Katabaza

Umorne noge pokušavaju da se nameste u stav iz kog je moguće odbraniti sve što se može dogoditi. Teške ruke spremne su da udare rampu, kada bi umorna glava mogla samo da pretpostavi šta će se sledeće desiti. Kovrdžavi, kratko ošišani tip, velikih očiju, gleda pravo u svog čuvara i samo lopta koja između njih lupka o parket odlaže trenutak kada će mu uzeti dušu.

Onda usledi brzi potez rukama, za njim odraz i onaj buljavi momak je već u vazduhu. Ne traje ni sekund taj trenutak od tapkanja lopte do trenutka kada ona napušta ruke i navijači Golden stejta već slave.

I taj je sekund dovoljan da u njega stane sva frustracija i celokupni pad čoveka koji bi, samo da nije umoran i samo da rešenje postoji, zaustavio sopstveno posrtanje.

Ovako, izgleda kao umorni nihilista kome više nije ni do košarke ni do života.

Kari šutira.

„Katabaza“.

„Katabasis“ ili „katabaza“ dolazi iz starogrčkog jezika, od reči „κατάβασις“ sastavljene od reči „κατὰ“ koja znači „dole“ i „βαί spuštanje, potonuće iνω“ koja znači “ići”. U slobodnom prevodu označavala bi kretanje nizbrdo, ili – pad.

Nema u srpskom jeziku u poslednje vreme frekventnije reči, nema citiranijeg izraza, od te reči koju izgovaraju likovi serije „Crna svadba“. Nikakve crne, ni bele magije nema u ovom tekstu, nema vračara ni kapetana, ali postoji taj koji uzima duše i koji sve sklone padu ka dnu usmerava. I protivnike i kritike i loptu. Do dna mrežice na kom je njegovo carstvo.

Kada se pročulo da sin Dela Karija igra košarku i da je dobar, malo je ludi koji nisu obratili pažnju.

Stari Del je svojevremeno potpisao ugovor sa Šarlot Hornetsima gde je trebalo da radi kao deo stručnog štaba, a onda je promenio odluku. Poželeo je da odvoji dovoljno vremena da radi sa svojim 13-godišnjim sinom.

I već na Dejvidsonu bilo je jasno da je Del uradio dobar posao. Na prvoj utakmici kao freshman imao je 13 izgubljenih lopti. Već na drugoj ubacio je 32 poena. Do kraja sezone oborio je rekord po broju ubačenih trojki u prvoj koledž sezoni – spakovao je više od 113.

Već sledeće sezone pogodio je više od 158. Za poluvreme da ubaci 30 poena? Može. Da odvede svoj koledž tim do istorijskih povrataka? Može. Da manijakalno pogađa, uz odlične procente i da se ne boji promašaja? Naravno.

Bob Mekkilop, trener Dejvdisona, je pre Karijevog debija za taj univerzitet izgovorio: „Sačekajte samo da vidite malog Karija. On je nešto posebno“.

To su ubrzo shvatili i u NBA ligi. Sve što je Stef uradio od kada je prvi put obukao dres Golden Stejta bilo je samo potvrda teze koju su još u ranim godinama njegove karijere stidljivo proturali večiti optimisti: Kari je najbolji šuter svih vremena.

„Zbogom“ dobri stari Rej

Kari je na listi najboljih trojkaša u regularnom delu sezone i plej-ofu zajedno već obišao Rej Alena, a u trenutku pisanja ovog teksta u trenutku pisanja ovog teksta odnos u postignutim trojkama je 2973:2917 za Reja.

Uz nekoliko stotina utakmica više koje je odigrao Alen.

Kako je to rekao nedavno u podkastu „Šesta lična“ Edin Avdić: „Da je potrebno da neko šutira za pobedu ili za moj život, opet bih loptu dao Reju, ali…“

To „ali“, to je „katabaza“ sa početka teksta.

To je činjenica da odbrana može da uradi sve – može da ga udvoji, može da ga usmeri u aut, ka klupi ili parkingu, ili može naivno da pomisli da je dovoljno izaći mu na deset metara – uvek se posle njegovog šuta čuje samo „swish“ i čuje se samo „ali“ odbrambenog igrača ka klupi.

Može neko da bude zaljubljen u Hornasekov šut, ili da (valjda svako normalan) obožava izbačaj Karmela Entonija, možda je Mahmud Abdul Rauf šutirao i brže od Karija, može neko da ima više vere u Rejov šut kada se lomi, ali od Karija nije bilo boljeg šutera.

Đavo je u detaljima

Prepričava se od početka ove sezone, u kojoj Kari pogađa 5,7 trojki uz više od 41 odsto preciznosti – hajde pročitajte ove brojeve ispočetka, pa se vratite ovde – i ubacuje 29,5 poena po utakmice, njegova nova metodologija u treningu.

Nema tu one fore sa metlom, oko stolica, zatvorenih očiju, vezanom levom rukom za desnu nogu. Nema ni hiljadu ubačenih šuteva.

Radi se samo na brzini i preciznosti. Ali ne brzini i preciznosti koju mi obični ljudi koji smo ikada uzeli loptu u ruke, ili koju njegovi protivnici mogu da razumeju.

Čovek ne računa kao pogođen šut ako lopta nakon što prođe kroz obruč dotakne mrežicu.

I da to nije „rekla-kazal“ pokazuju snimci sa utakmica na kojima se Kari vidno iznervira kada pogodi slobodno bacanje i loptica dodirne mrežicu. Odmah mu lice dobije neku kiselu grimasu.

Njegova brzina kojom digne lopte do brade – sa koje najčešće ispaljuje one dalekometne šuteve – i brzina izbačaja, takođe su nepojmljivi običnom oku. Nego morate da vratite snimak, pa još jednom, samo da vidite kako je uopšte to izveo.

Bez problema u svojoj 13. sezoni u ligi (ovo je već treći put da se tekst sudara sa nekim okultizmima, ali verujte, biće do kraja sve dobro), ubaci 40 poena nekome, zategne devet trojki, ali nije samo to.

Radi to prelepo.

Kreće se između blokova, a i kad nema blokova, toliko vešto, kao da izbegava snajper, kao da želi i kao da uspeva da umakne svojoj senki, a kad uspe njoj, kako ne bi nekom mučenom čuvaru.

Senke i život u njima

Zamislite život u koži Seta Karija. Mlađi Delov sin, sa kojim je izgleda takođe radio, igra sjajnu košarku. To je jedan od onih pouzdanih šutera koji će uvek isporučiti sve što treba sa penala, koji će katovati ka obruču kada je potrebno, ukrasti loptu pa završiti u kontri, koji će pogoditi poludistancu kada treba, ali koji će – najbolje od svega – uvek biti vrele ruke kada dobije loptu van linije za tri poena.

Njegovi su ovogodišnji procenti takođe izvrsni 50,3 odsto iz igre, 43,5 odsto za tri i preko 91 odsto preciznosti sa penala.

A opet je samo brat Stefa Karija. I baš ništa više od toga.

Zamislite život u koži Kleja Tompsona. Jedan ste od dvojice u duetu „splash brothers“. Imate u rukama arsenal od kog bi se u podrum sakrili cela Severna Koreja i Iran. Pogađate, zatrpavate koš, osvajate prstenje, ubacujete 10 trojki za četvrtinu ako treba.

A opet ste samo saigrač Stefa Karija. I baš ništa više od toga.

(Nećemo ovde da spominjemo Durenta, moguće da čita tekst sa lažnog naloga, a i taj je čovek posebna kategorija košarkaškog genija)

Zamislite, naposletku, da ste Nikola Jokić. Igrate fantastičnu post MVP sezonu. Sa timom bez ruku, nogu i često bez mozga izlazite na teren iz noći u noć i radite stvari koje inače radite najbolje na svetu. Drugi ste skakač lige, najbolji visoki dodavač od kad je sveta i veka. Držite šuterske klinike sa poludistance tako da je i Gober počeo da šutira takve šuteve, valjda od sramote.

Dakle, vezali ste već drugu sezonu neverovatne košarke zaredom. I opet je glavni kandidat za MVP nagradu, makar zasad Stef Kari.

Poezija, psihologija, mitologija…

„Katabaza“ je pojam poznat u različitim oblastima i svaka od tih oblasti jedan mali deo svoje primene pronalazi u igri Delovog starijeg sina.

Kada ispali šut sa 11 metara, onaj trzaj ruke koja ostaje u vazduhu da stoji kao materijalni dokaz ubistva, to je poezija.

Kada se posle tog šuta okrene ka svom košu dok je lopta još u letu, svestan da je pogodio, to je psihologija.

Kada takve šuteve pogađa svaki dan, to je NBA mitologija.

A kada na kraju utakmice stavi peškir preko kovrdžave kose i zagrize gumenu zaštitu za zube, a svi protivnici u kameru, ubledeli, popucalih kapirala u očima, teških ruku i umornih nogu, samo kažu „ali“…

E, to je katabaza.