Bila je nedelja, i tačno u osam sati ujutru u dvorištu Ukrajinsko-grkokatoličke crkve ‘Hrista Carja’, u Banjaluci, Kinez Li je postavio jedan sto i stolicu, na sto je spustio laptop i čašu vode, pored stola je namestio kameru da ga snima i jednu tablu na kojoj je kredom bio ispisan naziv njegovog performansa „Kinez koji piše – osmočasovno javno pisanje sećanja na detinjstvo u Kini“, zatim je seo, uključio je kompjuter i otpočeo svoj novi rad, koji se uživo mogao gledati na njegovom sajtu. Fric i Dobrila su ostali u stanu, nisu ni znali kuda je Kinez Li otišao kada je pre nedelju dana izašao napolje. Ni Profesor filozofije to nije znao, kao ni Poštar. Uostalom, Kinez Li je na brzinu istrčao iz stana i rekao: „Ja ne mogu ovako više, odoh odavde, za početak idem u Banjaluku da tamo izvedem jedan performans, a posle ću da vidim gde i kako dalje. Ako neko hoće sa mnom, može.“ To je rekao nedelju dana ranije, pred svima, ali niko nije pošao s njim. Niko ga, uostalom, nije ni shvatio ozbiljno. Dobio je poziv od udruženja „Imperativ“ da ponovo gostuje u Banjaluci, kao i prošle godine, i da izvede svoj novi performans. Naravno da se odmah odazvao, bilo mu je drago što nije zaboravljeno njegovo prošlogodišnje gostovanje kada je javno čitao poeziju Vrbasu. A bilo mu je drago i što je mogao, barem nakratko, da ode iz Beograda, kao i iz stana, gde se nije osećao dobro u poslednje vreme.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 06. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
