Miloša Šobajića više nema, a ovaj put je to izgleda zaista tako. Preminuo je jedan od najpriznatijih srpskih slikara – od ovog zlog virusa – a kao da je znao, baš pošto je objavio autobiografsku knjigu „Mojih devet života“ (u izdanju „Vukotić media“), u kojoj je opisao gotovo svaki detalj iz svog života, odnosno devet života koliko ih je prebrojao. O ocu diplomati u Egiptu, Turskoj, o odrastanju uz babu u Nikšiću; o pariskim danima, životu sa prvom (do kraja njenog) i drugom suprugom (ispostaviće se do kraja njegovog života), o razočaranjima devedesetih. O svim onim ljudima koji su prolazili kroz njegov atelje… Uz dozvolu izdavača prenosimo pojedine odlomke iz ove knjige…
Susreti sa pokojnim Jocom Aćinom, filmskim režiserom, vraćali su me u beogradske atmosfere, jer sam kod njega sretao celu plejadu ljudi iz domovine, kao i naše iz Pariza. On je, na veliku žalost svih nas, poginuo na samom početku rata devedesetih, u jednoj saobraćajnoj nesreći, kada je vozio ekipu francuske televizije na bojište, u Osijek. Verovatno je prvi prijatelj koji nas je napustio, u seriji smrti koje su potom usledile, svih ostalih dragih ljudi iz mog okruženja.
Stalno nam je govorio: „Ja sam vaš dispečer.“ Radio je filmove za „Pežo“. Viđali smo se kod njega i njegove Tanje. Bilo je to zlatno doba, pre rata, svi smo se voleli i družili.
Čest gost na njihovim večerama je bio i Vuk Vučo, Brana Crnčević, Makavejev.
Danilo Kiš je dolazio u moj atelje, kao i Miša Janketić…
Kiš mi kaže jednom prilikom: – Sedim u pariskom bistrou sa prijateljima, stiglim iz Beograda i razgovaramo. Kad god pomenu nekog visokog partijskog funkcionera, moji prijatelji stavljaju ruku na usta, saginju se, kako bi se što bolje sakrili od nevidljivog policajca i sasvim utišanim glasom, izgovaraju: Kardelj…
Onda Danilo poludi: – Šta ti je, koga se ovde plašiš?! Sedimo na bulevaru Monparnas u Parizu, a ne na Terazijama ispred hotela „Moskva“! Govori normalnim glasom. Ne boj se! Koga je ovde briga za Stamboliće ili Bakariće.
Prijatelji se malo trgnu, priznajući da je njihov način neumestan, ali već prilikom sledećeg pominjanja imena Mike Špiljka, opet ruku na usta, pa tihim glasom da ga ne čuju za susednim stolom, sagnuti do kolena, izgovaraju to strogo kontrolisano ime. To je bio uslovni refleks za opstankom isprepadanog građanina, toliko urezan u njegovu psihu da mu je postao prirodan način komunikacije jer imena kao što su bila Stane Dolanc, Edvard Kardelj, Boris Kidrič, običan građanin nije smeo da troši kako je hteo.
CEO TEKST PROČITAJTE U USKRŠNJEM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA VEĆ OD SREDE 28. APRILA
DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
