„On je imao veliko interesovanje za umetnost, naročito su ga zanimali rokenrol, pozorište, film, književnost i slikarstvo“, pričao je o Milenku Savoviću za Nedeljnik Gile iz Električnog orgazma.
Jedan od povoda za tekst o našoj košarci, onaj tužni, bio je upravo odlazak Savovića na klupu večnosti.
„Sa Malim su na koncerte ponekad dolazili i Đorđević, Grbović, Obradović i Divac, uglavnom osamdesetih godina. On je dolazio na svaki koncert u Beogradu, do kraja… Negde, mislim, 1987. godine smo mi neko duže vreme boravili u Novom Sadu, a i košarkaši Partizana su bili tamo. Mislim da su imali pripreme tamo, u isto vreme. Sećam se da smo se stalno družili u tada popularnom kafiću ‘Miš’. Uglavnom sa tom ekipom sa koncerata, Malim, Grbovićem, Đorđevićem, Divcem.“
Savovićeva atipičnost bila je zapravo tipična za naše košarkaše. Takvi igrači postajali su idoli klincima koji su ih oponašali, a i on je sam u nekoga gledao sa oduševljenjem. To otkrivanje novih stvari za srpske i jugoslovenske košarkaše bilo je nekako prirodna, kontinuirana stvar.
Tome su, ponajviše, doprineli ljudi sa kojima su košarkaši radili. Njihovi treneri i učitelji. Nisu svi imali sluha za novotarije, pa su tako i Savoviću tražili da odseče ofarbani pramen, ali su oduvek košarkaški treneri na ovim prostorima imali posebnu auru i autoritet, a neretko su i sami bili avangarda u svom poslu. Poput onih zanimljivih profesora koji od svog predmeta stvore životno interesovanje kod učenika.
Žarko Puhovski je, ako je jugokošarka bila SFRJ, Tita video u profesoru Aleksandru Nikoliću, koji uz Boru Stankovića, Nebojšu Popovića i Rašu Šapera čini četiri oca košarkaške nacije.
„Baš takav je bio Profa, sa velikim P“, kaže za Nedeljnik Miroslav Muta Nikolić, verovatno najbolji pomoćni trener reprezentacije svih vremena (pored ostalog).
„Aleksandar Nikolić je naš košarkaški otac. Pored toga što je imao svoju filozofiju igre i filozofiju rada sa igračima, on je stvarao trenere. Nije odbijao da bude mentor, da pomogne mladim trenerima i tako ih je oblikovao. Bio je mentor Subotiću, Tanjeviću, Obradoviću, Maljkoviću… Mi mladi smo učili od njega dok je trenirao Partizan, dolazili smo na treninge, a on se trudio da razgovara sa svima.
Ipak, ja pamtim jednu anegdotu van parketa. Našli smo se na moru igrom slučaja Šakota i ja sa suprugama i Profa u istom hotelu. Sednemo da igramo karte i on kaže meni i Šakoti: momci, postoje dva pravila da biste bili dobri treneri – morate da znate da igrate preferans i da pijete piće. Bez toga nema trenera“, priseća se Nikolić razgovora sa Profesorom.
Nikolić na zanimljiv način objašnjava i u čemu su naši igrači posebni.
„Naša prednost je naša glava. Znaš kad ja pitam igrače šta je košarka, da većina ne zna da odgovori. Oni znaju suštinu košarke, osećaju je nesvesno. Košarka je, sine, vođenje i dodavanje. A šut je kao žena. Danas je sa tobom, sutra nije…“
O tajnama naše košarke van parketa, ali pre svega na njemu, čitajte u novom broju Nedeljnika koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. marta.
Tagovi
