristeći bazu podataka Svetske banke o prihodima domaćinstava, uspeo da demonstrira način na koji se benefiti globalizacije distribuiraju među različitim klasama u različitim grupama zemalja. Pobednici su bili „globalne plutokrate“ koje su debelo zaradile na kapitalu, i nova masovna srednja klasa koja se formirala u svetu, uglavnom na istoku Azije i u Indiji. Gubitnici su bili radnici iz srednje klase na Zapadu čiji su prihodi stagnirali dok su industrije u kojima su bili zaposleni kolabirale na udaru strane konkurencije.
Milanović nije samo ekspert u obradi cifara; on ceni istoriju i kulturu na širem planu. Pisao je o distribuciji prihoda u Rimskom carstvu (nejednakost koja je postojala u avgustijanskoj eri može se uporediti sa današnjom Amerikom), posledicama koje po evropski fudbal ima povišena granica broja stranih igrača u timu (najbogatiji klubovi postali su još dominantniji u svojim ligama) i finansijskim implikacijama odluke koju je Elizabet Benet donela u „Ponosu i predrasudama“ (udajom za Darsija dospela bi u onih jedan odsto). „Kapitalizam sam po sebi“ nastao je na osnovu prethodne Milanovićeve knjige „Globalna nejednakost“, koja je objavljena 2016. godine. Istina, dobar deo tema i ideja iz nove knjige obrađen je u prethodnoj, te bi bilo idealno čitati ih zajedno.
U „Globalnoj nejednakosti“, Milanović je pratio fluktuacije nejednakosti do srednjeg veka u Holandiji, Španiji i Italiji, i pokazao da nejednakost otada varira u dugim i nepredvidim talasima, u odgovor različitim silama.
U četrnaestom veku, na primer, „crna smrt“ desetkovala je radnu snagu, što je dovelo do povećanja plata u Italiji; u 20. veku, dva svetska rata i Velika depresija uništili su kapital čitave jedne generacije, a prihodi bogatih su opali. Analizom podataka, Milanović zaključuje da po svoj prilici postoji jedna vrsta plafona kada je reč o nejednakosti – granica do koje zemlja može da se nosi sa ekonomskim podelama. Rast nejednakosti u SAD u 19. veku, potom njen pad koji je usledio sredinom 20. veka, i njen ponovni uspon u poslednje dve decenije ilustruju način na koji taj talas funkcioniše. Kuznjec je uspeo da definiše svoju krivu samo zato što se fokusirao na mali deo istorije.
U „Kapitalizmu po sebi“, Milanović se iz prošlosti okreće ka budućnosti. Sa usponom novih ekonomija u Aziji, navodi, sada imamo dva alternativna oblika kapitalizma koji funkcionišu uporedo. Jedan je „liberalno meritokratska“ verzija koju nalazimo na Zapadu i u kojoj prednjače SAD. Drugi je „politički kapitalizam“, manje demokratska i autoritarnija varijanta koja je svoj pun oblik dostigla u Kini. Kao i sve šeme, ova prenebregava veliki broj detalja, ali nudi korisni konceptualni okvir.
U svetu „liberalne meritokratije“, nejednakost raste u skladu sa načinom na koji se kapital akumulira. Bogati uspevaju da sačuvaju novac od siromašnih, te tako poseduju disproporcionalni udeo kapitala i bogatstva u ekonomiji. Od povratka na kapital, veoma važnog izvora prihoda za bogate, bogati postaju bogatiji. Skoro je jednako potentan način na koji se distribuiraju benefiti obrazovanja: bogati ljudi su češće visokoobrazovani i mogu da dobiju visoke plate; oni, takođe, zarađuju na svom kapitalu, pošto im bogatstvo obezbeđuje višu toleranciju na nelikvidnost i rizike. Štaviše, oni imaju tendenciju da se venčavaju s drugim bogatim, obrazovanim ljudima i tako prenose kapital na svoju decu. Sa njim, međutim, prenose i nejednakosti sa generacije na generaciju.
Kineski „politički kapitalizam“ ima sopstvenu dinamiku generisanja nejednakosti. Iako je Kina postala kapitalistička do srži – skoro osam odsto industrijskog autputa zemlje proizvodi se u privatnom sektoru – komercijalne klase nalaze se pod upravljačkom palicom visoko disciplinovane, autokratske birokratije. Vladavina prava je oslabljena, donošenje odluka može biti arbitrarno, pravo svojine nije u potpunosti obezbeđeno, a korupcija je endemskog karaktera. Kina suštinski prolazi kroz ubrzanu verziju industrijske revolucije i zlatnog doba u jednom. Kada se na to doda uticaj kronizma, posledica je veoma nejednako društvo. Distribucija dohotka u Kini, ispostavlja se, još je iskrivljenija nego u SAD i bliža onakvima kakve pronalazimo u plutokratskim republikama Latinske Amerike.
Šta sve ovo znači za budućnost globalnog kapitalizma? Milanović ne pronalazi mnogo toga na horizontima sistema čiji trendovi mogli da se zakrive prema većoj nejednakosti, ali uprkos naslovu svoje nove knjige, on mudro razmatra prošlost i sadašnjost, kloneći se velikih predviđanja. Kako ističe, ekonomska profesija ima katastrofalnu istoriju pokušaja da prorekne budućnost. I ti pokušaji da se predvide dešavanja o društvima su, prema njegovom mišljenju, u startu osuđeni na propast zbog nepredvidivosti ljudskog ponašanja. Da bi se predvidelo da će do pada nejednakosti doći početkom 20. veka, morali su da se predvide globalni sukobi do kojih je došlo 1914. godine – a to maltene niko nije mogao da predvidi ni krajem 1913.
Problem u pojmljenju stvari kroz koncepte talasa ili ciklusa je u tome što takvo promišljanje nudi lažno obećanje prediktabilnosti. Uzmimo za primer berzu. Svako ko je ikada pokušao da predvidi događanja na tržištu zna da je gotovo nemoguće predvideti koliko će visok talas biti i koliko bi mogao da potraje. Konture ciklusa na berzi postaju vidljive tek kada ciklus prođe. Izgleda da isto važi i za talase nejednakosti. Zato je Milanović jednu od svojih knjiga završio citatom pesnika Konstantina Kavafija:
Ljudi imaju znanje o sadašnjosti.
A o budućnosti, bogovi znaju,
sami i potpuno prosvećeni.
Enorman uticaj čikaške škole delom objašnjava zašto su istraživanja nejednakosti i distribucije dohotka u Americi dugo bila skrajnuta. Kako Apelbaum demonstrira u „Času ekonomista“, pripadnici čikaške škole koncentrisali su se na to da razumeju kako bi tržišta mogla da funkcionišu efikasnije, a pitanja distribucije su neretko zanemarivali (iako je, ironično, mentor Miltona Fridmana bio Sajmon Kuznjec, a njegov prvi posao po završetku studija bilo je istraživanje distribucije dohotka za Kuznjeca). Prevalentni stav u Čikagu bio je da nejednakost nije nužno loša – ona podstiče ljude da rade napornije i uče se samodisciplini.
Milanović, nasuprot tome, pripada novoj generaciji ekonomista koji se u svojim istraživanjima oslanjaju na podatke i koji pomno prate dešavanja na polju distribucije dohotka u novije vreme. Među njima se nalazi neuobičajeno mnogo francuskih ekonomista – Fransoa Burginjon, Tomas Filipon, Toma Piketi, Emanuel Saez i Gabrijel Zukman su neki od njih – možda zato što dolaze iz zemlje koja počiva na principima égalité i fraternité.
Grupa evropskih ekonomista kojoj pripadaju Milanović i francuska brigada idu Tokvilovim stopama. Oni su Amerikancima pridržali ogledalo da se bolje vide. Uspeli su, takođe, da preusmere pažnju javnosti na pitanje nejednakosti. Svesno su načinili otklon od merenja nejednakosti opskurnim statistikama poput Džini koeficijenta i umesto toga popularizovali razumnije i jasnije mere, poput udela dohotka koji odlazi u ruke veoma, veoma bogatih. Fraze „najbogatijih jedan odsto“ i ostalih „99 odsto“ postale su potentni politički usklici za vreme pokreta „Okupirajmo Volstrit (OWS)“ 2011. godine, a briga zbog toga nije se umanjila. Nejednakost je veliko političko pitanje koje se nalazi na prvoj liniji predsedničkih izbora u SAD 2020. godine; demokratski kandidati predlažu žestoko oporezivanje imućnih, veći porez na nasledstvo i bolju socijalnu zaštitu. To je još jedan ohrabrujući podsetnik na moć ideja da oblikuju pravac istorije.
Tagovi
