Rivalstvo velikih sila obično je opasno za globalni mir i napredak. Ali ponekad, geopolitička kompeticija može da podstakne velike sile da urade dobru stvar. U petak su Iran i Saudijska Arabija, koje su inače dugo zavađene zemlje, objavile da će obnoviti diplomatske odnose i da su se dogovorile posredstvom Kine. Da li bi ovaj sporazum zaista mogao da stvori mir ili je zapravo dalje od očiju javnosti?
Ovaj iznenadni sporazum čini se da ima veze sa namerom Vašingtona da obuzda iranski nuklearni program i sa njegovim već zategnutim odnosima sa Rijadom. Ipak, najvažniji dugoročni značaj sporazuma mogla bi biti uloga Kine u njemu. Peking je doveo dva bliskoistočna protivnika do sporazuma. Treba očekivati više ovakvih inicijativa u budućnosti. Iransko-saudijski pakt mogao bi da bude samo početak trenda kineske spoljne politike, u kojoj Peking vodi aktivnu diplomatiju u regionima u kojima je imao ograničenu moć.
To bi moglo biti korisnio. Peking ima ogroman ekonomski i politički uticaj na mnoge zemlje širom sveta i to bi njegovi lideri mogli da iskoriste da podstaknu nacije da reše sporove i smanje tenzije. Kina je takođe najveći trgovinski partner i Irana i Saudijske Arabije. Diplomate Sjedinjenih Država i Evrope su se nadale da će kineski lider Si Đinping iskoristiti svoj dobar odnos sa Putinom da utiče na okončanje rata u Ukrajini.
Ipak, iransko-saudijski sporazum Kine ne može se razumeti bez uzimanja u obzir njene sve veće konkurentnosti zemlje sa Sjedinjenim Državama. Ovaj dogovor deo je dugoročne propagande Pekinga koji teži da potkopa američku moć i da promeni odnose moći u svetskom poretku. Ta kampanja prikazuje Sjedinjene Države kao naciju opsednutu ratom, a njenu politiku nepravednom, nestabilan i nesposoban da reši najvažnije svetske probleme.
Izveštaj koji je kineska vlada objavila u februaru prikazuje Sjedinjene Države kao dominantnog ratnog huškača. Nasuprot tome, Kina je, prema sopstvenoj propagandi, nacija mira koja ima praktičnija rešenja za nepravde i izazove u svetu. Ta rešenja ispisana su u Inicijativi za globalnu bezbednost koju je Si Đinping predstavio prošle godine, a koja naglašava prevashodnu važnost državnog suvereniteta I nemešanje u unutrašnje stvari zemalja i prekid konfrontacije.
A koji bi bio bolji način da Kina dokaže superiornost svog programa nego na kontu mira? Na godišnjicu Putinove invazije na Ukrajinu, Peking je najavio „mirovni plan“ za sukob. Ali njegova svrha je verovantno više bila reklamna. Njegovih 12 tačaka je pozajmljeno iz prethodne bezbednosne inicijative. Volstrit Žurnal prenosi da se Si Đinping nada da će razgovarati sa ukrajinskim predsednikom Zelenskim posle posete Moskvi kasnije ovog meseca kada bi mogao da pokuša da igra direktniju ulogu posrednika.
Vašington je bio hladan prema kineskom mirovnom predlogu, ali taj odgovor je Pekingu sasvim odgovarao. To je pekinškim diplomatama omogućilo da tvrde da su za mir, dok Sjedinjene države podržavaju rat. Kineski ministar spoljnih poslova Ćin Gang je početkom ovog meseca izjavio da „izgleda kao da se nevidljiva ruka zalaže za prolongiranje i eskalaciju sukoba i koristi ukrajinsku krizu da služi određenoj geopolitičkoj agendi“.
Peking će sigurno prikazati iransko-saudijski pakt u “mirovnom” svetlu. Zvanično saopštenje tri pregovarača pakta ne počinje izjavom o njegovim potpisnicima, već pohvalama Si Đipinga, čije su, kako se navodi „plemenita inicijativa“ i „podrška dobrosusedskim odnosima“ zaslužne za zbližavanje bliskoistočnih protivnika . Deklaracija takođe promoviše ključne kineske diplomatske ideje, uključujući „poštovanje suvereniteta država i nemešanja u unutrašnje stvari država“.
Global Tajms, redakcija koju vodi Komunistička partija Kine, parafrazirala je visokog kineskog diplomatu navodeći da su razgovori bili „uspešna primena Globalne bezbednosne inicijative“ i da će Kina „nastaviti da bude konstruktivni igrač u promovisanju ispravnog rešavanja gorućih globalnih pitanja.” Pri izveštavanju takođe upozorava da „neke spoljne zemlje” – što se verovatno odnosi na Sjedinjene Države – „možda ne žele pozitivna poboljšanja na Bliskom istoku” i poziva region „da nastavi sa dijalogom i pregovorima”.
Postoje dve naznake za kreatore politike Sjedinjenih Država. Prvo, iransko-saudijski sporazum pokazuje koliko je kineski uticaj porastao u delovima sveta gde je dominirao američki uticaj. Drugo, kako se taj uticaj širi, Kina bi mogla da promeni geopolitičke odnose moći. Zemlje koje su istorijski bile oprezne prema Vašingtonu mogu gravitirati ka Sjedinjenim Državama, Indija je odličan primer. A drugi koje su bile naklonjene Vašingtonu mogu krenuti suprotnim smerom zbog promenjenih interesa i ekonomskih odnosa. Samopromocija Pekinga kao posrednika mira kosi se sa njegovim masovnim ulaganjem u naoružavanje, uključujući nuklearni arsenal, agresivnu vojnu akciju u Južnom kineskom moru i zastrašivanje Tajvana. Ipak, kineski narativ mogao bi da se dopadne nekim nacijama, posebno drugim autoritarnim državama ili onima koje žele da zbune Amerikance.
Veoma raznolika priroda kineskih spoljnih poslova mogla bi dati Pekingu prednost kao mirotvorcu. To svakako važi za iransko-saudijski pakt. Iako Vašingonu može teško pasti interakcija sa neliberalnim režimima, kao što je iranski, to ne važi za Peking, koji se ponosi time što sve vrste vlada tretira jednako. Odnosi Pekinga sa Teheranom postaju sve bliži, što pokazuje poseta iranskog predsednika Ebrahima Raisija Kini u februaru. To je Pekingu dalo priliku da sklopi mirovni pakt koji Sjedinjene Države sigurno ne bi mogle.
Ipak, baš ti odnosi čine da se zapitamo o tome kakvu vrstu „mirnog“ novog svetskog poretka Peking teži da izgradi. Kina ima bliske veze sa Rusijom i Iranom, kao i Severnom Korejom, koje su tri najdestabilizujuće države u svetu. Pomenuti iransko-saudijski sporazum nije novost. Bilo je nekoliko naznaka namere Pekinga da iskoristi svoj uticaj i zaustavi opasne planove ovih zemalja. Dok to ne učini, kineski novi poredak biće sve samo ne miran.
Tagovi
