Godinu dana od kada je Džozef Bajden 3. novembra pobedio na izborima u SAD, svet nije bezbednije mesto. Oslabljen unutar zemlje, gde nema podršku čak ni od nekih demokrata da do kraja sprovede ambiciozne reforme koje je najavio u predizbornoj kampanji, Bajden koristi međunarodnu scenu za politiku povratka Amerike.
Prva međunarodna kriza sa kojom je morao da se suoči usledila je samo osam meseci po dolasku u Belu kuću, kada se povlačenje američkih trupa iz Avganistana pretvorilo u fijasko. Rezultat ove haotične operacije je trinaest mrtvih marinaca u atentatu na aerodromu u Kabulu i prizor stotina Avganistanaca koji očajnički pokušavaju da pobegnu od talibana koji je šokirao javno mnjenje. Za Bajdenove protivnike iz redova republikanaca to je dokaz da je nekompetentan u spoljnoj politici i opasan kao šef oružanih snaga. U američkoj javnosti vlada razočaranje učinkom nove administracije u prvih godinu dana, što se vidi u anketama popularnosti. Zbog toga njegov rival na prošlogodišnjim izborima, Donald Tramp, koji ne odustaje od ambicije da se vrati u Belu kuću, nije potpuno izbačen iz sedla.
„Na šokantan način Tramp ostaje u igri zahvaljujući Bajdenu“, jedno je od mišljenja na stranicama „Vašington posta“ krajem oktobra.
Pozicije američke diplomatije na Balkanu ugrožava nekoliko rivalskih sila, Kina, Rusija i Turska koje imaju svoje interese. Evropska unija koja posreduje u pregovorima između Beograda i Prištine je oslabljena, u njoj i dalje nema jedinstvenog stava o Kosovu, ali ni o američkom učešću u evropskim pitanjima
Spoljna politika ne utiče na američke glasače, ali scene iz Kabula ne pomažu Bajdenu. Njegovi potezi na međunarodnoj sceni ne slede predizborna obećanja i deluju zbunjujuće. U Belu kuću je ušao sa porukom da će biti predsednik tranzicije od politike njegovog prethodnika koju su demokrate ocenjivale kao najgoru u modernoj istoriji, ka povratku na lidersku poziciju u svetu. Umesto najavljenog zaokreta, Bajden je u mnogim pitanjima spoljne politike nastavio tamo gde je Tramp stao, što je nateralo neke posmatrače, poput Farida Zakarije, novinara i autora knjige „Post-američki svet“, da primete da bi Bajden, ukoliko nastavi sadašnji pravac, mogao da ostane upamćen kao predsednik koji je normalizovao spoljnu politiku Donalda Trampa. „Ne tražimo novi hladni rat, niti svet podeljen na rigidne blokove“, rekao je američki predsednik za govornicom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija sredinom septembra. Akcije njegove diplomatije, međutim, produbljuju logiku sukoba.
„Ekstremna utakmica“ sa Kinom
Najočigledniji primer je odnos prema Kini, koja je glavni geopolitički rival SAD, moćniji i od nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Neverovatan ekonomski preobražaj Kine, uz vojno snaženje i širenje međunarodnog uticaja, doveo je do toga da SAD u njoj vide pretnju koju treba zaustaviti po svaku cenu. U Vašingtonu ne mogu da prežale što su pustili da Kina uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. godine i napravi neobičan spoj tržišne ekonomije i jednopartijskog sistema koji je omogućio brz ekonomski napredak. Barak Obama je zaoštrio politiku prema Kini i preusmerio težište američke spoljne politike sa Bliskog istoka na Pacifik, ali je Tramp primenio hladnoratovsku politiku obuzdavanja koju sada primenjuje i Bajden, nekadašnji Obamin potpredsednik. Ubrzo po dolasku u Belu kuću govorio je o „ekstremnoj utakmici“ sa Kinom a u narednim mesecima je pokazao da ona podrazumeva i golu silu.
Bajdenov tim zna da SAD ne mogu više da spreče napredak Kine zato što su dve ekonomije suviše isprepletene, ali radi na tome da ograniči širenje kineskog uticaja u Aziji, koristeći mrežu saveznika širom indopacifičke regije, od Japana i Južne Koreje do Indije. Bajden je pojačao pritisak na Kinu kroz političku i vojnu podršku Tajvanu, ostrvu na 160 kilometara od kineske obale koje ima poseban status u okviru politike Pekinga o jedinstvenoj Kini. Američki Senat je u junu proglasio Kinu „najvećim geopolitičkim i geoekonomskim izazovom za spoljnu politiku Sjedinjenih Država“, a Tajvan „vitalnim“ za američke strateške interese.
Bajden je krajem avgusta izjavio da će SAD da brani svog saveznika Tajvan ukoliko ga Kina napadne, navodeći na zaključak da SAD ovo ostrvo smatraju nezavisnom državom menjajući dosadašnju politiku koja je uvažavala poziciju Kine. Iako je Bela kuća saopštila da nema promene u politici, Bajden je ponovio pretnje u oktobru. Opasnost od sukoba je povećala i prodaja oružja u vrednosti od 750 miliona dolara Tajvanu, sa kojim Vašington nema diplomatske odnose ali ima sporazume na koje se poziva kada prodaje oružje. Sjedinjene Države su usmerile svoje ratne brodove ka Tajvanskom moreuzu i poslale američke instruktore da obučavaju tajvansku vojsku.
Iako će se Bajden u evropskoj politici oslanjati na Nemačku, koja je za Vašington tradicionalno pouzdaniji saveznik, Makron se nada da neće stajati na putu njegovoj ideji o nezavisnoj evropskoj odbrani, u sklopu njegove vizije o jačanju evropskog suvereniteta, prema kojoj je Nemačka suzdržana
Kontinuitet sa Trampovom spoljnom politikom Bajden je pokazao i u slučaju Irana. U njegovom spoljnopolitičkom timu su, pored Blinkena, iskusni pregovarači sa Teheranom, Vilijam Barns, direktor CIA, i Džejk Saliven, savetnik za nacionalnu politiku, nekadašnji bliski saradnici Hilari Klinton. Saliven je bio njen savetnik a Barns zamenik dok je bila na mestu državnog sekretara od 2011. do 2014. godine (2012. godine je u tom svojstvu posetio Balkan). Barns je dugogodišnji diplomata, bivši ambasador u Rusiji i Jordanu, koji je do marta bio na mestu direktora Karnegi fondacije za međunarodni mir, uticajnog tink-tenka za širenje spoljnopolitičkog uticaja SAD sa sedištem u Vašingtonu, kada je postao direktor CIA. Od onih je što smatraju da tamo gde nisu Amerikanci vlada haos, što ga je valjda i preporučilo da bude na čelu fondacije za mir, a potom i američke obaveštajne službe, ali je i realista koji primećuje da je vreme „lenje posthladnoratovske dominacije“ SAD okončano i da više ne mogu da diktiraju događaje kao što su verovali da mogu.
Blinken, Barns i Saliven su bili uključeni u pregovore sa Iranom koji su se završili međunarodnim sporazumom o iranskom nuklearnom naoružanju koji se smatrao najvećim uspehom Obamine diplomatije. Tramp je ovaj sporazum potom poništio i uveo sankcije Teheranu uprkos protivljenju saveznika, što je Saliven nazvao „predatorskim unilateralizmom“. Bajden je obećao da će obnoviti sporazum ali se to nije dogodilo, već je, naprotiv, zaoštrio sankcije. U međuvremenu je Iran znatno povećao zalihe obogaćenog uranijuma koje je, prema sporazumu, trebalo da ograniči. Ova tendencija zaoštravanja pozicije prema Teheranu je suprotna strategiji „preventivne diplomatije“ koju je zagovarao Barns u tekstu „Sjedinjenim Državama je potrebna nova spoljna politika“ za list „Atlantik“ u julu 2020. godine.
Detant sa Kremljom
Kina je najvažniji, ali ne i jedini geopolitički protivnik SAD. Za vreme Trampa razbuktala se hladnoratovska paranoja od Rusije kao glavno oružje demokrata u borbi protiv protivnika čiji uspon do Bele kuće nisu mogli drugačije da objasne do zamešateljstvom u koje je upleo prste Vladimir Grozni. Situacija se nije promenila, odnosi između dve zemlje su i dalje na najnižem nivou od kraja Hladnog rata i diplomatski rat ne prestaje – sve je manje diplomata sa jedne i druge strane kojima Moskva i Vašington izdaju vize. Bajden je Putina nazvao ubicom, u vezi sa sajber napadima za koje je optužio Ruse, pre nego što se sastao sa ruskim predsednikom u Ženevi 16. juna, što nije pomoglo približavanju pozicija dveju strana.
Bajdenova administracija je u aprilu proširila sankcije koje su SAD nametnule Rusiji zbog krize u Ukrajini, ali i zbog „štetnih spoljnih aktivnosti ruske vlade“, u koje ubrajaju „uplitanje u američke izbore i sajber napade, uticaj na vlade i ugrožavanje bezbednosti u zemljama koje su važne za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država, kršenje principa međunarodnog prava, uključujući i poštovanje teritorijalnog integriteta država“.
Državni podsekretar za politička pitanja Viktorija Nuland, u oktobru je bila u Moskvi, što je zahtevalo da joj ruske vlasti ukinu zabranu ulaska u Rusiju koja je na snazi od 2019. godine zbog njene uloge u ukrajinskoj krizi. Nulandova koja se nalazi na trećoj po visini poziciji u Stejt departmentu, bivša je američka ambasadorka u NATO-u, bivša savetnica Dika Čejnija, koja je u svojstvu zamenice Obaminog državnog sekretara podstrekivala demonstrante na Majdanu 2014. godine. Iz tog perioda je poznata po skandalu koji je izazvalo objavljivanje na društvenim mrežama njenog telefonskog razgovora sa ambasadorom SAD u Ukrajini, za šta je Stejt department optužio Ruse, u kome je komentarišući ulogu Evropske unije u ukrajinskoj krizi rekla: „Zaj**i Evropsku uniju“ i raspravljala o sastavu buduće ukrajinske vlade.
Oni koji zastupaju tezu da Rusija obnavlja tradiciju imperijalizma kada interveniše u Ukrajini mogli bi da se zapitaju šta tu rade SAD, kao i da li su američka invazija na Avganistan i Irak i NATO bombardovanje Libije i Sirije izbacili iz okršaja vojnu koncepciju moći, kojom SAD ponovo prete na Pacifiku. Pretnja od Rusije je od kraja Hladnog rata služila za održanje Severnoatlantske alijanse, a koliko je ona preuveličana govori i odnos snaga jedne i druge zemlje gledano kroz vojne budžete – dok je ruski vojni budžet u 2021. godini oko 41 milijardu dolara, vojni izdaci Pentagona su oko 778 milijardi dolara, što je više nego što za vojsku izdvaja jedanaest narednih zemalja zajedno – Kina, Indija, Rusija, Velika Britanija, Saudijska Arabija, Nemačka, Francuska, Japan, Južna Koreja, Italija i Australija (761 milijarda dolara). Na to treba dodati 811 milijardi dolara koje će ove godine SAD izdvojiti za NATO, dok sve ostale članice doprinose sa 363 milijarde, što ovaj vojni savez čini američkim.
Još nije jasno u kom pravcu ide politika Vašingtona prema Moskvi. Glavna tačka razdora je Ukrajina, koju Vašington želi u zapadnoj sferi uticaja, sa članstvom u NATO-u, na šta je Rusija odgovorila aneksijom Krima i podrškom proruskim snagama u ratu u Donbasu, na jugoistoku zemlje, koji je počeo 2014. godine i koji je nakratko zaustavljen sporazumima iz Minska između Rusije, Ukrajine, Francuske i Nemačke, da bi se pretvorio u rovovske sukobe duž 400 kilometara dugog fronta koji prolazi kroz gusto naseljene oblasti.
U analizi američko-ruskih odnosa do kraja decenije koju je uradila Karnegi fondacija u junu 2020. godine, dakle tink-tenk na čijem je čelu bio sadašnji direktor CIA, među razlozima za obnavljanje dijaloga sa Rusijom navodi se i izbegavanje sukoba SAD–Rusija u evroazijskom regionu koji bi mogao da se proširi i sprečavanje Kine da uspostavi hegemoniju u azijsko-pacifičkom regionu. Predviđa se da će porasti broj i intenzitet sukoba unutar i oko evroazijskog kontinenta što bi moglo da predstavlja opasnost i za SAD i za Rusiju. Sjedinjene Države koje rade na savezima protiv Kine brine okretanje Pekinga ka Moskvi, koja bi mogla da mu bude saveznik protiv Vašingtona. Ako je težište američke spoljne politike na Pacifiku, može se pretpostaviti da će sa manje žara da se bavi pitanjem Ukrajine koje je za Rusiju od strateškog značaja i da će tražiti da sa Moskvom smanji mogućnost otvorenog sukoba.
Završetak procesa na Kosovu
U smislu ove pomerene ose američke spoljne politike treba posmatrati i američko angažovanje na Balkanu, iako još nije jasno da li će Bajdenov tim u svemu slediti politiku iz Klintonove ere. U ovom timu su mnogi kreatori politike prema Kosovu, za koje ih vezuju privatni interesi, biznis i političke ambicije. U vreme bombardovanja Jugoslavije Blinken je bio Klintonov savetnik za odnose sa Evropskom unijom i NATO-om i pisao mu je govore, Od 2002. do 2008. godine radio je u odboru za spoljnopolitička pitanja američkog Senata u kome se raspravljalo o sudbini Kosova i američkoj spoljnoj politici prema Srbiji, nakon što su u Prištini proglasili nezavisnost. Pre nego što će stupiti na dužnost prvog čoveka Stejt departmenta, Blinken je u Senatu pohvalio rad Trampove diplomatije i rekao da će nova administracija „pomoći Kosovu i Srbiji da idu dalje“.
Nulandova je bliska saradnica Madlen Olbrajt, do imenovanja je bila savetnik u „Olbrajt Stounbridž grupi“ na čijem je čelu bivša američka državna sekretarka. Ova kompanija za „strateško savetovanje i ekonomsku diplomatiju“ htela je da kupi Poštu i telekomunikacije Kosova, pošto je već imala udeo kod internet provajdera „Ipko net“. „Olbrajt grupa“ je savetovala prvog čoveka ove kompanije Akana Ismailija, koji je potom postao ambasador Kosova u Sjedinjenim Državama (uskoro će ga naslediti Vljora Čitaku).
Pretnja od Rusije je od kraja Hladnog rata služila za održanje alijanse, a koliko je ona preuveličana govori i odnos snaga
jedne i druge zemlje gledano kroz vojne budžete – dok je ruski vojni budžet u 2021. godini oko 41 milijardu dolara, vojni izdaci Pentagona su oko 778 milijardi dolara
Bajden bi voleo da završi posao na Kosovu koji je započela Klintonova administracija, o čemu govori i imenovanje za novog ambasadora u Beogradu njegovog bliskog prijatelja i saradnika Kristofera Hila, nekadašnjeg specijalnog izaslanika za Kosovo koji je sa Ričardom Holbrukom bio glavni američki posrednik između kosovskih Albanaca i Slobodana Miloševića i sa Madlen Olbrajt glavni arhitekta pregovora u Rambujeu. Ali od devedesetih do danas geopolitička slika regiona se promenila, kao što se promenila i geopolitička slika sveta. Pozicije američke diplomatije na Balkanu ugrožava nekoliko rivalskih sila, Kina, Rusija i Turska koje imaju svoje interese. Evropska unija koja posreduje u pregovorima između Beograda i Prištine je oslabljena, u njoj i dalje nema jedinstvenog stava o Kosovu, ali ni o američkom učešću u evropskim pitanjima.
Iako se slovački diplomata Miroslav Lajčak, evropski posrednik u pregovorima, obradovao u januaru što su na čelu američke diplomatije Blinken i Nulandova čije stavove poznaje i ti stavovi se podudaraju sa njegovim kada je reč o političkim ciljevima posredovanja u dijalogu, a to je međusobno priznavanje, interesi glavnih evropskih diplomatija, poput Francuske, ne podudaraju se sa američkim kada je reč o prioritetima. Za SAD na Balkanu prioritet ostaje politika obuzdavanja Rusije i širenje NATO-a, dok za evropske zemlje koje nisu vazali SAD to nije prioritet.
AUKUS i NATO
Bajdenov dolazak u Belu kuću nije popravio pukotine u transatlantskim odnosima koje su se produbile sa Trampom. Francuski đak na čelu američke diplomatije, Blinken je trebalo da zakrpi odnose sa evropskim saveznicima koje je Tramp ignorisao. Desilo se suprotno. Svaki potez nove američke administracije je pokazivao da deluju unilateralno, bilo da je u pitanju povlačenje iz Avganistana, o čemu evropski članovi NATO-a koji su bili u zajedničkoj misiji nisu bili obavešteni, ili je u pitanju poniženje koje je Vašington priredio Parizu kada mu je oteo „posao veka“ sa podmornicama koje je Francuska trebalo da isporuči Australiji.
Pariz je potez Vašingtona nazvao zabadanjem noža u leđa, „unilateralnom, brutalnom i nepredvidljivom odlukom koja liči na ono što je radio Tramp“, rečima šefa francuske diplomatije Žan Iv Le Drijana. Andre Gatolen, senator iz redova vladajuće Makronove partije, formulisao je vladajuće raspoloženje: „Postojala je velika nada Evropljana uključujući i Francuze u dolazak Džoa Bajdena. Tada sam rekao: budimo oprezni jer tendencija SAD da se okrenu sebi nije nova, ona je počela sa Obamom i osnažila se sa Trampom. Bajdenova administracija danas zauzima veoma oštre pozicije.“
Pozadina afere sa podmornicama je formiranje vojnog saveza između SAD, Velike Britanije i Australije (AUKUS, prema inicijalima ovih triju zemalja na engleskom), kako bi se ojačao američki front protiv Kine na Pacifiku. Kriza sa podmornicama se na kraju završila simboličnim protestom Francuske u vidu povlačenja ambasadora iz Vašingtona, što se dogodilo prvi put u 250 godina dugoj istoriji diplomatskih odnosa dveju zemalja, i Bajdenovim paternalističkim tapšanjem po kolenu Makrona na marginama skupa G20 u Rimu, na kome se američki predsednik neubedljivo pravdao da nije bio dobro obavešten i da su čitavu stvar izveli nespretno. Izvinjenje Parizu je izostalo u još jednoj demonstraciji sile koja pokazuje da u Vašingtonu, bez obzira šta rekli, ne mare mnogo za evropske saveznike koji ne žele da ih SAD uvuku u još jedan rat.
Makron nije zainteresovan za američki rat na Pacifiku, iako Francuska tamo ima svoje prekomorske teritorije, ali je progutao još jedno poniženje od Vašingtona koje Francusku košta 56 milijardi evra jer su interesi dvaju najstarijih saveznika suviše isprepleteni. Iako će se Bajden u evropskoj politici oslanjati na Nemačku, koja je za Vašington tradicionalno pouzdaniji saveznik, Makron se nada da neće stajati na putu njegovoj ideji o nezavisnoj evropskoj odbrani, u sklopu njegove vizije o jačanju evropskog suvereniteta, prema kojoj je Nemačka suzdržana. Budućnost Evropske unije, kao i evropska budućnost Srbije i drugih balkanskih zemalja koje nisu članice Unije, zavisiće od toga da li će Makron uspeti da nametne viziju nezavisne Evrope kao protivteže politici velikih sila koje bi da je uvuku u veliki obračun na pomolu.
***
Tekst Ane Otašević je originalno objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika
Tagovi
