Kad sam bio student, profesori su me učili da je mentorski sistem jedno od najvećih dostignuća zapadne civilizacije. U to vreme, sećam se, ta priča o prenošenju znanja i iskustva sa generacije na generaciju nije me posebno impresionirala, svašta ti kažu kad si mlad. Ipak, sada kao sredovečan, mogu da potvrdim da ima dubine u tom narativu.
Nikada nisam verovao u velike ideologije, nije do mene, generacijski smo takvi, valjda rođeni na „tvrdom“ mestu u prozaično vreme. O vrednostima koje nudi mentorski sistem mogu da vam govorim samo kroz iskustva koja je doneo meni, a u svetlu toga da Inicijativa „Digitalna Srbija“, nevladina i neprofitna organizacija na čijem sam čelu, ovih dana pokreće treći ciklus mentorskog programa Karijera 4.0 u kom stručnjaci iz nekih od najpoznatijih kompanija u Srbiji pomažu srednjoškolcima da donesu odluke o tome gde i kako će nastaviti obrazovanje.
Elem, kada sam se sa studija iz Amerike vratio u Srbiju i počeo da radim, moj mentor je bio Nenad Inđić. I danas je Neša jedini koga priznajem za mentora. Nije to bio mentor koji mi je dodeljen od nekog programa ili HR-a. Jednostavno, ja usijana glava, a on prošao nekoliko kontinenata, nekoliko korporacija i mnogo projekata – i dobrih i loših. On je počeo da radi kad sam se ja rodio. Njegov prvi radni sto na poslu je gledao na prozor moje dečje sobe. Neki mentorski parovi su jednostavno prirodni. I danas, kad završim sa svojom verbalnom bujicom, on uzdahne, povuče dim, nekako zavrti nosom. Čovek da vremena vazduhu da se smiri od moje napetosti, pa mi kaže šta ima. U ono vreme, pre dvadeset i kusur godina, davao mi je savete kako da ne upropastim karijeru (ne treba ići na R.E.M. koncert u vreme večere na kojoj su svi partneri i regionalni menadžeri) i kako da je gradim (kod kog klijenta, ko donosi odluke – i ne, to nije uvek osoba sa najvišim rangom). Danas i ne pričamo o poslu, valjda nam je obojici preko glave, sabili smo, zajedno, skoro tri četvrtine veka radnog iskustva. Teme su nam deca, unuk, ko je gde bio na odmoru. I naravno, uvek se provuče neko pitanje i neki savet.
Danas sam ja mentor Aleksandru Grašiću, osnivaču edukativne platforme Outliers. Spojio nas je mentorski program Srpske asocijacije menadžera. Družimo se već nekoliko meseci. Njega morate da pitate zašto sam ja njegov mentor. Ja mogu da vam kažem da od njega konstantno učim. Nivo njegove lične organizacije mi je fascinantan. Fokus, jasnoća ciljeva i energija koju ulaže u akademiju i kurseve koje pravi. Okej, posle mnogo cena koje sam „zalepio“ na proizvode, usluge, ponude i ostao živ, posle baš mnogo dobrih i loših odluka koga zaposliti i sa kim se razići, sigurniji sam u nekim stvarima. Možda pre, dovoljno siguran da njemu pružam osećaj sigurnosti. Za mene je tehnologija alat, za njega deo bića. I to bilo da se radi o korišćenju tehnologije u profesionalnom smislu ili radi komunikacije. On mi je prozor u razmišljanja i shvatanja generacije koja nadire iza moje. Kroz njegove oči lakše vidim kuda se stvari kreću. Opet, neke stvari su neprolazne. Ne znam gde na listi zanata, u pogledu starosti, pada prodaja, ali čini mi se da je jako visoko. Mnogi postulati prodaje su napisani još negde na pećinskim zidovima. Neša je počinjao sa „Pazi, mali“ (jer meni je uvek potrebno zadržavati pažnju), ja danas počnem sa „Pa, ovako“ (ovo „pa“ je da pustim Grašića da trepne) i onda mi se čini da poteku iste priče o korisnicima, građenju odnosa, cenama, davanju da bi dobio i tako dalje.
Do sada, mentorski programi u Srbiji bili su privilegija zaposlenih u velikim korporacijama. Besplatan mentorski program Karijera 4.0 nudi mogućnost da veoma rano, već u srednjoj školi dobijete priliku za saradnju sa mentorom. Karijera 4.0 po treći put poziva srednjoškolce završnih razreda da razmišljaju i pričaju o putu pred njima sa onima koji su taj put već prešli i voljni su s njima da podele svoja iskustva.
Mene je mentorski program naučio da su ljudi pre mene gradili veštine i znanja i preneli mi. Ja sam dogradio i prosleđujem. I to ne samo dobro nego i loše, a to su najskuplji saveti – oni koji ti omogućavaju da učiš na tuđim greškama, kako ih ne bi pravio sam. Neki poetičniji među nama „kompjuterašima“ bi rekli: mentor ti dođe kao dodatna memorija i dodatni procesor. Produžuje tvoje pamćenje i omogućava ti bržu analitiku.
Na kraju, i kao menti i kao mentor, jednako iskreno mogu da pozovem svakog učenika završne godine u srednjim školama u Srbiji da ode na dsi.rs/karijera40 i pokuša da nađe sebi podršku do koje nije jednako lako doći u školi ili neposrednom okruženju.
Tagovi
